KUŠ! septembar 2021.

Kulturno-umetnički špajz

septembar 2021.

broj 68

SADRŽAJ

REČ UREDNICE

Kulturno-umetnički špajz

broj 68, septembar 2021.

Tim:

Urednica:

Jovana Nikolić

Lektorke:

Nevena Stajković

Aleksandra Vujić

Art tim:

Ana Lončar

Jovana Lukić

Jovana Nikolić

Srećko Radivojević

Autori:

Igor Belopavlović

Sanja Gligorić

Jovana Nikolić (MoonQueen)

Ivana Pavićević

Ana Samardžić

Pavle R. Srdić

Nevena Stajković

Marko Vesić

Aleksandra Vujić

Tamara Živković

Saradnici:

Milica Marjanović

Tisa Milić

Dušica Mladenović

Aleksandra Radibratović

Jelena Tizić

Branislav Vujčić

Autor ilustracije

na naslovnoj strani:

Reč urednice

str. 3

Između raja i pakla,

Jacek Jerka

str. 12

Poštovani kukci

i druge jezive priče,

Maša Kolanović

str. 24

Haus inspirisan Danteom

str. 32

Iza zatvorenih vrata

str. 36

Pakao, čistilište ili... raj?

Apsurdni slučaj Albera Kamija

str. 46

Had

str. 56

Maga Magazinović

i Ženski svet

str. 64

Intervju: Aleksa Ilić

str. 76

Strip Larpurlatizam

str. 84

Joška handmade

str. 4

U kom krugu pakla

bi se našao Dante?

str. 20

List i nedostižni raj

str. 26

Ima li života pre smrti?

– Sabirni centar

str. 34

Pred vratima Pakla:

Rodenov odgovor Danteu

str. 38

Sećanja na Milenu JNK

str. 50

Bogorodičina crkva

u selu Donja Kamenica

kod Knjaževca

str. 60

Dante u svemiru

– O poeziji na misiji

str. 68

La Vita Nuova

str. 82

Sedam stotina godina prošlo je od smrti čuvenog italijanskog pesnika

Dantea Aligijerija, a mi još uvek citiramo njegove reči, pravimo reference na

opise raja, pakla i čistilišta kakvi su ostali zabeleženi u Božanstvenoj komediji

i pojedine istorijske junake pamtimo zahvaljujući vrlinama i manama koje su

ih, posredstvom njegovog pera, učinile besmrtnim. Ove godine, u ime jubileja,

poslali smo ga i u svemir, ne bi li se kao jedan od najboljih predstavnika naše

planete obratio intelektualnim bićima, ukoliko ih tamo gore sretne. Zbog

toga smo mi 68. broj časopisa, koji izlazi u mesecu u kojem se davne 1321.

godine Dante ponovo susreo sa svojom Beatriče, posvetili njegovom liku i

delu i različitim interpretacijama kojima su umetnici kasnijih epoha dali svoj

odgovor na Danteovo viđenje dobra i zla, raja i pakla, i svega onoga što se

nalazi između.

Bacivši svetlo na žudnje i strasti običnih ljudi, na njihove snove,

postignuća i grehe, Dante je stvorio panteon junaka čije će sudbine ostati

duboko ukorenjene u evropskom kulturnom nasleđu potonjih vekova.

Skulptura Poljubac Ogista Rodena danas je poznatija od legende kojom je

inspirisana – priče o Paolu i Frančeski, ljubavnicima čija je strast dovela do smrti,

a greh preljube ih smestio u Danteov Pakao. U kom se krugu pakla Frančeska

našla, i ko joj u njemu pravi društvo, saznaćete u rubrici Čitam i skitam, a o

vladaru strašnog podzemlja u ovomesečnim Bogovima i herojima. Jedan od

najpoznatijih kasnije nastalih citata vezanih za pakao pripada francuskom

filozofu i piscu Žanu-Polu Sartru o čijoj je drami Iza zatvorenih vrata pisala

Ivana, a o apsurdu u delima njegovog prijatelja, Albera Kamija, Marko.

Pitanje čistilišta koje pronalazimo u Kamijevom romanu Kuga posredno

je i tema slika koje smo u septembru odabrali za Slike meseca – u pitanju

je nekoliko dela poljskog fantastičnog slikara Jaceka Jerke koja smeštaju

svet ljudskih fantazija Između raja i pakla. U domaćoj sredini verovatno prva

asocijacija na nebesku čekaonicu jeste drama Dušana Kovačevića Sabirni

centar, koja, poput Danteovog dela, uz sve elemente tragedije ipak nosi i

olakšavajući ton komedije. Jer, gde je greha tu je i vrlina, pa će vas kroz rajske

melodije, poput KUŠ!-ovske Beatriče, provesti Pavle u tekstu posvećenom

nebeskom hausu, i Dušica koja je pisala o nedostižnom raju Franca Lista.

Delić raja sakrili smo i u Detalju za kraj, te se potrudite da ga, barem na našim

stranicama, dosegnete.

Da vam život bude božanstven i da svako zlo na kraju pobedi komedija

želi vam

Urednica,

Jovana Nikolić

Milica Dopuđa

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije,

pitanja i pohvale, naša adresa je:

casopiskus@gmail.com

2 3

MLADI I KREATIVNI

piše: Aleksandra Vujić

fotografiše: Jovana Radenković

U septembru se družimo sa divnom Jovanom

Radenković, koja veštim rukama oblikuje nežni

porcelan dodajući mu pokoju trunčicu zlata i

sačinjava prelep nakit, ali i poneku šoljicu i tacnicu.

Jovana je večita optimistkinja i sanjarka, koja je

rešila da svoj san pretoči u javu. Ova devojka

romantična iznutra a jaka spolja, odabrala je baš

porcelan kao svoj materijal.

4 5

MLADI I KREATIVNI

Prvobitno, Jovani je želja bila da upiše FPU odsek

keramika, ali ju je život odveo na Građevinski

fakultet. Međutim, želja da se bavi keramikom je

nije napustila, pa se od gradilišta, projekata i šlema

okrenula kursu keramike kod Lazara Rančića. Te

2017. godine počinje njeno putovanje. Ipak, tek

godinu dana kasnije pravi svoj prvi komad nakita,

i to spontano iz želje da drugarici napravi nešto

svojim rukama.

Pitali smo je kako se odlučila za delikatan materijal kao što je porcelan:

„Veliki sam individualista po prirodi i još sam od malena, dok su druga deca

bila napolju, više volela da ostajem u kući sama i da stvaram razne sitnice,

počevši od nakita i perlica, preko slikanja, pravljenja raznih predmeta

od drveta, papira i svega onoga što sam pronalazila u prirodi – žireva,

lišća... Sećam se da sam u jednoj televizijskoj emisiji prvi put videla kako

se prave predmeti od gline i da sam ostala fascinirana kako se od jednog

komada „blata” može stvoriti ukrasni i upotrebni predmet. Ta fascinacija

je prerasla u zaljubljenost, a zaljubljenost u ljubav koja traje i koja je sve

jača iz dana u dan.”

