БИБЛИОТЕКА КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

али им се ти и не дај много. Хајде сад да те сестра смести, а нек уђе твој
пратилац.
– Шта сте чекали до сад? – грубо би му се обраћао и неумитно би и
директно бацао истину у лице. – Али ћемо се трудити да је што дуже држимо. А
ти је не плаши много, доста је њој мука и без тога. Следећи! – викао је потом
ново име кроз затворена врата.
Некада је, због Радићевих одлазака у престоницу или послова које је у
општини имао као први човек клинике, уједно и као важан одборник у
скупштини, Вукосављевић примао сам: устајући са столице, прочитавши име са
упута на ходнику и благо, под руком ухвативши оболелог и тако одвојивши од
пратиоца, уводио га у ординацију, испитивао кратко шта осећа, а потом,
сачекавши да се свуче, пажљиво проучавао упутне дијагнозе, често се мучећи са
рогобатним рукописом латинских слова колега упутника. Благо и пажљиво,
окрећући пацијента са столицом, опипавао би болна места питајући када је и како
то она (он) први пут сама напипала и осетила, распитивао се за евентуалне
пратеће тегобе благим гласом, уписивао пријемну дијагнозу и топлим погледом и
обавезним смешком говорио:
– Сада ћемо Вас мало овде сместити код нас, због терапије. Не плашите се
ништа, терапија Вас неће болети, а болове које имате њоме ћемо да умањимо или
потпуно елиминишемо. Кад год будете имали проблеме и потребе, слободно ме
позовите преко сестре или сиђите сами до мене.
Ретко би примаријус Радић, налакћен уз прозор, остављао Вукосављевићу
да ради пријем, изазивајући тиме у њему нелагодност, одузимајући му притом
нешто од топлине и уверљивости којом је обично дочекивао пацијента сам.
Доктор Вукосављевић и примаријус Радић били су, случајем спојени, две
дијаметралне личности, два пола магнета: примаријус, крупне телесине и громког
гласа, импулсиван и на наоко моменте осион, бахат; директан и прагматичан, није
показивао ни трунке симпатије према младом, како су сви мислили (а како је и он
повремено помишљао) његовом наследнику: светачки сувоњавом, високом,
благом и болећивом, специјалисти Вукосављевићу.
Помишљајући повремено и на одлазак, Вукосављевић је често, завршивши
редовне обавезе, прелиставао по ко зна који пут историје болести гоњен
осећањем немоћи, узимао из кутијице у фиоци сачувану коцку шећера и стављао
пажљиво на језик, не би ли ублажио осећај горчине, а онда се ходником пео на
спрат; отварао собе, улазио, поново ишао од кревета до кревета, благо разговарао
са болнима, чак шалећи се понекад, распитивао се код дежурних сестара о
понашању пацијената и детаљима. Чак је и код куће, све чешће, листао у свести
њихове ликове и историје болести, првенствено оних које су биле скоро његових
година и млађе; понекад затицао њихове брижне посетиоце у собама – бежао је
од призора деце која су седела у крилима болесних мајки.
– Ниси ти милосрдна сестра, него лекар – грубо му је једном у четири ока
рекао примаријус Радић. – И у складу са тим се понашај. Ако си зато дошао овде.
– Ти људи су сви осуђени на смрт. И њихова смрт не само што је извесна и
болна, него смо ми пред њом тако немоћни. Ако им и речју не помогнемо, зашто
смо овде? Ја сам кроз то прошао и личним искуством и најбоље знам како боли.
И оне који губе и њихове.
– А, је ли? А ти мислиш да ти ниси осуђен на смрт. Па сви смо ми, човече,
самим рођењем, осуђени на то. Ко ти гарантује, рецимо, да ћеш надживети ону
бабу из шестице, или мени. Ако се ти сентиментално вежеш за сваког ко је овде,