БИБЛИОТЕКА КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

Матурске припреме су скратиле наше време. Одлазио сам ређе; кад је
долазила, ако би ме затекла над књигом, легала би на мој кревет ћутећи,
загледана у таваницу.
– Шта ћемо ако не положимо? – питала је.
– Ма, положићемо са одличним, видећеш.
– То ти мислиш – устајала би она и надносила се над оно што учим; коса јој
је падала преко моје, додиривала ми лице. – Па и да тако буде, никад нећу да
будем оно што сам хтела.
– А зашто: уписаћеш факултет, завршићеш, постаћеш нешто, што не?
– Због овога – рече она, наједном подигавши мајицу. – Видео си, гледај
опет. Гледај. Ово ни Пикасо, ни Дали, ни онај луди Ван Гог, што је себи одсекао
уво, не би умео да нашара. Гледај, јер ово више нико неће, сем тебе, да види.
Моје су жеље мртве, умрле са оном златном рибицом.
– Видео сам људе с таквим лицем, и без ушију, па иду, живе. Не носе мајице
преко лица. Завршићеш факултет, јака си. Отац, ипак, тај отац ће те школовати. А
мој, шта ми вреди што ме је волео, кад је мртав.
– Ти немаш оца? Извини – замагли она очима – нисам знала. Ниси ми рекао
да ти је тата умро.
– Није умро, убио се. Није могао да се избори са неиспуњеним сновима, као
и ти – полако, полако сам јој мајицу из руку спусто низ струк. – Видиш, нечије се
ране виде. А неко их носи у себи. И не знаш које више боле, и не знаш како је
теже живети и носити се с њима. Нож онога што је одсекао себи уво боли и реже
у сваком негде, невидљив.
Први, и једини пут, загрлила ме је, нагло и јако, и почела да плаче. Да сам
мушкарац, признао бих да се и мојих неолико суза помешало са њеном косом. А
онда, исто тако нагло, пустила и побегла на врата.
Уочи матуре, коју смо полагали ујутру писмено, а после радове бранили
усмено, видели смо се на кратко, увече пред Сајином капијом.
– Гледај обавезно сутра да завршиш до два. Путујемо, отказале смо и стан.
Тата се на лето опет сели због посла, а и због мог факултета. А ти – ухватила ме
је за лакат – јеси ли се предомислио, идеш ли на факултет?
– Чим завршим ово, у војску. А после посао; можда ћу нешто ванредно.
Желим ти да положиш са одличним – стисох јој прсте – Немој да ме брукаш.
– Нећу, а ни ти мене. Кад бисмо полагали бар кроз десет дана. Кад бисмо
имали бар још десет дана.
Уз тротоар је наишла њена сестра:
– Шта је, матуранти, тресу вам се гаће, снуждили сте се!
– Пожури сутра, видимо се – застала је на уласку иза сестре. – Хоћу да
нешто имаш од мене.
Писмени смо завршили, у подне нас професор сакупио у кабинет и
прорешетао. А онда, као сваки добар педагог, нас тројицу одличних, позвао у
кафану. Како одбити прво пиће са професором и не саслушати последње савете (а
мало нам је на матури и помагао). Пред Сајину капију сам стигао петнаестак
минута пре два. Врата кућице закључана. Аутобус, где сам дотрчао без душе, није
чекао. Саја је зачуђено дигла наочаре на питање да ли је Бојана нешто оставила.
– Ништа, рекла је, сем кирије.
Двадесет шест година после, пред рестораном Коларац у Кнез Михаиловој,
преморен од пута, пословних састанака, испијених кафа и глади, у ћаскању са
пријатељем, чекали смо трећег за ручак; у мимоходу престоничких газела