– Слушај – вели једну вечер Влада Шваба – работимо овде, бре, толко, а да се у море још несмо оквасили. Ред је да се и ми у њег окупемо. – Како ћемо – реко – видиш ли да ни гледају кано чудо само што пријдемо, а камол да се и купемо с њи. А ја и не смем у воду. Има се, бре, подавимо кано пилићи. Куј од нас знаје да плива! У Тимок би се у бобук подавили, а камол у оволку водурину. – А кој ни тера да газимо далек! Ма, само ћемо уплитко, до колена, колко дупе да сквасимо. У суботу ми у ред, у једну радњу. Влада Шваба, Мита Ћелеме и Тома Бубњало купују онија црни шорцеви, што деца носе на фискултуру; мере, пробују у кабине: танке беле ножице из онија широки шорцеви – да се умочаш од смеј, какви су у њи. – Море – реко ја на продавачицу – имаш ли ти онеј дугачке, беле, што мог и зими да си носим; ће пројде лето, а овој зими дупе не греје. – Унтерцигер – пита она и смеје се. – Не знам како ји ви зовете, али онеј довде – показа јо ја до кочинке – И да се раскопчују овде, напред, да ји не смицам кано жена. Купимо кво купимо, па на туј плажу. Постурамо се, Миле Магаре оста да стражари; још га жигају ребра кад се укваси; ми кам воду. С’г ће, мислим, да буде смејурија: гледам онија тројицу у широки шорцеви кано у падобрани, само што не литну. Чек, реко, чек; само док и’ упазе. Ал, кад ти сви онија голаћи јурнуше према нас, не на онија тројицу, него право на мен. Дограбују фото-апарати, онеј Швабице циче кано да су анђела виделе. Море, не помага што се ја сјури брзо у воду; оне по мен, загрљују ме од све стране, гурају се, отимају, оће да ји онија њини сликују с мен онаквога; цукају ме, брука, оће да ми руке у гаће завлаче. У чудо сам се, кано никад у мој живот тежак уватил, а у свакаква сам чуда се наодил. – Владо, Мито, Томо – окам – отнете ме, бре, ће ме растргну, кво сам им учинил. А онија голаћи само шкљоцају с апарати; море, чучну ја у воду до гушу, ал ме онеј распаљенице извадише. Где ме с онуј кожу њину мокру пипну – кано жеравице; гаћке ом се онеј на њи слепиле, а оне се све уз мен припињују. Море, цимну се ја некако, оте се, оне по мен у буљук – тој је било бегање за причу! Такав сам мокар до бараке једва им утекал, Миле Магаре ми после дрешке донел. Завршимо градњу, ја више море не примириса. Врнумо се дом, дадоше ни малко одмор. Ал код мен дом – нека гадна ситуација. Деца ми се све нешто под брк усмивају, мати ме снажаљиво кришом под око поглеђује, жена очи кута. Само онај баксуз урокљил. – Кво ви је – реко – је л сам се од овуј кућу одродил, па ви саг не требам. Само ви моје паре требу. – Знамо ми – вели онај баксуз – и како ти зарађујеш теј паре, и како ји трошиш. Знамо. И сви знају. Чак и у Немачко. Доодил Розмир из Дортмунд за Свети Илију и донел да видимо. - Да знајете, не би ме такој дочекували – реко. – Не знаш ексер у тарабу да зачукаш, а овој знајеш. Еве! – врљи ми некакву новину онај баксуз пред ноге. Погледам: гор с крупна слова пише DIE VELT, а дол, по сред, голема слика: ја, до колена у воду, у онија унтерцигери, како ји там зову, малко и посмакнути до под пупак, све се на мен мокро прилепило; две ме,
чучнуле, обгрлиле над колена, а по једна гор с обе стране загрлила, и обе ме цукнуле у образи. И све голуждраве, мокре. Какво ли туј написано – не знам. Ал да је добро, не. За резил.
- Page 1 and 2: БИБЛИОТЕКА КРАЈИНС
- Page 3 and 4: Библиотека КРАЈИНС
- Page 5 and 6: ОГЛЕДАЛО Вáшар у Па
- Page 7 and 8: некако најежим од м
- Page 9 and 10: около обрсти, дојде
- Page 11 and 12: - Ајде, ајде, где дец
- Page 13 and 14: Дојде ред да се мал
- Page 15 and 16: и загрле, а не само
- Page 17 and 18: ЗА РЕЗИЛ Е, па, више
- Page 19: дречицу за жену; же
- Page 23 and 24: Ал се деца брзо изб
- Page 25 and 26: доносил, из очи не и
- Page 27 and 28: СКОРУША За туј скор
- Page 29 and 30: Не знам које време -
- Page 31 and 32: шифоњер остануле п
- Page 33 and 34: - Ма, добро - реко - н
- Page 35 and 36: ЧУМА Месец беше крв
- Page 37 and 38: још понеки оџак пуш
- Page 39 and 40: распушташе и у пирц
- Page 41 and 42: ИЗ ТАМНИХ НОЋНИХ ВО
- Page 43 and 44: коју су њени сестри
- Page 45 and 46: ТАСА ПЕТЛЕ У кућама
- Page 47 and 48: прстију, не знајући
- Page 49 and 50: одувек и био, са опу
- Page 51 and 52: ЖУЋКО За Јелена Мил
- Page 53 and 54: Тада се, не могавши
- Page 55 and 56: ту, пред њима, пресе
- Page 57 and 58: ГРОМ И сада, у ноћим
- Page 59 and 60: зелено-црног омота
- Page 61 and 62: биле стегнуте вили
- Page 63 and 64: бубњало; срца су им
- Page 65 and 66: рукописом, редовно
- Page 67 and 68: Долазећи касно у не
- Page 69 and 70: умираћеш са сваким,
- Page 71 and 72:
- ако се дотле не уб
- Page 73 and 74:
ЗЛАТНА РИБИЦА У уза
- Page 75 and 76:
На средини собице,
- Page 77 and 78:
столичицу да је вид
- Page 79 and 80:
промакла је средов
- Page 81 and 82:
ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ Веома
- Page 83 and 84:
Белешка о писцу Рад
Change language