„Porcelan je sam po sebi delikatan i divan, ali i težak za

rad. To je materijal koji ne oprašta greške, tako da čak i

kad mislim da sam uspela da ga prevarim i ispravim grešku,

ona se na kraju ipak pojavi. Rad sa porcelanom zahteva to

da smo prisutni sto posto, da u svakom pokretu budemo

tu. Desi se, naravno, da misli odlutaju, da se u glavi desi

neki „čudan dijalog” i da u tom trenutku to i prenesemo na

materijal; tako da, ako smo, na primer, ljuti, jače pritisnemo

porcelan i on pukne. Iz tog razloga volim da sednem da

radim uvek dobro raspoložena i rasterećena, kako bih

samo dobru energiju ugradila u sam predmet. Uživam u

svakoj fazi, ali mi je najdraži deo trenutak kada otvorim peć

i vidim konačan rezultat.”

6 7

MLADI I KREATIVNI

Proces pravljenja nakita i manjih predmeta traje desetak dana. Sam materijal

prolazi više faza: oblikovanje, sušenje, prvo, takozvano, biskvitno pečenje, koje se

uglavnom odvija na temperaturama između 800 i 850 stepeni celzijusa. Zatim

Jovana ukrašava i boji predmete specijalnim bojama (engobama), a potom ide

završni deo – glaziranje i glazurno pečenje koje se odvija na temperaturama

između 1200 i 1400. stepeni celzijusa. Kao šlag na torticu dolazi ukrašavanje

zlatom, kada sve zasija i dobija svoj mali pečat. Umetnica kaže da zlato oplemeni

svaki predmet i da je baš taj detalj ono što njega čini delikatnijim.

Na Jovaninim društvenim mrežama možete, pored

nakita, pronaći i pokoji upotrebni predmet. Upotrebnom

keramikom je krenula da se bavi prošle, 2020. godine,

i volela bi da proširi asortiman ponekom činijicom,

vazicom, svećnjakom, ali, kako sama kaže, videće gde će

je inspiracija odvesti.

8 9

MLADI I KREATIVNI

Kako nam je ovaj broj u znaku Dantea, Jovanu smo pitali

kako bi predstavila Pakao u porcelanu, i kojom bi ona bojom

opisala italijansku renesansu:

„Prvo što mi padne na um, kada bih morala da jedno takvo

delo poput Božanstvene komedije pretočim u porcelan, jeste

to da bih Pakao predstavila kroz neki predmet, oštrih linija,

nepravilnog oblika, sa greškama u tamnijim bojama, koje bi

postajale svetlije kroz čistilište, da bi na kraju sama forma bila

jasna, čista, nežnih linija i boja. Verujem da to ne opisuje samo

Danteovu Božanstvenu komediju, već jedan životni proces

u spoznaji i razumevanju naših vrlina i mana. Boja koju bih

izabrala da opišem italijansku renesansu je plava, jer je plava

za mene boja neba, boja stvaranja, promene i boja rađanja.”

Jošku možete pronaći na Instagramu i Fejsbuku, a ukoliko vam je

draže da se neposredno upoznate sa ovim nežnim komadima, to

možete učiniti u galeriji Art for all i u Concept story Four u Beogradu.

10 11

SLIKE MESECA

piše: Branislav Vujčić

Nije uvek baš tako jednostavno orijentisati se na putešestviju

kroz imaginarne zemlje, pogotovo ako nas one vode kroz raj,

pakao ili čistilište. Od fantastičnih pejzaža Boša i Brojgela,

preko Piranezijevih Tamnica, do suncem natopljenih

Dalijevih predela u kojima vreme, oličeno u satovima koji se

tope, trijumfalno otkucava poslednje trenutke čovečanstva

i – čini se – materije same, imaginarne zemlje predstavljaju

veličanstvena (a opet, nekako, dobro poznata) mesta,

smeštena negde između napola zaboravljene uspomene,

nagoveštaja i slutnje. Kompasi, mape i GPS ne pomažu mnogo;

tu nas svaki pogrešan korak može odvesti u stranputicu, tu nas

čekaju svakakva čuda, ali i opasnosti o kojima i ne sanjamo.

Jedan od modernih majstora fantastičnog slikarstva

specijalizovan baš za ovakve prizore je i poljski slikar Jacek

Jerka koji već više od četrdeset godina podstiče maštu publike

svojim radovima. U pitanju su inventivne kombincije ruralnih

pejzaža Poljske njegovog detinjstva, ili pak sasvim originalne

kreacije, nastanjene himeričnim stvorenjima, koja često

predstavljaju bizarne kombinacije organskih i neorganskih

elemenata, poput oživljenih satova ili automobila sa reptilskim

repom i krokodilskim zadnjim nogama.

Kao što nije teško primetiti, u njegovoj slikarskoj kutiji sa

začinima ima ponešto od Boša, Brojgela, Van Ajka, tako da

mnoge njegove slike obiluju prepoznatljivim zemljano-oporim

aromama flamanske umetnosti koje se toliko lepo uklapaju

u mizanscen ruralne poljske sredine 20. veka koji je Jerki

toliko prirastao srcu. Sa druge strane, njemu svakako nisu ni

strani blistavi, koloristički intenzivni i bogati prizori koje kao

da je izvukao direktno iz sopstvene mašte, bez preteranog

oslanjanja na vizuelne reference i uporište u realnosti. U

mnogima od njih, međutim, čini se kao da sile entropije

dobrano nagrizaju ne samo predmete, nego i samo tkanje

realnosti – stvari, arhitektura, reljef, sve to često deluje

načeto vremenom, oprljeno i nagaravljeno nekakvim dimom

kao otrovnim salamanderovim dahom, dotrajalo, kao da oni

Dalijevi satovi – samo nevidljivi – otkucavaju poslednje dane i

slute na gorki kraj. A gde je priča o kraju, tu ni smak sveta nije

daleko, a sa njim i neizbežni prizori raja, pakla i čistilišta.

Jerka je jedan od modernih fantasta koji svakako promišlja

o ovim teškim temama, što eksplicitno to implicitno, na

svoj nenametljivi, suptilni način. Iako su njegovi radovi često

prepuni referenci na drage mu flamanske majstore, način na

koji on tretira ovu tematiku ume da bude sasvim originalan.

12 13

Na primer, prvi od ovih radova sa „onostranom”

tematikom koje možemo izdvojiti u ovom kontekstu,

naslovljen je jednostavno i nedvosmisleno Raj. Međutim,

da nije toga, lako bismo mogli sasvim prenebregnuti

šta je to zapravo predstavljeno na ovoj slici, baš kao

što bi neki slučajni šetač lako mogao proći pored ovog

sumornog zida i prolaza, a da i ne obrati pažnju šta se

krije u njegovim dubinama. U centru zelenkastog zida,

prekrivenog bezbrojnim pukotinama i rupama kao od

kakvih gelera, koje je Jerka naslikao sebi svojstvenom

minucioznošću, nalaze se širom otvorena drvena vrata i

prolaz. Na prvi pogled, prizor sasvim banalan i uobičajen.

A onda, dok nam se pogled lagano navikava na spletove

senki i polusenki, uočavamo da su arhitektonski elementi

nekako čudno aranžirani. Konačno, u samom centru je,

šaren i blistav, poput dražesne emaljne minijature, rajski

prizor sa drvetom jabuke u centru koji očigledno dosta

duguje Bošu i Brojgelu.

