БИБЛИОТЕКА КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

испод шпорета, насумце бацао цепаницу у мрак, бесан због прекинутог сна. Жућа
је, ваљда поучен, помало и зађутао. Чуо се само оштар звук алке на жици. Но, и
ти ненадани и привидни сукоби Јелена и Жућка, нису реметили везу између њих
двојице. Јелен је са њим делио и вечеру. Ако у парчету меса које би се нашло у
јелу не би било кости – Јелен је цело парче одвајао на страну:
– Чува нас он – говорио је домаћици – нема да нам перушка из авлије фали.
Јутром је Јелен качио ланац алком за дирек, ограничавао Жућков домет под
шупом. Отуда би се он оглашавао на сваки шум, на сваки звук капије и улазак
страног створа, ретко лајнувши, већ само кратким и оштрим режањем; тек да
покаже ко је ту, да се не сме прилазити. Комшијском мачору, који је несмотрено
налутао, једним замахом је поломио кичму и бацио на двориште; Јелен га је,
кришом и не казавши ником, закопао на буњишту. Ако би далеко брегом и
промакао какав пас, довољан је био и Жућков кратак и жесток јуриш, у коме је,
сапет дужином ланца, готово и гушио себе у залету, па да престрављени уљез
више и не припишава близу.
Године, у којима се још разрастао и раскрупњао, у њему су угасиле ону
лудост, онај жар за игром, али и продубиле опакост. Јелен је одавно престао да га
дању одвезује, у страху да се неће дати натраг; чак и на вакцинацију га није водио
плашећи се да ће тамо начинити покољ; ветеринару, који је на молбу дошао у
авлију, Жућа је хтео да покида ногу; Јелену, који је хтео да и сам припомогне, кад
га је ухватио, неочекивано и нагло, големим устима и јаким зубима зграбио је
руку над шаком, не загризавши јако; у последњи час, да ли јауком Јелена или
крајичком свести, попустио је и као кривац повукао се у рупу ископану у слами,
одакле се после данима клонио Јелена. Следећих година вакцинација се
завршавала тако што је ветеринар, попивши кафу на доксату са Јеленом и
домаћицом, исписивао признаницу о извршеној вакцинацији, а домаћин плаћао
неучињену услугу.
Нахранивши стоку, Јелен је седао на бетонски постамент под шупом, палио
цигару водећи рачуна да му искра не залети тамо ка слами и сену, а Жућа би
прилазио и наслањао своју голему главуџу на његова колена и гледао га право у
очи. Понекад, Јелену би се Жућкове очи учиниле крмељиве – прстом или ивицом
мантила, који је облачио идући у шталу, пажљиво би му брисао очи и мрмљао:
– Е, мој Жућко, ко ће од нас двојице пре да изнемогне?
Жућко би, понекад баш онако људски, дубоко и готово саосећајно,
уздахнуо. Наслоњен на колено, нетремице гледајући Јелена, ипак је, слухом и
инстинктом, пратио све по дворишту: од ласте која би, брза и плаховита, често
улетала под кров шупе хранећи млађарију у гнезду слепљеном на греди; певца,
који би шушнуо иза угла; људе који би промакли путем пропратио на трен
скренувши поглед од газде. На неке би, само њему знаним разлогом и мукло, тек
да Јелен чује, и зарежао.
– Знам, баксуз је то, мој Жућко, знам – гасио би сагласно цигару Јелен
мрсећи прстима његову гриву или у шали ломећи голема псећа ушеса, које би
овај, у таквим тренуцима, напрегнуто подизао увис.
Муву би, изненада, муњевито, главом са његовог колена, клоцнуо у лету.
Јелен је и даље остајао онај стари, упркос годинама које су, тек незнатно,
савијале његов дебели и јак врат унапред; снага му је, можда и неосетно, помало
копнила, али је остајао истрајан у својој правичности, својим мерилима и
законима: Ласту би, с јесени, са препуњеним колима жутих кукурузних клипова
нагонио околним заобилазним путевима, оглушујући се чак и позива домаћина да