БИБЛИОТЕКА КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ
Под руком су ми била два циклуса Драгићевићевић прича. Оба имају завичајну
тематику, припадају истом типу приповедања, само се у једном циклусу то
приповедање чини на локалном језику Тимочана, а у другом на књижевном
српском језику.
У причама првог циклуса Радиша Драгићевић наставља са испитивањем
могућности да се прозна структура организује на регионалном језичком изразу.
Тај израз по правилу је сликовит и одликује се одступањем од стандардног
књижевног језика. У Драгићевићевом случају то је једна подваријанта тимочког
говора, са сектора Књажевац - Зајечар, али западно од Тимока. Он ипак нема
драстичне дивергенције које има његов источни сусед, те је разумљивији и мање
упућеном читаоцу.
Разумљиво, регионална проза нема само регионални језик, но је нужно да
има и регионалну и тематику. Овде имамо ретроспекцију на детињство и
младићство, на једно време које је и историјски и литерарно већ напуштено. То
носи своју драж, али и тражи извесно посвећење. Таква проза често је на граници
да се извргне у своју супротност. Били смо сведоци кад аутор (овде није реч о
Драгићевићу) прича елегичну причу из завичаја, а публика се смеје језичким
изразима дијалекатске боје које доживљава као карикатуру. Драгићевић још увек
успева да одржи тон: да се прича конституише од психолошких момената
доживљаја, а не само од језичких облика, од граматичких одступања, или само од
разговорне синтаксе. Тај доживљај је најчешће сусрет интимног и општег,
идеализованог (очекиваног) и стварног, сеоског и градског, и по правилу је болан.
Понавља се осећање тегобе и мучнине коју читалац има у сусрету са
Драгићевићевом прозом завичајне тематике и локалног израза. Оно о чему се
прича претешко је (и у животу и у причи). Али као да је то родно поље његовог
приповедачког ангажмана. Или он ту види најјаче мотиве, или носи неки лични
непребол кога се исписивањем занимљивих и потресних страница ипак тешко
ослобађа...
...У завичајној прози Радише Драгићевића има финих појединости,
сликовитих израза, ефектних запажања, има обиља потресних ситних драма.
Његова прича гради се на нескладу, на расцепу, на отклону, скоро на сукобу, на
дисхармонији између пожељног и стварног, са јасним сазнањем да је животна
логика логика судбине и да ту човек мало шта може. Његово је да истрајава, а то
му је највећа подршка у моралном односу према околини. Највећа вредност се
постиже кад човек постане (и остане) свој, кад буде човек и кад оно што чини
чини упркос. Драгићевић поседује завидну вештину да створи лик и то са мало
језичких елемената. Он слика атмосферу, а у њој читалац препознаје и друштвену
стварност, и породично окружење, и индивидуални став. Избор ситуација је често
елегичан, благ, а исход најчешће поразан, каткад стравичан.
Читалац овде саосећа, а то је висока мера перцепције.
Ниш, 1. јула 2006. др Недељко Богдановић