БИБЛИОТЕКА КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

ТАСА ПЕТЛЕ
У кућама где није било мушког порода, радост је била суздржана. Кћери,
мусаве миљенице, окретне каћиперке или неспретне попишуље – биле су туђа
радост. Сматрало се, упркос свој умиљатости и љубави коју су код укућана знале
да изазову, да оне нису прави изданци породичне лозе. Као да детешце испод
њиховог пупка не носи њихову крв, као да то није и комад њиховог меса, да није
искра са кућног огњишта. Као да, доносећи само презиме у кућу, зет, та
придошлица ко зна какве феле и колена, доноси нешто потпуно туђе и страно.
Као да тиме брише све што је на том огњишту до тада вековима горело.
У кућама које су имале широке губере, зет, та не толико жељена колико
потребна придошлица, бирао се пажљиво и дуго. Чак са више промишљености
него ли некаква снаја – требало је изабрати праву прилику. Чак је за такве куће,
ма девојка била и с некаквом фалинком, била навала: избор се сам наметао,
утркивао у самохвали и проводаџисању. Зетови су се око таквих авлија сами
низали као тарабе.
Тамо где се, као код Атанасија Радосављевића, кућа једва сместила у
плотом ограђеној авлијици – ситуација је била мало другачија. А било је у кући
Атанасија и мушког порода: од првог, кога и крстише Прван, до последњег,
тринаестог детета, док је Танасијева Даринка била у снази и могла рађати,
изродише се чак седам синова: готово један за другим, раздвојени само
другорођеном девојчицом, коју кожељски поп покрсти у Прву, и петом, коју
крсти као Јабуку. Из фамилије Пољаци, коју су назвали по неком прадеди
пољару, чувару поља, радни и сиротни, рађали су се у омањој кујници уз
огњиште, у шталици испод пута, у пољу – на сваком месту где би трудови
спопали породиљу, свиклу од многобројних рађања на пород као рутински чин.
Али никад Танасијева кућа није одјекивала од дечје цике и радости, по авлији
нису трчала голуждрава дечурлија, као у комшијским. Готово и не сачекавши
једно друго, па и не усправивши се – од серме, гушобоље, од великог кашља, од
издата, болечина које је само Бог знао и праћао у њихове колевке – завршавала би
на окрајку сеоског гробишта, често и без сандучића скованог од грубих дасака и
нефарбаног; тек завијена испраним крпама, постиљцима, у маленим коританцима
за свакодневне намене, дубљеним у меком дрвету, са ушицама за ношење са
стране, које су овде називали копањама. Само је другорођена Прва, ситно и
набијено створењце, као неким чудом измицала. Свикао на опорост живљења, на
тескобу и немаштину, а и на тешке детиње смрти, Танасије је, не миривши се са
судбином, товарио Даринку новом бременитошћу, готово утркујући се са смрћу.
Од све сиротиње и зла, одвајао је ретке комаде мрса, вуне, свега што се у кући и
нашло, залазио у прекотимочка села и у далеке влашке забити, одакле се враћао
са некаквим травкама, набајаним неразумљивим влашким певљивим говором.
Али је Даринка после рађала само ћерке: Свилку, Кадивку, Малинку. Одавно је
Атанасије престао да позива попа да крштена имена даје; нека су тако и
незабележена никуд – ни у црквеним књигама, ни на омањим припростим
крстићима, који су при честом смењивању кише и сунца брзо трулели – остала
неупамћена ван материног срца. Тако и Кадивка, коју Бог узе дан после рођења
последње, Достане. То јој име, какво до тада није у Мањинцу давано, даде сам