БИБЛИОТЕКА КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

зауставимо велики прилив ексудата у плућа немамо тренутно и не знамо кад га
можемо добити. Ево, твојој хуманости одлука: отпуст кући, уз анелгетичку
терапију и прилика да умре прексутра без големих мука или сталне пункције и
потера за adriablastinom, да би смо уопште почели зрачење и лечење, што значи:
шприц у руке сваки трећи дан.
Доктор Вукосављевић, и сам поражен стањем болеснице, на трен потражи
Веснин поглед и поново се суочи с продорним големим помало буљавим очима
под Радићевим густим белим обрвама.
– Сместићу је у двојку.
– Одлично! – грмну Радић. – Тако ћеш бар моћи да научиш младу
колегиницу како се шта држи у рукама – и залупи врата.
Прву пункцију, трећег дана, урадио је сам: полако, пажљиво, припремивши
болесницу поново на бол, обећавајући олакшање после; докторка Весна је,
притом, благо и нежно држала њене руке. Трећу, након четвртог дана, потом још
две, урадила је Весна сама. Последњој је присуствовао и Радић.
Сутрадан је син болеснице, пажљиво, као реликвију, однекуд донео прву
боцу adriablastina. По конзилијуму, извршена је прва од пет доза хемотерапије.
Озарена, докторка Весна је упала код примаријуса са снимком који је показивао
да је прилив ексудата заустављен.
– Колегинице – грубо је сачекао Радић – могла би прво да покуцаш. Не знаш
у каквом сам стању овде, а ми смо супротни полови.
Заостали ексудат у дубини плеуралне дупље није дозволио да се дира;
учауриће се и умирити; мада је Вукосаљевић био супротног мишљења.
- Већа је штета ако је дирамо. А њеном животу, колико је мало остало, то је
сувишан бол.
Вукосављевић је почео, због близине становања, често предвече, пре шетње
до обале овде му стране реке, да одлази у незваничне визите. Успињући се
кружним степеништем, запахнут тешким мирисом болничке хране, амонијачним
и јодним испарењима и оним карактеристичним мирисом људског распадања који
се сретао само у оваквим болницама где су људи умирали, не би увек улазио у
собе: да нека од болесница не помисли да су га због њеног погоршаног стања
звали и уплаши се, а и да их не узнемирава. Ходајући дугим ходником
поплочаним унакрсним шареним плочицама, у мимоходу поред затворених соба,
вршио је виртуалну визиту. У јединици Стојан Милановић, кршни бравар Борског
рудника са тумором мозга, уз чији кревет његова жена даноноћно бди плетући
џемпер примеравајући га уз његово још неископнело тело, који он вероватно
никада неће обући. Већ је увелико губио памћење. Синоћ је, тек што је она
клонула од умора, устао онако голем и нестабилан, стропоштао се насред
ходника, где се и усрао; једва су га дежурне сестре увукле унутра, а жена опрала.
Јован Лазић је ретко боравио у соби, ноћу је лутао ходницима распет од болова и
гутао туце кафетина преко терапије. Четврти кревет је био слободан. Двојка:
Милева Пешић из Деспотовца, испијена поцрнела женица на којој су остале само
још упечатљиве очи; мора да је била веома лепа; прогноза: највише пола године.
Мирјана Доганџић из Ужица, са причама о детету и мужу који је чека, а који
никада није дошао нити се јавио; за одласке кући после зрачења позајмљивала је
новац, који је враћала долазећи сама на конзилијумске контроле; прогноза: можда
се одужи и на годину. Слободанка Димић из Мајданпека, већ у фази
непокретности, тридесет година – тешко још толико дана. Хелга Франк, домаћа,
из Паланке, два пута већ секла вене у купатилу, под појачаном присмотром сестре