Ukoliko još uvek postoji sumnja šta je to u šta gledamo,

sa desne strane pored zvona stoji plaketa na kojoj piše

Das Paradies. Takođe, sam ulaz je obeležen brojem

sedam. Ovo, naravno, nije slučajno, s obzirom na to

da je simbolika ovog broja – od sedam dana stvaranja

sveta, do sedam pečata – višestruka, i to ne samo u

hrišćanstvu, o drugim religijama i da ne govorimo.

Ono što je zanimljivo kod ovog rajskog prizora

je način na koji ga je Jerka prikazao, u diskretnoj

kombinaciji irealnog i svakodnevnog. Kao takav, ovaj

prizor sa sobom nosi svojevrsni eskapistički element,

interpretiran na vrlo moderan način, jer fino evocira

sentiment čuvene Velsove pripovetke Vrata u zidu za

koju lako možemo pretpostaviti da ju je Jerka čitao. Ko

od nas barem nekada nije poželeo da pobegne od svoje

sumorne svakodnevice? Deo te potrebe karakteristične

za neurotičnog modernog čoveka svakako pridodaje

atmosferi ove slike. Međutim, koliko god ova gotovo

intimna rajska scena privlačno delovala, ima u njoj i

nešto onespokojavajuće. Možda zato što je sam rajski

predeo, u čijem centru dominira paradigmatično drvo

jabuke, ispunjen slomljenim jajetom i drugim neobičnim

bošovskim formacijama, možda stoga što slutimo da je

to zapravo prizor izgubljenog raja u kome ljudska vrsta

više ne pripada.

SLIKE MESECA

Jacek Jerka, Raj, izvor: WikiArt

14 15

Između raja i pakla nalazi se šta drugo nego čistilište. Upravo to je

i naziv naredne Jerkine slike. Između raja i pakla izvrsno ilustruje

ambivalentnost ovog „trećeg mesta”. Prizor je uglavnom fokusiran

na nešto što deluje kao tipična poljska seoska kuhinja, kakve je Jerka

viđao u detinjstvu pedesetih godina 20. veka. Prikazao je gomilu

stvari, nameštaja i kuhinjskih predmeta koji – vrlo šardenovski, po

duhu, ako već ne i po stilu – personifikuju svoje nevidljive vlasnike –

ko god oni bili. Slično kao u slučaju prethodne slike, lako se možemo

prevariti da je u pitanju obična žanr-scena. Međutim, stvari poput

sudopere sa ispreplitanim ljudskim telima (za koje naslućujemo da

su tela ili duše prokletih – diskretni omaž Danteu, Rodenu i svim

onim prizorima pakla i purgatorija koje je Jerka viđao stasavajući

kao umetnik) ispod koje su nekakve čudne kosti, kao i slikani

moralitet u vidu praroditeljskog greha, ukazuju gde se to zapravo

odigrava ova scena.

Zanimljiv detalj je i mačka koja spokojno spava na kuhinjskom

pultu i koja – slučajno ili namerno – po liku podseća na čuvenu

Češirsku mačku iz Alise u zemlji čuda, tačnije sa ilustracija koje je

za ovo remek-delo viktorijanske književnosti radio Džon Tenijel.

Naravno, njeno prisustvo svakako nije nasumično, jer je nju Jerka

iskoristio kao jedan od atributa ovog mesta. Mačka, samostalna i

misteriozna životinja kakva jeste, najčešće se povezuje sa tamnom

stranom – sa boginjom Hekatom, magijom, sujeverjima, vešticama

čiji je, po tradiciji, najdraži familijar. Istina, stereopi kažu da bi pre

mogli očekivati da ćemo sresti pripadnika ove vrste kako nedužno

liže šapice na nekom veštičjem sabatu ili kakvoj crnoj misi, nego na

probi crkvenog hora. U literaturi i hrišćanskoj ikonografiji, ona se

često povezuje sa grehom (lenjosti i pohote, na primer), kao i sa

samim đavolom koji je znao da uzme oblik crne mačke. Međutim,

zahvaljujući njenoj nepredvidljivoj dualnoj prirodi, ali i činjenici da

mačka, kako se to obično kaže, ima devet života – one se katkad u

popularnoj kulturi povezuju i sa ponovnim rođenjem i vaskrsnućem.

Zato i Jerkina mačka nije crna, nego siva, baš kao što i čistilište

predstavlja svojevrsnu sivu zonu u kome proces čišćenja od greha

treba da se obavi, pre no što duše nastave dalje.

Naravno, Jerka ne bi bio Jerka kada ne bi u potpunosti iskoristio

dualne potencijale ovog mesta. Drugim rečima, čini se da Jerka

smatra da ovaj proces duhovne ablucije može da pođe i po zlu.

Stoga se sa leve, svetlije strane, iza prozora sa belom stolarijom i

zavesom, nalaze bujni i zeleni „nebeski pašnjaci”. Sa desne strane

pak Jerka je prikazao uveli jesenji predeo sa tmurnim nebom, na

čijem se horizontu skuplja oluja. Zanimljivo je da sa ove strane ne

postoji zid, možda stoga što Jerka smatra da je lakše tuda zastraniti,

nego krenuti putem pravedništva.

SLIKE MESECA

Jacek Jerka, Izmedju Raja i Pakla, izvor: WikiArt

16 17

Poslednja slika u nizu predstavlja – pogodili ste – pakao.

Slika Sumrak u kredencu je ujedno i najmanje eksplicitna

od ove tri, možda i zato što joj sam Jerka i nije dao tu

„paklenu” konotaciju. Zbog čega smo je onda uvrstili u

ovaj izbor? Tome imamo da zahvalimo čuvenom piscu

naučne fantastike Harlanu Elisonu koji joj je pripisao te

karakteristike. Naime, Elison je sarađivao sa Jerkom na

knjizi Mentalna polja. U pitanju je svojevrsna monografija

u kojoj je, za svaku Jerkinu sliku, Elison napisao po jednu

kratku pričicu. Šta je to Elison video da vreba u Sumraku

u kredencu?

Ponovo, ova slika predstavlja spoj svakodnevnog i neobičnog.

Prikazan je jedan starinski kredenac obavijen paučinom, sa

mrtvom prirodom na gornjoj površini, sastavljenoj od hrane

i različitog posuđa, dok iz napola odškrinute fioke viri par

šaka. Inspirisan knjigom Dok je šest miliona umiralo, Elison

je osmislio prigodan kontekst i priču koja savršeno odgovara

senzibilitetu Jerkine slike. Ovaj olupani kredenac, smešten

u podrumu jednog restorana, zapravo predstavlja enklavu

u kojoj, kao u kakvom minijaturnom nekropolisu, obitavaju

duše Jevreja nastradalih u holokaustu, slepo verujući da se

taj njihov zagrobni život odvija u raju. Naravno, u pitanju je

samo zabluda jer je to mesto sušta suprotnost raju, i zapravo

predstavlja jednu od bezbrojnih verzija i inkarnacija pakla.

