БИБЛИОТЕКА КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

рукописом, редовно стање у свеску и оде – њиве не чекају, мора се јести; о плати
ретко и размишља.
Тако Шваба углавном сам дању чува колектив. Ноћу то ради са Стевом
заједно. Стева не може више као раније ни да спокојно усни неудобан сан: на
столици, ослоњен челом на песнице, или на пружене утрнуле надланице преко
стола у пријавници. Дневним тешким послом сморено тело не нађе спокој ни у
старој фотељи, са ногама пруженим далеко или дигнутим на излизану површ
стола у пријавници. Зато седи углавном напољу, под разраслом кесетеновом
крошњом, на столици, помало погнут, као под теретом, због леве руке на
Швабиној глави, наслоњеној на његове изношене цокуле. Место дима и сумпора,
арсена, живе и ко зна којих чудеса која су помињали ови из управе, која су га
својим смрадом сатеривала у кућицу пријавнице и затварала (па и Швабу, који је
готово људски кијао у својој кућици) или га, не опоменувши, лагано и
систематично тровала – сада, са далеких брда изнад градске болнице и цркве
замирише и багрем, у кржљавом растињу уз ограду огласи се славуј.
Кћи му, наместо дипломе, из Београда донела стомак до зуба; син, због
псовања поручника прекомандован у Бујановац, жени доктори наредили да хитно
оперише младеж који нараста над лактом, матер затварају у кућу да нетрагом не
одлута за нечим само њој познатим, за неким зовом, гласом који само она чује.
Стева често одсутно глади Швабу, не тражећи у мраку његове очи; само
чује како и он, онако псећи, из дубине груди, уздахне.
Онда он спусти огрубеле прсте низ врат, на ланац, опипа га, осети његову
хладноћу коју не загреје ни Швабино топло тело, погледа на одебљалу кестенову
крошњу, кроз коју се понекад назиру ретке трепераве звезде или бели облачићи
под пуним месецом, на уснулу варош преко пута пруге по којој ретко промакну
тамни ноћни возови.