БИБЛИОТЕКА КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

дречицу за жену; женско је, да се зарадује; за матер; остало му дадем. Јер мен не
требало: у мензу била ‘рана, манул сам дуван, а за понеко пиво се увек најде. А
кад доби мистрију у руке, беоше и повише паре, осети се у кућу. Море, поче и
отпладне, кад у фирму завршимо, с мајстори приватно: овај кућу, онај викендицу,
па и на сијалицу работимо. Док ни не пратише чак у Арабију. Богу иза леђа. У
пустињу. У песак.
Отомо у пизду материну. Отуђимо се од куће. Од наша поља и зеленило.
Седнем увечер пред бараку, не мож се од жегу дише ни да се спи, сушим се кано
кришке кантараче на цреп, што моја мати сушила за компот; мешина ми се за
кичму лепи. Зинем кано кер у месец, чини ми се да и он пали, а окол срце се
ладна змијурина склупчила. Зашуме у груди топољаци и браништа, зазелене
делови и падине; багрење се по брегови забелије, липе цавтеле, пчелице што окол
трмке разлетеле, жита у таласи, навиљци и откоси, кукурузи и градине. Авлијице
наше, петлови на буњишта, тарабице труле, шарови и овчице, шебоји и јесењке.
Тимок међу врбе гргољи; страње и дубраве, пудпудаљке и јара над класови поју.
А овде само јара над гол песак игра. Живог створа да видиш. И онија што
видиш, боље да и не видиш – кано да су из други свет: беле чалме и чаршави на
њи, кано плашила, бре; на жене им се, да ји јебем, ни очи не виде. Ал бар плаћају.
Пусте паре. Пратим паре да купе фрижидер, писују деца да сви купили, онај
баксуз купи тријер. Пратим паре да купе бицикле, пишу деца да им се сво друство
вози, онај баксуз купи муљачу. Пратим паре да купе телевизор, оће деца да
гледају Чкаљу, онај баксуз купи казан за ракију. На послетку, манем. Не дам да
ме више у здрав мозак зајебава. Годину у Арабију остадомо. Поцрнемо, још
малко кано Арнаути. Кад се врну, на постарога бркови се под нос згустили, за
војску се спрема, а помлад, и он прошал регрутацију; мати и жена се некакве
просушиле и погрбиле, само онај – кано да сам га јучер манул.
– Куде су ти теј толке паре – вели.
– Све су – реко – у Паланку. Јутре ћу ви водим да видите.
Па јутром платим на Раде Ћукало да ни с тристаћа одвезе до под касарну у
Паланку, до један голем плац над асвалт.
– Еве – велим – туј су. Туј ћу кућу да напрајим кано касарна, а ти си газдуј
како знајеш.
За јесен и напролет стиго ја до другу плочу, а паре нестадоше. Ал, кад те
оће – оно оће. Погодили наши некакав голем хотел окол Опатију. Боже, море.
Онај сиња равница, онај водурина; лађе и чамци, шарени шатори, лигештули;
људи прснули на све стране, иглу нема где да пуштиш; голи, разгаћени – а ми с
мистрије у руке по цел дан на онуј жегу. Дизалице, кранови, чекрци; расте
грађевина, све повисоко, све се више види.
А дол, под нас, чудо. Наврвила свакаква голотиња; женскиње, дрте, опузле,
дебелгузе; младе, напупеле па да пукну; све се тој постурало на манечке тесне
гаћке, упило, напрчило – у главу да ти се заврти, па да потегнеш озгор од
грађевину. Не дал бог да се само једна оваква од овеј проз наше село прошета –
чудо би се големо напрајило. А веле да има и неква острва где иду скроз стурени,
голи кано од мајке; да ми је тој да видим, како ли је на тија људи!
“Боже” – сашапћујемо се – “какав ли ми живот живимо!”
Море, примакнемо се ми понекад там поблизо где се купу да гледамо, овак у
радничке дреје обучени, а они – никој у онеј мокре и припите тесне гаћке и сисе
не гледа – зину у нас, кано да смо се ми пред њи голи постурали, кано у чудо, те
утекнемо.