БИБЛИОТЕКА КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

На средини собице, покривене цветним линолеумом, ослоњена обема
рукама на ивицу пластичног лавора, пуног пенушаве течности са мирисом брезе,
сагнута, са мокром косом преко очију, подврнутих фармерки, боса и голих леђа,
стајала је она.
– Дај тај пешкир – пружила је уназад мокру руку – не измотавај се више,
хладно ми је!
Укопан и нем, гледао сам је како се, схвативши, окренула и својим малим
рукама покушала да сакрије голотињу. Али су руке, те мале руке витких прстију,
биле премале да покрију тај ужас, то румено шаренило стомака и груди. Укочена
и нема и сама, није могла ни да дохвати мајицу са наслона.
– Извини – промуцао је неко стран из мене. – Изаћи ћу док се обучеш.
Из друге собе је упала млађа са пешкиром у руци и стала затечена
призором.
– Нема везе – изустила је пригушено навлачећи мајицу преко мокре косе;
млађа се, збуњенија од нас, вратила у собу. – Видео си шта си имао да видиш.
Само кажи зашто у ово доба овако упадаш код мене!
– Просуо сам туш на склопни цртеж. Имаш ли нешто пауса? Ако сутра не
предам, готов сам.
– Како си ушао? – трљала је лагано пешкиром мокру косу и наизменично
окретала главу над топлом ивицом пећи.
– Преко бунара.
– Прескочио – насмешила се једва видљиво, први пут. – Да се и удавиш због
склопног.
– Удавиће ме сутра професор без пројекта, не знам шта ћу. Извини што сам
овако упао.
– Ниси само ти крив; требало је да закључамо. Но, онда не би добио паус.
Имам, скоро целу ролну. Али, мораш да чекаш да се осушим, да га не дирам
мокрим рукама. Светлана – зовнула је – долази овамо. Скувај кафу, док се не
осушим. Немамо фен, покварио се.
– Спасила си ме – рекох док смо секли паус. – Не знам како да ти се
одужим. Завршавам за електротехничара, а ни фен не умем да ти поправим.
– Хоћеш ли стићи да нацрташ? Сад ће једанаест.
– Ваљда – рекох. – Ставим стари испод, па прецртам, поливено доцртам.
Нема ми спавања.
– Ја ћу – заћута она на час – да пођем да ти помогнем. Понећу и моје
рапидографе. И туш.
– Не мораш – рекох – сам ћу. Само кад си ми дала паус.
– Сам ћеш, мало сутра. Сем, ако се плашиш мене. А видео си, има разлога –
натера ме да сакријем поглед.
Преко бунара сам прескочио први, пружио јој руку да се попне, прихватио
је у доскоку; за трен ми се у мршавим рукама праћакнуло њено мирисно витко
тело.
– Пази – упозоравао сам је преко ходника – уз врата је канта с водом, да је
не нагазиш, пробудићемо газде.
До собе, у мраку, држала ме за мишицу.
– У, бре, који малер! – оте јој се кад упалих светло.
Целе ноћи, уз све слабији звук транзистора, чије су батерије умирале,
повлачили смо, наизменично обигравајући око стола, танке и дебеле линије,
извлачили коте, симетрале, осе; бројке сам, због истог рукописа, уписивао сам.