БИБЛИОТЕКА КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

прстију, не знајући више како да им усади памет. Довољни сами себи, и у
братској тучи и љубави, никако нису могли са комшијском децом. Тукући слабије
и тучени од јачих, долазили би из школе увек умазани крвљу, својом или туђом.
Лакше од оловака, које су одбацили по обавезној четворогодишњој школи, брзо
су се дохватили мотика, ашова, српова, секира. А ту није било забушавања. И, за
разлику од њихових вршњака који су на најразличитије начине избегавали тешке
послове, одавали се игри и још детињим радостима, код Владимира и Миомира је
било супротно. Растући снажни и мишићави, полако су у копању све даље
измицали испред својих посусталих старих; Воћка одавно у косидби није смео
први да захвати откос, јер би му посекли ноге ако не измакне; њих двојица су се
утркивали у снази и вештини, не признајући примат јачег над слабијим ни
старијег над млађим. Одавно са вршњацима и није било не само праве игре, коју
су тако рано оставили заменивши је игром у тешком раду. Одбачени од вршњака
као особењаци, кад се у кући нашла која пара вишка, једино су се сусретали у
сеоској продавници, где би, испивши на душак онолико пива колико се нашло
динара у џеповима и, оштро одмеривши феминизирне вршњаке обучене у широке
шарене звонарке, са дугим бит фризурама, брзо би замакли у свој сокак. Ни вика,
ни лоптање пред сеоским домом на две чкиљаве сијалице до поноћи није их
могло призвати на одмеравање снага. Једном, тек, у изласку после пива, набачена
из средине ка ивици задружне прашњаве авлије, лопта се, као руком, намерила на
ногу млађега Миомира који је, и сам изненађен, волејом послао преко целе
задружне авлије и пута, у високом луку низ шљиваке у поток. Батеријским
лампама, разгаћени и голих руку, целу ноћ су у потрази за њом по шљиваку, по
потоку и обалама, разгрћући љуте коприве, лутали њихови вршњаци.
Ни у опхођењу са другом, женском страном, нису били боље среће. На
ретким заветинским орима увек су стајали по страни; девојке су их углавном
избегавале. Чуло се да је у вејнику, који је доцније порушен због градње сеоске
млекаре, старији Владимир намерио на Вељкову кћи Милку, те се једва отела од
његовог стиска, али се брзо заборавило; Вељко се, можда из страха, није мешао.
Њиве им се у пољу почеше издвајати издалека. Поглед од Овчибабе, од
гробља, са Мањинског дела, откривао је бујније зеленило. И кола су им, прво са
пар кротких кравица, а потом њиштавом лисастом кобилом, коју су купили на
панађуру на Ђерман, све раније промицала низ пут, а само њен оштар топот у
мраку казиваo да је за тај дан доста. Таса, видно старији и мршавији, својим
петловским ходом све је несигурније промицао низ путеве; Војислав се начисто
усука.
– Еј, осуши се Воћка, сажаљиво су казивали сељани за њим.
Ту и тамо, Воћка би, ретко свративши на позив код казана, у страху се
осврћући, прошаптао: “Уништише нас ови наши. Гоне, као Бог ђавола.”
На пролеће, Воћка се, уз помоћ комшије, кондуктера Ласте, ненадано
запосли као портир у некој фирми у Паланци, откуда је долазио све ређе. А Таса
Петле се сам, готово смалаксао и сасушен, повуче у колибу на Јагњилском делу.
Напасајући омање стадо по утринама по Пореднику и забранима, косуцкао је
омање ливадице, наводњавао уску а дугачку баштицу из Шопурског кладенца, од
кога је прокопао канал.
Оставши сами, уз неосетну помоћ матере и бабе, Владимир и Миомир тог
лета као да спласнуше у елану. И, ненадано, око Богородице, старији Владимир
из далеког Рујишта под Ртњем доведе себи омање, лепушкасто женско створење.