БИБЛИОТЕКА КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

НА ОБАЛИ
Доктора Милорада Вукосављевића у Паланку на Дунаву, у Онколошки
центар, није довела само завршена специјализација. Млад и перспективан, цењен
од колега и вољен од пацијената, на први поглед симпатичан и занимљив човек,
могао је наћи ухлебљење у некој од престоничких клиника, без потезања овамо у
источносрбијанску забит.
Његов, до тада углавном миран и сређен живот, готово се могло рећи
срећан, који је од детињства ишао стално узлазном линијом, наједном је, као злом
коби, пресечен.
Борећи се, немоћан, против изненадне болести мајке, карцинома што је тако
неумитно брзо кидао и разарао то биће за које је био везан нераскидивим нитима,
специјализирујући баш зато онкологију – изгубио је и друго вољено биће:
откривши, наједном, да се, као и у мајчино тело, тајно али неумитно, и у његов
брак увукао карцином. Сломљен болом (као и над мајчиним ковчегом док су по
њему добовале суве грудве гробљанске земље, које су вешто и рутински
набацивале лопате у рукама ознојених гробара), гледао је са прозора како, исто
тако заувек, али без трунке љубави за њега у срцу, и не окренувши се, одлази
његова жена.
Доктор Милорад Вукосављевић је, гоњен болом и успоменама, празним
собама и улицама, пријатељима који су, одласком драгих бића, поготово жене,
наједном постали непотребни и сувишни, чак помало и са стидом, утекао у
Паланку. У ствари, могао је утећи на било које место у ондашњој великој земљи у
којој се, средином осамдесетих, ипак још подношљиво и сложно живело (у Кнез
Село, на пример), али је пресудило једно: Дунав. Та сјајна плавичаста нит
његовог детињства за коју је био везан, не само зато што му је отац, несрећом,
завршио у његовим таласима, већ и као место свог одрастања, сазревања. Вода,
којој се увек са радошћу и олакшањем предавао, као да је спирала и односила све
оно што живот нанесе прљаво и тешко. Ту је и упознао витку сензуалну девојку у
једноделном купаћем костиму, што је истицао женску линију ефектније но код
других, које су, сјативши се из престоничких врелих солитера, кочоперно њихале
у шареним и тесним бикинијима или тек минималним мокрим гаћицама. То биће,
које је одмах, не само по костиму издвојио, постало је његова жена. Мислио је –
заувек, док их смрт не растави, како су изговорили пред кумовима и сватовима,
накићеним цвећем и алкохолом, једно другоме гледајући се у очи.
Али, без обзира на околност да омале источносрбијанске паланке могу
дошљаку пружити присност и топлину, ону простосрдачност малих места и
припростих људи, доктор Вукосављевић је остао сам. Или, боље рећи, усамљен.
Ни Дунав, на чију обалу је испочетка долазио, овде тако различит од оног који је
носио у сећању, није био уточиште. Као да је стајао пред големом ваљајућом
тамном воденом масом, чије су мутне и незнане дубине плашиле и одбијале;
преко далеке и плутајуће водене површи, у измаглици, димили су се високи
торњеви Турну-Северина; кривудавим и непознатим путевима ишли камиони, са
стрмих туђих обала одбијала страност и празнина.
Предавајући се сав пацијентима, под притајеним и стално пратећим
погледом примаријуса Крунислава Радића, проводио је већину времена у Центру.