Ovom slikom, kao i dvema prethodnim, Jerka je – uz

svesrdnu Elisonovu pomoć – pokazao da raj, pakao i

čistilište nisu zastarele kategorije kakve viđamo samo na

slikama ili u literaturi, već vrlo konkretna stanja i situacije

koje jedni drugima stvaraju ljudi. Da za pakao nisu

neophodni skerletni plamenovi i đavoli sa trozupcima, već

da je ono što smo sposobni da učinimo jedni drugima gore

od svakog tradicionalnog pakla. Ukratko, da nismo naučili ni

jednu od teških lekcija iz prošlosti.

Da ne bi sve bilo tako crno, Jerkine slike nas takođe uče, i to

bez agresivnog moralisanja i pridike, da je moguće ugledati i

ostvariti raj čak i u najobičnijim okolnostima, da ga ne treba

tražiti na nebu, već oko nas. Naposletku, poručuje nam

Jerka, iako često smatramo da nas okolnosti i zahuktala

mašinerija istorije neizbežno gone u pravcu koji više ne

možemo ni da predvidimo, a kamoli da kontrolišemo, još

uvek postoji sloboda izbora. Možda trenutno i jesmo u

egzistencijalnom čistilištu, čekaonici, sivoj zoni, ali da i raj i

pakao mogu biti naši. Na nama je da izaberemo.

SLIKE MESECA

Jacek Jerka, Sumrak u kredencu, izvor: WikiArt

18 19

ČITAM I SKITAM

U kom

krugu pakla

bi se našao

Dante?

piše: Nevena Stajković

ilustruje: Mia Džidara

Na samom početku priče o Danteovoj Božastvenoj komediji bilo bi dobro naglasiti

da je sam Dante svoje najznačajnije delo nazvao samo – Komedija. Zašto? U

vreme u kojem je Dante pisao, svako delo koje je imalo srećan kraj bilo je nazivano

komedijom, nasuprot tragediji koja počinje i završava se – tragično. Tek u 16. veku

Komediji je pridodat epitet božanstvena.

Božanstvena komedija je zaista monumentalno delo neverovatno usklađene

kompozicije. Sačinjena od 14 233 jedanaesteraca (endekasilaba) organizovanih u

tercine, Komedija ima tri dela – Pakao, Čistilište i Raj. Svaki od ovih delova sadrži

po 33 pevanja, s time što prvi deo, odnosno Pakao, ima i uvodnu pesmu, dakle

trideset četiri pesme, što nas dovodi do ukupno sto pevanja. Cela knjiga je u znaku

broja 3 (koji označava Sveto trojstvo), a svako od ova tri pevanja završava se rečju

„zvezda”, što označava astralnu projekciju boga.

20 21

ČITAM I SKITAM

Posle kratkog zagrevanja, vreme je da se zapitamo – kom krugu pakla pripada sam

Dante?

Kako svedoči njegovo delo Novi život, mladi gospodin Dante Aligijeri od svoje

devete godine zaljubljen je u Beatriče. Međutim, ljubav između njih dvoje nikada

nije mogla da se ostvari utoliko što je ona bila udata za Simonea dei Bardija. Ali,

to nije sve! Ne samo što je bio zaljubljen u udatu ženu, naš mladi Dante je i sam

bio oženjen, izvesnom Džemom Panati! Ovakav spektakularan preokret dovodi nas

do zaključka da bi naš pesnik upravo mogao da se nađe u drugom krugu svog

sopstevog Pakla.

Ponovo – zašto? Zato što se u drugom krugu nalaze – pohotljivci, odnosno

razvratnici u večitoj oluji. Srećom, ukoliko Dante upadne na ovu žurku, društvo će

mu praviti vladarke i junaci, u istoriji poznati po svojoj neustrašivosti i lepoti.

Prva na žur stiže Semiramida, asirska i vavilonska kraljica, žena kralja Nina, kojoj se

pripisuje osnivanje Vavilona. Smatra se da je živela u grehu sa svojim sinom i da je,

ni manje ni više, takav odnos dozvolila zakonom!

Odmah za njom stiže Didona, kći Muta, kralja Tira, i sestra Pigmaliona. Njenog muža

Sihaja ubio je Pigmalion, zbog čega ona beži i osniva grad Kartaginu. Tu ju je zaveo

trojanski izbeglica Eneja koji je, po naređenju bogova, morao da je napusti. Didona

se od tuge i očaja izbola nožem. A u Božanstvenoj komediji Vergilije, koji pripoveda

Danteu o svakoj od ovih ličnosti, naglašava kako nije ostala verna Sihajinom pepelu.

Sledeća na žurku stiže Kleopatra, egipatska kraljica koja je bila udata za svog

brata Ptolomeja XIII, kojeg je ubrzo zanemarila i postala jedina vladarka Egipta.

Bila je ljubavnica Gaja Julija Cezara i sa njim dobila sina, Cezariona. Nakon

Cezarovog ubistva, postala je ljubavnica Marka Antonija, sa kojim je takođe dobila

dete, Ptolomeja XV. Kleopatra je dopustila da je ujede zmija otrovnica da ne bi

učestvovala u Oktavijanovom trijumfu. Vergilije je u Paklu naziva, da prostite,

„raspaljenom”.

Društvo iz Troje rezervisalo je separe. Predstavićemo najpre damu – Jelena, bila

je Menelajeva žena, međutim, Paris ju je oteo, a to je izazvalo pohod na Troju i

Trojanski rat. Interesantno je da za nju Vergilije kaže da ima „vatru u telu”. Dotični

Paris je trebalo da dodeli nagradu najlepšoj između boginja Here, Atene i Afrodite.

Jabuku sa natpisom „najlepšoj” dao je Afroditi zato što mu je obećala Jeleninu

ljubav. Takođe, s njima je u društvu Ahilej, trojanski junak koji se zaljubio u Parisovu

sestru Poliksenu, ali je, nažalost, ubijen, iz zasede, na dan venčanja.

Poslednji se pridružuje Tristan, bratanac kralja Marka od Kornvola, koji je bio poslat

da dovede Izoldu iz Irske da bi se kralj venčao s njom. Na putu do dvorca njih dvoje

su popili ljubavni napitak i zaljubili se jedno u drugo. Ostali su zajedno u tajnosti i

zato malo čudi što Tristan večeras solira.

Za šankom osamljeni sede Frančeska i Paolo, dever i snaja koji su se zaneli čitajući

knjigu o vitezu Lanselotu koji je bio zaljubljen u Đinevru, ženu kralja Artura, pa

su se i sami zaljubili. Frančeskinom mužu se nije dopala ideja da suprugu deli sa

bratom, pa ih je ubrzo oboje usmrtio. S obzirom na to da je Frančesku poznavao

odranije, Dante je planirao da se pridruži ovom paru, međutim, zbog sažaljenja i

jačine emocija, pao je u nesvest „ko što mrtvo telo pada”.

22 23

PRIKAZ KNJIGE

Poštovani kukci i druge jezive priče,

Maša Kolanović

piše i fotografiše: Tamara Živković

Poštovani kukci i druge jezive priče je zbirka Maše Kolanović,

docentkinje na odseku za kroatistku Filozofskog fakulteta

Univerziteta u Zagrebu, za koju je dobila nagradu Evropske

unije za književnost 2020. godine. Zbirka se sastoji iz 12 kratkih

priča koje se svojim dominantnim motivima i idejama povezuju

u jedinstvenu celinu.

