7/8

50-57knjizevnost_rez_07-08.qxp 6.1.2008 19:26 Page 56
56
Pri~a meseca: Slobodan TI[MA
Sonatina, mo`e i sonetina
QUASI UNA FANTASIA
Upravo sam pro~itao u nekom ~asopisu jednu
Rieslingovu pri~icu, zaprav, ispovest. Ka`e kako je
jednog trenutka u `ivotu ostao potpuno sam. Svi
prijatelji su ga napustili. Po~eo je strahovito da
pije, samo `estinu. Bio je na putu propasti. A
onda je osetio jaku `elju da ne{to delje.
Jednostavno, uzeo bi par~e drveta i no`. I udri! To
ga je spaslo, postao je drvodelja, pravio je lutke
od drveta, ne{to kao ruske "babu{ke". Lutka u
lutki. Ravno devet komada u kompletu. Prodavao
ih je prvo na pijaci a onda u jednom komisionu.
U me|uvremenu prodavac u komisionu, kome je
Riesling isporu~ivao svoje lutke, iznenada umre.
Jednog dana, ode Riesling do komisiona da vidi
kako stoje stvari i tamo zatekne nekog mladi}a
koji je sada preuzeo ~itav posao. Naravno, on nije
znao da je Riesling tvorac lutaka i kada ga je ovaj
upitao kako ide posao sa lutkama, mladi} mu je
napri~ao bajke, kao, prodaju se u enormnim
koli~inama. Mislio je da je Riesling potencijalni
kupac, pa je tvrdio pazar. Riesling je ukapirao
odmah sve i otkupio svoje lutke. Me|utim, kada je
oti{ao ku}i i otvorio komplet, ispostavilo se da fali
ona poslednja, deveta, najmanja lutka.
Nedostajalo je samo srce stvari, su{tina kreacije.
Riesling ode do komisiona da reklamira manjkavost
kompleta. Mladi} se navodno iznenadi,
kao ni{ta nije znao o tome. Posle se ipak setio da
je tu unutra{nju, najmanju lutku prodao nekoj
`eni koja je htela ba{ samo nju. Izvanredno. A?
Ali hteo sam ovo da re~em. Ka`e da su ga svi prijatelji
napustili?! Nije ta~no. Napustili su ga samo
oni za kojima je ~eznuo. Ili je ~eznuo za onima
do kojih nikako nije mogao da do|e. Za Kafkom,
na primer, ili za Ni~eom. To je uvek tako. I on je
napustio one koji su `eleli njegovo dru{tvo. Ali
malo je on mario za njih. Skroman ~ovek uvek
na|e prijatelje, svuda ima puno usamljenika. Ja
sam u mladosti ~eznuo za Rieslingovim dru{tvom,
bili smo prijatelji, me|utim, jednog trenutka on
me je, jednostavno, otka~io. Kada je shvatio da u
intelektualnom pogledu zaostajem, da vi{e nisam
na njegovom nivou, {utnuo me je. Nije imao vi{e
o ~emu sa mnom da razgovara. [ta je mogao od
mene interesantno da ~uje? Ni{ta. Kada mi je pre
nekoliko godina, po jednom zajedni~kom poznaniku,
poslao svoju novoiza{lu knjigu, u posveti
je ironi~no pisalo: Arturu, u ve~nosti, s prijateljskim
se}anjem, Riesling. Doslovce je tako
napisao. Naime, setio sam se sada ovoga, ali
007/8 /decembar/januar/2007/2008.godine/
nisam nikako mogao tog trenutka ta~no da rekonstrui{em posvetu. Tra`io sam tu Rieslingovu knjigu
po policama, ali nje nije bilo nigde. Kao da je u zemlju propala. Pitao sam Schmitz da li mo`da zna
gde je ta knjiga, rekao sam joj da pi{em jednu pri~icu u kojoj ho}u da citiram ba{ tu Rieslingovu
posvetu meni. Ne obaziru}i se puno na moje pitanje, rekla mi je da je shvatila koliko je muzika
superiornija kao medij u odnosu na knji`evnost. "Potpuno se sla`em", odvratio sam, "a da li zna{
za{to?", upitao sam je, "Pa, zato {to je muzika ~ista matematika." "Ta~no!", rekla je, "Koliko je svako
muzi~ko delo kao celina organizovanije od bilo koje knjige." "Jeste, u svakoj pri~i ima dosta trabunjanja,
proizvoljnosti, tako ti je sa re~ima u krajnjoj liniji. Muzika je, pak, mnogo konkretnija. I apstraktnija
i konkretnija. Bez i~eg suvi{nog", dodao sam. Zagrlila me je. Osetio sam njenu ljubav kako
se uliva u mene. Moji drveni udovi su se pokrenuli, za{kripali su. Kao lutak, o`iveo sam. Be{e tako
okrepljuju}e. Spasavala me je od u`asne hladno}e koja mi je pretila. Oti{ao sam do pijace. Kada
sam se vratio, Schmitz je stajala sa Rieslingovom knjigom u ruci: "Je li to ta knjiga?" Odmah sam
pogledao posvetu. Fina ironija, ali zaronjena u esenciju. Ono: Arturu Ti{leru, u ve~nosti - pohezija!
