БИБЛИОТЕКА КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

ЗЛАТНА РИБИЦА
У узаном дворишту Маршала Тита 220, у приземљуши скривеној иза нове
куће уз улицу, под големим орахом у дну, за три године колико сам становао
преко пута, променило се много станара. Готово и неупамћени, ређали су се нови
ликови, сами и у паровима, промицали од узаних врата до пољског клозета у
углу, у проласку до улице или доласку; често би се на конопу од ораха до тараба
забелеле за кратко и пелене; ноћу, у тишини, допирао једва чујан дечији плач.
Некад су прозори на кућици били данима, недељама, тамни: чекали нове станаре.
Наша дворишта, мојих станодаваца и Саје, делио је ред тараба, на средини
раздвојен бунаром који се, због свађе мојих станодаваца и Саје, никада није ни
користио. Кофе на поклопцу, по коме се хватала маховина и начињала га влажна
трулеж, није ни било. У ретким приликама, кад смо остајали без воде, газдарица
ме је слала са овећом црвеном кантом горе на Маркову чесму, понекад, чак и кад
је воде било; хвалила је доброту те воде, коју ја, због одвратног укуса сумпора,
нисам могао ни да омиришем.
Тог лета, матурске године, у двориште на које сам и престао да обраћам
пажњу навикнут на пролазне станаре, једног предвечерја, готово у полумраку,
приметио сам с прозора вижљасту младу женску прилику како промиче под
орахом; на кућици су светлели прозори. Значи, помислио сам, Саја је добила нове
“месечаре”. И следећих дана виђао сам промицање сенки иза тараба. И уочио да
то и није једна већ две – истина, готово исте висине: мршавија, светлије дуже
косе везане траком у голем реп; друга тамније, загасите и праве, једва до рамена.
Лето, како само на свом крају зна да буде топло, изводило их је за омањи зелени
сточић под хладовином ораха, где су училе. Понекад, старија је износила у
пластичној розе посуди испран веш и подигнутих руку, са колутом штипаљки у
зубима вешто и брзо качила по канапу беличасте женске крпице извијајући се и
подижући на прсте; млађа је с досадом клатила ноге седећи на столу. Често би
замениле уске шарене мајице, које су носиле преко фармерки скраћених ногавица
(или су обе имале исте); у лаганој сукњици око још мршавих ногу лебдела би
само млађа. Ноћу би, дуго, као и код мене, у левој од собица горело светло; иза
завесе би се, нејасно и ретко, указивале њихове витке сенке. Прошао је готово
месец, а оне су и даље биле ту; у два наврата уочио сам и посете родитеља:
висока, наочита, лепо обучена жена и крупан мушкарац достојанственог,
господског држања и изгледа.
Јесен се сјурила нагло. Преко Краљевице, уз Тимок, студени ветрови
покидали су лишће дрвореда; по двориштима пуцале хризантеме и шарено јесење
цвеће, мирисала печена паприка. Иза наших дворишта оживела је Јаруга од киша.
Пред поноћ, мокрим сокацима прикрадала се магла. У ваздуху, свијен над
крововима, лебдео је тежак смрад згорелог ћумура. Испод големог а јаловог
ораха нестао је зелени сточић са подстанаркама. Само је прозор на левој собици,
до касно, казивао да су још ту. Понекад, далеко испред мене причинила би ми се
низ Маршала Тита, низ Светозара Марковића до Кнегиње Љубице (путем којим
сам се и сам ујутру, још неразбуђен и топао од сна, мрзовољно одвлачио у школу)
сенка оне старије. У школском дворишту, као у широком гету омеђеном са три
стране школским зградама, па и на ходнику, учинило би ми се од сваке високе,