Priča kojom se otvara zbirka nosi naslov Živi zakopani. Već i

sam taj naslov nas priprema na jezu koja nam je najavljena u

nazivu celokupne zbirke. No, ta jeza kod Maše Kolanović nije

jeza tradicionalnih horor priča, nema sablasti, utvara, mraka,

urušenih zgrada i osećaja straha pred nepoznatim, već ta jeza

proizilazi iz naše svakodnevice, našeg potrošačkog društva,

našeg kaptalizma i globalizma. U priči Živi zakopani brat i sestra

ispunjavaju poslednju tetinu želju – pokopavaju je sa mobilnim

telefonom, i na dan sahrane je moraju zvati tri puta ne bi li

proverili da se nije slučajno ostvario njen najveći strah da bude

živa zakopana. Ali ta ideja živog zakopavanja nije ono što izaziva

osećaj nelagodnosti u ovoj priči, ona je samo inicijalni okidač za

prikaz Dubrovnika, grada koji je prodao svoju dušu ne bi li postao

oaza turistima opčinjenih Igrom prestola.

„U zadnjim našim susretima dok je još bila na nogama, u svom

stanu, u svom tjelu i svom prepoznatljivom duhu, stalno se žalila

na grad. Ona bi ga izgovarala kao grod. ’Nemamo više niti jednu

normalnu butigu u grodu. Nemam đe ručni sat popravit u grodu.

Placa u grodu se pretvorila u suvenirnicu. Ne mogu više niđe nać

petrusin da vaja. Samo arancini, limunčela, kotonjate u celofanu

s fjokom, ko da borati mi u gradu od tega živimo. Nemam đe

cvijeće kupit za stavit na grobje. Nemam đe u grodu skratiti

kaput ni suzit kotulu. U grod nam dolaze kruzeri veći od samoga

groda’.”

- Poštovani kuci i druge jezive priče, Maša Kolanović

Svaka od priča iz zbirke pokreće neku od tema naše svakodnevice,

koja je zastrašujuća po svojoj suštini, i koja je jeziva upravo zbog

toga što mi često tu suštinu previdimo, a uporno je živimo –

potrošačko društvo, postporođajna depresija, vaspitanje dece,

razvoj tehnologije i uticaj koji ista ima na naš život...Kroz svaku

od tih oblasti čovek tumara, poput insekta, fokusiran samo

na ono što je u njegovoj neposrednoj blizini i nesvestan širine

problema i posledica koje taj problem ostavlja po celo društvo,

ali i po njega samog.

Neizbežno je uočiti i uticaj Kafke na ovu zbirku, ne samo kroz

metamorfoze i poistovećivanje ljudskog života sa životom

kukaca, nego i kroz apsurd koji neminovno provejava kroz skoro

svaku priču. Jezik i stil kojim su priče napisane su jednostavni,

čitki, a opet puni emocija i humora koji nam omogućavaju da se

saživimo sa njihovim protagonistima.

U zbirci Poštovani kukci i druge jezive priče Maša Kolanović

je svoju satiričnu oštricu prvenstveno usmerila na potrošačko

društvo i na jedan genijalni, kafkijanski način nas navela da se

zapitamo – da li smo samo kukci koji se kriju među hrpom

nametnutih stvari i ideja, ili smo pak ljudi?

24 25

IZ UGLA MUZIKE

LIST

i nedostižni raj

piše: Dušica Mladenović

Franc List (1811–1886) bio je mađarski pijanista, virtuoz,

kompozitor, dirigent i pisac literature o muzici. Već kao dete

postaje poznat zahvaljujući muzičkim sposobnostima, konkretno

u oblasti izvođaštva, te ga bečka i pariska aristokratija, pored

mađarske, vrlo brzo prihvata i podržava u daljem napretku. List

je bio zvezda salonske muzike negovane u pomenutim evropskim

kulturnim centrima, ali i na javnoj sceni – njegove brojne turneje,

koncerti i nadmetanja učinili su da bude prepoznat kao najveći

pijanista svog doba, uz Šopena. Njegovo stvaralaštvo odiše duhom

romantizma, Vagnerovim uticajem i programnošću, koja je učinila

njegova dela upečatljivim i neobično originalnim.

Programnost u muzici je bila naročito zastupljena tokom 19.

veka, a podrazumevala je postojanje tekstualnog predloška,

ili pak inspiracije za muzičko delo, u vidu poeme ili druge vrste

pisanog materijala. Brojni romantičari, u prvom redu Vagner,

List, Berlioz (između ostalih) obratili su se književnim delima

kako bi muzikom dočarali izvesno osećanje, poruku, atmosferu ili

dramu istih. Franc List je u tom smislu komponovao simfonijske

poeme, među kojima su najpoznatije Les preludes, Mazepa, Taso,

Orfej, Prometej, Hamlet. Takođe, i kompozicije koje je pisao za

klavir, pa čak i crkvena dela, poseduju vanmuzičke elemente i

lajtmotivsku tehniku. Njegov opus u programskoj sferi obogaćuju

i dve simfonije – Faust i Dante – prva pisana prema Geteovom

Faustu, dok je druga plod čitanja dela Dantea Aligijerija koje nosi

naslov Božanstvena komedija. Dok se Simfonija o Faustu smatra

uspelim delom, Simfonija nakon čitanja Danteove Božanstvene

komedije nije tako dobro prihvaćena, te je iz tog razloga jako

retko izvođena.

Gustav Dore, Raj, 31. pevanje, izvor: Wikimedia Commons

26 27

IZ UGLA MUZIKE

Kako je kompozitorov život bio ispunjen

interesovanjem za religiju, a njegov idejni

svet za dualizam dobra i zla, svetla i tame,

duha i tela – Danteova poema je predstavljala

jedno od dela koje se uklapalo u koncepciju

njegovih ostvarenja.

Listova inspiracija očigledno su bila i dela srednjeg veka,

te ne iznenađuje odabir Danteove poeme kao programa

za jednu od njegovih simfonija. Kako je kompozitorov

život bio ispunjen interesovanjem za religiju, a njegov

idejni svet za dualizam dobra i zla, svetla i tame, duha

i tela – Danteova poema je predstavljala jedno od dela

koje se uklapalo u koncepciju njegovih ostvarenja. Kao

i mnogi drugi stvaraoci, List je utkao sopstveni život u

kompozicije, te verujemo da je i Dante simfonija odraz

njegovih neodumica, razmišljanja, ideja i čežnji.

Referirajući na sebe, List je 1839. godine, odgovarajući

Hektoru Berliozu na pismo, izjavio: „Dante je pronašao

svoju likovnu ekspresiju u delu Orkanje i Mikelanđela, a

jednog dana će, možda, pronaći i svoju muzičku ekspresiju

kod Betovena budućnosti.” Zapravo, interesovanje za

pomenuto Aligijerijevo delo se kod Lista javilo tridesetih

godina 19. veka, kada je napisao sonatu-fantaziju za klavir

pod nazivom Posle čitanja Dantea ili Dante sonata, a koja

je kasnije, 1858. godine objavljena u okviru Listove zbirke

klavirskih kompozicija Godine hodočašća. Orkestarsko

delo – pomenutu simfoniju – napisao je 1856. godine,

a prvi put je izvedena dve godine nakon nastanka, pod

dirigentskom palicom kompozitora.