To da smo nekada bili prijatelji, jednom, ali zauvek, neprolazni tren, to je ipak dovoljno. Sve sam
mu oprostio. Nije bilo uop{te va`no {to je on otka~io mene, a ne ja njega. Uvek neko nekoga
napusti, ostavi ga u nigdini. "Kad nema pomo}i, da se poljubimo, pa da se rastanemo." U su{tini,
nema tu ni~eg li~nog. @ivoti su na{i neprolazna slava i re~i...
2
Procvetale su dafine na Dunavu. Schmitz ih je osetila dok smo {etali kejom. Ka`u da `ene imaju
mnogo osetljivije ~ulo mirisa. Ja, me|utim, nisam primetio ni{ta, ta ~ar se {irila, zapahnula me je,
ali za mene nije postojala. Prepodne, {etaju}i se u {umici, ili je to bilo na povratku ku}i, veoma `ivo
sam uspeo sebi da predo~im Ni{ta. Pomislio sam: kada ne bi bilo ni~ega, jednostavno, ni{ta ne postoji,
nema ni prostora ni vremena, nema predmeta. Nikada ih nije ni bilo, niti }e ih biti. U`iveo sam
se u tu pomisao bez straha. Ali sigurno, jednom nije bilo ni~ega, ni{ta nije postojalo. Kada se svr{i
vreme, ve~nost kao odsutnost, kao praznina. Me|utim, ako postoji Ni{ta, onda postoji i Sve. Ali ne,
ne postoje, postoji samo ono izme|u, Ne{to, ni Ni{ta, ni Sve. Ne{to nepojmljivo, samo deli} ne~ega.
I to Ne{to stoji nasuprot meni, odeljuje se od mene. Ako pak postojim, postojim samo kao Sve i
Ni{ta, kao celina, ina~e nema me. Ako nisam ceo, ako mi je potreban neko, nestajem. Ako nekom
dajem svoju ljubav, preli}u se u ne{to drugo tek za koji tren i gotovo, nema me. A kada neko daje
meni ljubav? U svakom slu~aju, to Ne{to, nepojmljivo, uvek stoji izme|u nas. Ali ako sam Sve ili
Ni{ta, ako zaista postojim, onda sam opet apsolutno sam, {to je stra{no, postojanje je tako te{ko,
u`asno. Me|utim, izgleda da ipak postoji samo to Ne{to, deli} ne~ega {to me napu{ta i {to }e postojati
uvek ali bez mene. Tu`ne li radosti. Ja sam ta Rieslingova unutra{nja najmanja lutka koja
nedostaje, babu{ka koja je nestala? Ipak, kakva-takva uteha je i to da ju je ugrabila neka `ena. U
metafori~nom smislu ta najmanja lutka mogla bi da pretstavlja jo{ ne{to, ne{to {to je Riesling deljao
u samo}i. No, daleko bi nas to odvelo a i ne zvu~i ba{ lepo. Ili bi lutka mogla da se shvati i kao
njegov unutra{nji `enski lik, kao anima ili kao du{a. Dakle, Rieslingova du{a kao "babu{ka", {to
opet nije lepo. A {ta bi tek moglo da se ka`e na moj ra~un? Kako se ja prikazujem u odnosu na
Rieslingovu pri~u? Da li u svojoj podsvesti sebe vidim kao njegov pimpek, ili sam ja njegov
unutra{nji `enski lik, njegova izgubljena nevesta? Ha, ha! [ta bi Riesling rekao na ovo? Gluposti.
Jadni moj prijaptelju, prijaptelju, nestali u ve~nosti... U stvari, ovo su banalnosti koje ne zna~e
ni{ta. Sve je providno, nema vi{e nikakve sablazni, nema sramote. Prijatelji, kada se rastaju na
pijaci, po{to nisu sigurni da }e se ponovo videti, obi~no ka`u jedan drugom: "Svega }e biti, samo
nas ne}e biti." Muka mi je. Ali nije va`na istina, nje i onako nema, va`an je do`ivljaj, mudrost te
maksime, pomirenost sa ve~no{}u koja je uvek ne{to drugo od onoga za {ta je smatramo. Ipak je to
neka uteha, za razliku od njene suprotnosti koja bi glasila: "Ni~ega ne}e biti, samo mene bi}e." Ba{
to sam nedavno rekao na ulici jednom poznaniku i on me je zaprepa{}eno pogledao. Verovatno je
pomislio da sam poludeo, {to nije bilo daleko od istine. Ja kao Sve i Ni{ta. Stra{no! Apsolutna
samo}a.