Demokratija i njene granice Aleksis de Tokvil i ... - komunikacija

Znaèaj Tokvilovog prouèavanja tiranije veæineRazmatranje Tokvilovog shvatanja tiranije veæine povlaèi, kaošto je u više navrata izneto, razlikovanje izmeðu politièkog i društvenogznaèenja ove pojave. Prvom, politièkom tiranijom veæine, Tokvilje bio manje zaokupljen nego drugom, društvenom tiranijomveæine, odnosno tiranijom javnog mnjenja. 91 Razvoj savremenogdruštva pokazao je da su mesto i uticaj prve pojave manji od mesta iuticaja druge. Ipak, u pokušaju da se grupišu i navedu glavne prednostii nedostaci Tokvilovog tumaèenja tiranije veæine u demokratskomporetku ne mogu se zaobiæi ni ocene koje se odnose na njegovo ispitivanjepolitièke tiranije veæine.Shvatanja o politièkoj tiraniji veæine, pa i Tokvilovo, kako danasizgleda, imaju više mana. Kada je pisao o tiraniji politièke veæine udemokratiji, Tokvil je pošao od pretpostavke da je postojeæa demokratijaporedak u kome vlada veæina, ako ne neposredno, a ono makarposredno. Dalji razvoj u prouèavanju demokratije pokazao je dau njoj narod ne vlada ni posredno. Ono što daje osnovni ton savremenojdemokratiji jeste takmièenje više politièkih manjina za glasoveveæine. Za razliku od autoritarnih re`ima ona nije vladavina manjine,ali nije ni vladavina veæine. Karl Manhajm i Jozef Šumpeter su udruštvenoj nauci prvi i najjasnije ukazali na ovu crtu graðanske demokratije.92 Kasnije je ova zamisao dodatno razvijana i iskustvenoproveravana u okviru jednog shvatanja koje je postajalo vladajuæe upolitièkoj nauci Zapada. Ovom se shvatanju, tzv. teoriji demokratskogelitizma, prebacuje da svojstva savremene demokratije brka saprirodom demokratije uopšte. 93 Ne mo`e se, meðutim, poreæi da je91929346Pri tome, mora se istaæi, Tokvil nije uvek sasvim razlikovao prvi od drugog oblikatiranije veæine. Baveæi se tiranijom javnog mnjenja, on se èesto vraæao na problempolitièkih veæinâ, mešajuæi ove dve pojave, i nudeæi za spreèavanje tiranijeveæine neka sredstva (bolju organizaciju vlasti) kojima se jedino svemoæ politièkihveæinâ mo`da mo`e obuzdati. Na ovo je veoma jasno skrenuo pa`nju Ostrogorski,Demokratija i politièke partije, str. 152-153.Vidi naroèito Karl Mannheim, Essays on the Sociology of Culture, London, Routledgeand Kegan Paul, 1956, i Jozef Šumpeter, Kapitalizam, socijalizam i demokratija,Beograd, Kultura, 1960.Jedan od najboljih kritièkih osvrta na ovo shvatanje iznet je u knjizi Peter Bacrach,The Theory of Democratic Elitism, London, University of London Press, 1969.