Obe kompozicije napisane su u dva stava. U sonati,

stavove oličavaju dve glavne teme koje predstavljaju

pakao i raj. U muzičkom smislu, one su karakterno vrlo

distancirane, iako je tema drugog stava izvedena iz teme

prvog. Tema pakla je dramska, hromatska, „mračna”, dok

je tema raja lirska i „radosna”. Simfonija pak dočarava

dva dela Božanstvene komedije – Pakao i Čistilište. Kako

je List bio blizak sa Rihardom Vagnerom (koji mu je u

jednom momentu postao i zet), prihvatio je njegov savet

u pogledu koncepcije dela; naime, Vagner je smatrao

da se raj ne može predstaviti muzičkim sredstvima, već

samo njegov „odraz”. List je, primivši njegov komentar k

srcu, umesto planirana tri, napisao samo dva pomenuta

stava. Na kraju kompozicije je dodat Magnifikat, horski

deo koji predstavlja zamenu za Raj. Simfonija je po

prirodi instrumentalno delo, te kritičari smatraju da je

njena kohezija narušena upravo izmenom prvobitne

trostavačne, instrumentalne koncepcije. Smatra se da

je upravo ova izmena, odnosno izostanak trećeg stava,

razlog zašto delo nije imalo velikog uspeha, poput

simfonije Faust, i zašto nije tako često izvođeno.

Gustav Dore, Haron, izvor: Wikimedia Commons

28 29

IZ UGLA MUZIKE

„Dante je pronašao svoju likovnu

ekspresiju u delu Orkanje i Mikelanđela,

a jednog dana će, možda, pronaći i

svoju muzičku ekspresiju kod Betovena

budućnosti.”

Gustav Dore, Čistilište, 30. pevanje, izvor: Wikimedia Commons

Kao i u Hamletu, List muzički dočarava scene iz literarnog

dela. Prvi stav ilustruje krugove pakla, mučenja, kao

i ljubavni, konstrastni portret „Frančeska da Rimini”,

odnosno ljubavnu epizodu u okviru pakla. Uvodni deo

stava predstavlja prolazak Dantea i Vergilija kroz vrata

pakla, pri čemu su početna tri stiha Danteovog dela

predstavljena hromatikom, ritmičkom raznovrsnošću,

u deonicama registarski niskih instrumenata – limenih

duvačkih i gudačkih, koji ovaj segment izvode unisono.

Horne i trube izvode Danteov rečitativni poslednji stih u

ovom nizu koji glasi: „Napustite svu nadu, vi koji ulazite

ovde!” Muzički, ovaj stih je napisan kao da se može

odrecitovati/otpevati, i ponavljaće se više puta tokom

ovog stava, naročito prva reč, „napustite”.

Dalji tok ovog stava nije konkretna deskripcija Danteovog

teksta, već muzička ilustracija ključnih motiva – susret

Dantea i Vergilija sa olujom, njihov prolazak kroz krugove

pakla, utihnuće oluje kako bi Frančeska mogla da ispriča

svoju priču, motiv beznađa, ruganja, prevare, svađe, crnih

đavola, sve do ponovnog vraćanja motiva „Napustite

svu nadu” koji dovodi stav do samog kraja. Muzika koja

karakteriše Danteov Pakao je često hromatska, brza,

nepovezanih tonaliteta, bez jasne rekapitulacije početnog

materijala i konačnog razrešenja od svih mučenja koje

odlikuju Pakao. Zapravo, njen cilj jeste da dočara te

muke i previranja i ne ostavi slušaocu prostora da „diše”;

međutim, uprkos tom osećaju, muzika je kompaktna i

homogena. Prostor koji daje oduška muzičkoj tenziji jeste

centralni odsek prvog stava, odnosno ljubavna tema u

kojoj Frančeska da Rimini izražava reči „Nema veće tuge

nego prizivanja srećnih vremena, u bedi” – koju izvodi

solo bas klarinet u rečitativnom stilu, sporijem tempu, uz

pratnju harfe. Na ovaj način, List gradi trodelnu strukturu

prvog stava, gde je centralni samo naizgled, tačka

„predaha”.

Drugi stav – Čistilište – dočarava liturgijsku, meditativnu

atmosferu Danteovog dela i sadrži dodatak u koji se uliva,

Magnifikat, odnosno horski segment. Dakle, radi se o

deskripciji, bez turbulencija koje se javljaju u prvom stavu.

Horne upotpunjuju pastoralnu atmosferu i „raj na zemlji”

opisan u okviru ovog dela teksta.

Nakon responzorijalnog segmenta, počinje fuga –

polifoni deo stava koji izražava izdržljivost koju zahteva

proces prolaska kroz čistilište. Budući da raj kao stav ne

postoji u Listovom delu, Magnifikat, odnosno hor, može

predstavljati samo iskru onoga što čoveka tamo čeka. Reči

koje izgovara hor pripadaju Hristovoj majci, Mariji, koja je

u Božanstvenoj komediji zaštitnica ljudskog, odnosno ona

koja olakšava Danteov put ka Beatriče. Na taj način je raj

predstavljen kao neopipljiv, nedostižan, te je Listovo delo

opis puta do njega i naziranje „svetla na kraju tunela”.

Dante simfonija je muzički izraz atmosfere, osećanja, misli

i slika iz Danteove Božanstvene komedije, koji je, nažalost,

prerano osuđen, a na vama je da, na osnovu samog zvuka,

procenite da li je List uspeo da dočara proces dostizanja

raja opisanog u Danteovom delu. Mi verujemo da jeste!

30 31

IZ RIZNICE HITOVA

Haus inspirisan

Danteom

piše: Pavle R. Srdić

izvor fotografije: Nico Frey, unsplash.com

Da ova kolumna ne bi bila totalno prepuštena na volju, potrudila

se uređivačka politika voljenog nam časopisa. Naime, ovo je taj

mesec u godini kada se (već tradicionalno) moram uklopiti u

tematiku broja. Ali i ovaj put sam uspeo nešto da nađem za moje

drage čitaoce, a da bude inspirisano Danteovom Božanstvenom

komedijom, tim klasičnim delom koje je bilo uzor za dela

mnogih velikana u raznim umetnostima. Vaskoliko srpstvo ovo

delo možda najbolje pamti po pominjanju kralja Milutina, kog je

Aligijeri smestio u osmi krug pakla, zbog toga što je navodno

falsifikovao svoj novac, smanjujući količinu srebra u svojim

srebrenjacima. S obzirom na to da sam pročitao nešto knjiga u

životu, pa slučajno i nešto na ovu temu, smatram da je razlog

za to bio praktičan, a istina ipak nešto drugačija. No, na drugom

mestu – više o tome.

