Knjiga u pdf. formatu - PALGO centar

LOKALNI EKONOMSKI RAZVOJ Zašto su jedne opštine dobitnici, a druge gubitnici tranzicije
racionalna. Naime, primenom ovih principa smanjuje se obim eksternalija, što je pojam koji ekonomisti
koriste da označe pojavu da (negativne) posledice delovanja pojedinaca snose drugi. Upravo je ova pojava
raširena kada je, na primer, cena vode za piće subvencionirana, pa njene stvarne troškove, umesto onih
koji vodu troše, plaćaju svi stanovnici opštine. Pri tome neki od građana koji plaćajući lokalne poreze i
druge dažbine subvencioniraju velike potrošače vode, često sami nemaju priključak na vodovodnu mrežu
ili su podvrgnuti čestim restrikcijama. Sličan problem eksternalija je izražen i kada se ne primenjuje princip
„zagađivač plaća”, odnosno kada se neprečišćena voda ispušta u recipijente (reke, jezera). Tada svu korist
imaju zagađivači, jer ne plaćaju nikakvu naknadu za zagađenje koje prouzrokuju, a svu štetu snose građani,
i to naročito oni koji žive nizvodno od mesta ispuštanja.
4. Ko obavlja komunalne delatnosti – Okolnost da se u komunalnim delatnostima javlja element monopola
često dovodi do toga da se pružanje ovih usluga rezerviše za javni sektor – za opštinsku upravu ili, još češće,
za preduzeća čiji je jedini ili većinski osnivač lokalna samouprava. Međutim, za lokalni ekonomski razvoj
je dvostruko značajno to da obavljanje komunalnih delatnosti bude što otvorenije i za privatni sektor. Prvi
razlog je to što se obavljanje određene delatnosti otvara i za lokalnu privredu, što ima neposredan značaj za
lokalni ekonomski razvoj. Drugi značaj, koji nije vezan samo za kompanije koje imaju interes da obavljaju
komunalne delatnosti već se odnosi na praktično sve privredne subjekte, jeste činjenica da konkurencija
vršilaca komunalne delatnosti po pravilu donosi bolji kvalitet komunalnih usluga po pristupačnijim cenama.
Polazeći od razlike u prirodi pojedinih komunalnih usluga, konkurenciju u ovoj oblasti delimo na konkurenciju
na tržištu i konkurenciju za tržište. Konkurencija na tržištu je poželjnija jer podrazumeva da u svakom
trenutku nekoliko vršilaca posluje na istom tržištu. Nažalost, ta vrsta konkurencije nije uvek moguća
u svim komunalnim uslugama (kao što su upravljanje komunalnim otpadom ili snabdevanje vodom za
piće), ali u drugima jeste (javni prevoz, na primer). U delatnostima u kojima nije uvek ekonomski opravdano
postojanje konkurencije na tržištu, racionalno je primeniti konkurenciju za tržište, odnosno obezbediti
da pravo na obavljanje pomenutih delatnosti upravljanja komunalnim otpadom ili snabdevanja vodom za
piće nakon sprovedenog konkursa dobije preduzeće koje je za to ponudilo najbolje uslove.
Imajući u vidu da je privatni monopol gori od javnog monopola, potrebno je uvesti takvu vrstu regulacije
obavljanja komunalnih delatnosti od strane privatnog sektora koja će obezbediti potreban nivo obuhvata
i visok kvalitet usluga, uz razuman nivo cena tih usluga. Prvi korak da bi se to postiglo jeste postojanje
takozvane prakse benčmarkinga, odnosno prikupljanja i objavljivanja informacija o važnim parametrima
u vršenju komunalnih delatnosti, kao što su cena, broj zaposlenih u preduzeću koje obavlja tu delatnost,
broj domaćinstava koja su obuhvaćena uslugom, procenat naplate i slično. Prof. Snežana Đorđević ovako
sumira značaj benčmarkinga u modernoj upravi i upravljanju:
„Danas se razvijene i moderne lokalne vlasti ne mogu ni zamisliti bez procesa stalnog praćenja rezultata
rada, koji služi da se izmeri kvalitet usluga, doprinos svih lokalnih agencija i službi, pojedinih
funkcionera i službenika. Konačno, benčmarking omogućava građanima da steknu kvalitetan uvid
u način rada opštine, kao i u sve dimenzije kvaliteta i drugih osobina obezbeđenih javnih usluga.” 38
Bez dostupnosti ovih informacija, koje se obezbeđuju putem benčmarkinga, nemoguće je na objektivan
način vrednovati učinak različitih preduzeća i rezultate koje postižu njihovi menadžeri.
42
38 Đorđević, S., Vlasti u akciji – svet javnih usluga, Čigoja štampa, Beograd 2008.