Predmet ovomesečne Riznice jeste jedna novija pesma, relativno

mladih autora, okrenuta mlađoj publici, iz jednog modernog

žanra. Naime, radi se o pesmi simboličnog naziva – Heaven

– čiji je izvođač švedski haus muzičar Tim Bergling, svetski

poznat kao Aviči. Jasno je da, kada slušamo haus izvođače, koji

su, pre svega, klupski i komercijalno orijentisani, akcenat nam

je na dobrom, zaraznom ritmu i napevima koji se mnogo puta

ponavljaju u pesmi. Veoma pogodno za đuskanje. No, značajno

je napomenuti da je pesma koautorska. Na njoj su radili Bergling

i još jedan svetski poznati i priznati muzičar – Kris Martin, pevač i

frontmen britanske alternativne rok grupe Coldplay. Do saradnje

ova dva velikana – svaki u svom žanru – došlo je prilikom rada na

albumu Coldplaya pod nazivom Ghost Stories iz 2014. godine,

na kojem je Aviči učestvovao i kao muzičar – koautor u pesmi A

Sky Full of Stars – ali i kao producent celokupnog projekta.

Prema rečima Pera Sundina, direktora Universal Musica za

Skandinaviju, inače bliskog saradnika Berglinga, inspiraciju za

ovaj hit mladi Šveđanin je našao prilikom posete italijanskom

gradiću Sijeni, tačnije jednom zamku južno od istog grada. Aviči

se već neko vreme bavio izučavanjem Danteove Božanstvene

komedije, a kako navedeno delo počinje Paklom, on se

poistovetio sa istim, s obzirom na to da mu se u datom trenutku

života desila loša stvar u karijeri – raskid saradnje sa dotadašnjim

menadžerom – a takođe je, po svojim tvrdnjama, bio u kreativnoj

i psihičkoj krizi iz koje mu je bio neophodan izlaz. Da je lokacija

idealno kompatibilna sa inspiracijom za ovu pesmu, autor se

uverio lično posetom Sijeni, konzerviranom starom gradu od

crvene opeke – a da romantika bude veća – u starom gradskom

jezgru, među arhaičnim građevinama, nalazi se i stadion

tadašnjeg prvoligaša, FK Sijene. Kad kažem romantika, ovde

sam izneo mušku varijantu.

Dodatnu simboliku svemu navedenom daje i činjenica da je

Berglingovo umetničko ime – Avicii – simbol za jedan od najnižih

krugova pakla u budističkoj i hinduističkoj tradiciji. Ovde bih se

malo zadržao da bih ukazao na sličnosti Danteovih opisa pakla

i onih iz budizma i hinduizma. Naime, u hinduizmu izraz avici ili

avicimat (bukvalno: bezvodni ili bestalasni) označava lažova u

paklu, lice koje je prekršilo zakletvu ili je varalo u poslu. Njegova

večna kazna je takva da biva besprekidno bacan sa litica preko

stotinu kilometara visoke planine, a dok pada, udaraju ga litice

koje sačinjavaju talasi od stena i kamenja, sve dok ne padne sa

planine i tako u krug. Što se tiče budističkog učenja, izraz avici

predstavlja najniži krug narake – pakla. U njemu završavaju oni

koji su namerno lišili života oca ili majku, arhata – lice koje je

dostiglo savršenstvo i prosvetljenje, samim tim shvatilo suštinu

života i postojanja. Pored ovih ljudi, tu završavaju i oni koji su

„prolili krv Budinu” – misli se na one koji hule na njegov lik i delo i

uništavaju njegove simvole i simbole, kao i one koji unose raskole

u budistička bratstva, naročito među monasima, monahinjama i

svetovnjacima koji tu žele da dožive prosvetljenje. Večna kazna

budističkog avičija je ta da grešnik biva pečen u pećnici sa

otvorenim plamenom, u jako dugom vremenskom periodu od

skoro 3,4*10 18 godina ili – kome je lakše – 3,4 kvintiliona godina.

Sve dok dobro ne ispeče lošu karmu iz i sa sebe, jer budizam

nakon „odslužene” kazne predviđa izlazak iz pakla. E, sad, svi

oni koji su čitali Dantea, videće sličnost ovih opisa sa opisima

„kaznene politike” pakla iz njegovog dela – da li se neko bavio

„pozajmicom” ili je to samo slučajnost – ostavimo to teolozima i

književnim kritičarima na sud.

Vratimo se na umetnika. Aviči je, koncipirajući album na kojem

će se naći tematska pesma ove rubrike, izrazio želju da ona bude

poslednja na albumu, tako prateći i fabulu Danteove trilogije.

Pesmu je prethodno snimio i sa drugim izvođačima, no odlučio

se za verziju sa Martinom. Sa njim je 2014. godine, prilikom

saradnje na pomenutom albumu Martinove grupe, snimio jednu

verziju pesme, koja je, po rečima Avičijevih saradnika, trebalo

malo da „odleži” i bude usavršena do izdavanja. Aviči je pesmu

kompletirao 2016. godine i čekalo se njeno izdavanje.

Nažalost, celom danteovskom konceptu novog Avičijevog

projekta isprečila se – njegova smrt. Naime, za mladog Šveđanina

se duže vreme govorilo da kuburi sa alkoholizmom, ali i sa

mentalnim problemima, zbog kojih je i prestao da ide na turneje

dve godine pre smrti. Dana 20. aprila 2018. godine, slomljenom

bocom od vina je prekratio svoj mladi život u omanskoj prestonici

Muskatu, u svojoj hotelskoj sobi. Vest je momentalno obišla celi

svet i izazvala šok u muzičkoj industriji.

Kao što sam napomenuo, pesma Heaven se nije našla na

željenom konceptualnom albumu, već na trećem Avičijevom –

posthumnom – albumu pod nazivom Tim iz 2019. godine, na

koji su uvrštene njegove neobjavljene pesme. Za ovu pesmu je

snimljen i spot, kao omaž Avičiju, čiji je režiser Levan Cikurišvili,

koji je i ranije sarađivao sa haus muzičarem. Kadrovi su snimljeni

na jednom od ostrva kraj Madagaskara, na kojem su Bergling i

Cikurišvili proveli jedno leto, a korišćene su fotografije i snimci

kako sa tog letovanja, tako i sa Cikurišvilijeve posete tom ostrvu

2019. godine, kao omaž mladom Šveđaninu i divnim trenucima

koje su tamo zajedno proveli.

Pesma je zabeležila uspehe na top-listama u Americi, gde je

došla do broja #4 na Bilbordovoj US Hot Dance/Electronic songs

listi, bila je broj 3 u Nemačkoj i Australiji, broj 2 u matičnoj zemlji

umetnika, Švedskoj, dok je u Meksiku čak bila i na vrhu top-listi.

Dosegla je srebrni tiraž u Velikoj Britaniji, a čak platinumski u Italiji.

Ako negde ima nečega, kako bi mnogi od nas rekli, nadam se

da negde u raju, Avičijeva napaćena duša nalazi svoj mir. No, ne

verujem da se to može reći za Dantea i pratilju mu Beatriče, jer

taj mali, što dođe u raj, po zemaljskom, 2018. godine, neumorno

prati ovaj dvojac sa nekim, njima stranim sokoćalima, moleći da

ih usnimi za novi hit.

32 33

O POZORIŠTU

Ima li života pre smrti?

Sabirni centar

Ideja da sve ostaje, maltene, isto i da se od problema ne

može pobeći ni u grob uistinu se može činiti kao pakao, ali u

predstavi Andraša Urbana akcenat je stavljen na smešnu stranu

Kovačevićevog teksta. Njegova adaptacija iz 2007. je spojila

glumice i glumce iz sva tri subotička pozorišta – Narodnog

pozorišta drama na srpskom, pozorišta Kostolanji Deže, kao

i iz Dečjeg pozorišta. Pored Jovana Ristovskog, glume još

i: Veroslava Janković, Branko Lukač, Vesna Kljajić-Ristović,

Zoran Bučevac, Kristina Jakovljević, Imre Elek Mikeš, Branislav

Trifković, Jelena Mihajlović, Vladimir Grbić, Ljubiša Ristović,

Srđan Sekulić, Nikola Ivačkov i Marko Makivić.

Od ovolike postavke, izdvojio bih tri role koje, čini mi se, najviše

doprinose vedrom i komičnom izvođenju ovog, u originalu, ipak

malo tamnijeg teksta.

Leposava, Lepa, pekarka – živa udovica, koja je prvi put skinula

crninu zbog ženidbe svog sina. U izvođenju Vesne Kljajić

Ristović, ona se stvarno čini puna duha i želje da se bori za bolji

život, uprkos pritiscima koji je okružuju i danju i u snovima. Tu je

zatim Petar (Imre Elek Mikeš) profesorov asistent i jedini koji se

pored njega pojavljuje s obe strane groba, ali ostaje šarmantno

nesnađen u oba sveta. I Janko (Ljubiša Ristović) pokojnik, sin

oca koji je mlađi od njega, služi profesoru i publici poput kakvog

Vergilija, samo ne onog iz sveta Božanstvene komedije, već iz

Alana Forda.

I, mada na trenutke nepotrbno setna, predstava Sabirni centar je

skoro poletna komedija, koja nam na jedan pitak način pokazuje

da nema svrhe ni poente uznemiravati se previše – kako ni zbog

smrti, tako ni zbog života,

Predstavu možete pogledati na sledećem linku.

piše: Igor Diletant Belopavlović

fotografiše: Jovana Reljić

izvor: subotica.info

U periodu koji, nažalost, još uvek nije iza nas, prirodno je da se

sve češće razmišlja o (ne?)mogućnosti života nakon smrti – ako

postoji, kakav je, i da li možemo uraditi nešto ovde da bi nam

tamo bilo bolje?

Ipak predstava Sabirni centar Dušana Kovačevića, umesto

koncepta da dobijamo kakvu nagradu ili kaznu za ovozemaljski

život, nudi mogućnost da je tamo skoro isto kao i ovde. Za one

koji nisu upoznati sa dramom ili istoimenim filmom (od kojeg se

donekle i razlikuje, kako po trećem činu, tako i po samom tonu),

predstava Sabirni centar prati žive i mrtve komšije, prijatelje,

kolege i porodicu profesora i arheologa Miše Pavlovića (Jovan

Ristovski) i probleme koje im donosi njegova smrt, oživljavanje

i ponovna smrt.

Iako se može spekulisati da li su pokojnici u predstavi stvarno

mrtvi, na drugoj planeti, ili su samo likovi u snu profesora u komi,

to je njima samima manje važno od, recimo, kutije šibica i rakije,

ko je kome šta ukrao, šta će raditi večeras i slično. I tamo (gde

god to bilo) postoji ljubav, kao i porodične svađe oko nasledstva,

političke nesuglasice su svakodnevica, peva se i plače, ponekad

čine dobra dela, ali češće imaju grešne misli. I isto se tuguje za

milima i dragima sa druge strane.

34 35

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

Iza zatvorenih vrata

piše: Ivana Pavićević

izvor slika: skrinšot, Jutjub

Kada koncept pakla uzmemo kao inspiraciju, svaki umetnik

će, shodno umetnošću kojom se bavi, imati jednu najsnažniju

asocijaciju na pakao. Na polju literature svakako su nezaobilazna

dva citata – Šekspirov: „Pakao je prazan – svi đavoli su ovde”, i

Sartrov: „Pakao, to su drugi ljudi”. Ovaj Sartrov citat originalno

je nastao u njegovoj drami Iza zatvorenih vrata, na engleskom:

No Exit, a što je francuski ekvivalent pravnog termina pred

kamerama (In Camera), odnoseći se na privatnu diskusiju iza

zatvorenih vrata. Na našu radost, na sajtu Jutjub postoji TV

drama ovog egzistencijalističkog francuskog dramskog teksta

upravo pod nazivom In Camera. Drama predstavlja prikaz

zagrobnog života u kome se tri preminula lika, proklete duše,

nalaze u paklu. Dok su oni očekivali da će ih spravama za

mučenje kazniti kroz večnost, namesto toga kažnjeni su tako što

su večno zatvoreni u sobu – zajedno. I upravo je odatle potekao

izvor Sartrove posebno čuvene fraze „L’enfer, c’est les autres” ili

„Pakao, to su drugi ljudi”.

Jedna od zanimljivosti za one istančanog ukusa je pojava Harolda

Pintera u jednoj od uloga. Ovaj pisac tekstova ukorenjenih u

apsurdu, postao je laureat Nobelove nagrade za književnost

2005. godine. Kako davaoci Nobelove nagrade navode, Pinter

se razvio u najvećeg engleskog dramaturga iz perioda posle

Drugog svetskog rata.

U ovoj BBC-jevoj adaptaciji Sartrove drame određeni detalji su

se promenili iako je sam koncept i tekst ostao savršeno dosledan.

Umesto nameštaja iz „Drugog francuskog carstva” iz Sartrovih

opisa paklene sobe, vizuelno dobijamo osvetljen modernistički

galerijski prostor. Bronzani umetnički detalj scenografije koju je

zamislio Sartr, zamenjen je masivnim apstraktnim slikarstvom

i skulpturom, komentarom, možda, o načinu na koji buržoaski

prostor umetničkih galerija nameće veštačku pristojnost svih

prisutnih.

BBC je ovu TV dramu producirao 1964. godine, uz (između

ostalog) dolazak emitovanja boja, što je ovaj projekat stavilo

u vrlo zanimljivu poziciju. U godinama kada dolazi do smene

korišćenja sredstava prilikom snimanja, javlja se opozicija

između studija i lokacije, videa i filma, i uživo i unapred snimljene

produkcije. Dolazi do analize načina na koje su fizički prostori

produkcije, kao i različite tehnologije snimanja, povezani, ali

ne određuju estetski stil. Usvaja se rad na lokaciji sa jednom

kamerom, nasuprot ustanovljene metode studijske produkcije

snimanja uz pomoć više kamera. Televizijske drame su crpile

svoje dramatične forme i estetska naglašavanja i iz pozorišta i iz

kinematografije. Sa ovim na umu, kadrovi drame Iza zatvorenih

vrata su krupni, ekran se sužava direktno na lica glumaca, pogled

je upućen u kameru, čime se protagonisti obraćaju izravno

publici, te tako i samu publiku uvlače u dramu. Estetika pakla se

dobija pozama, pauzama i pogledima.

Iza zatvorenih vrata pruža zanimljiv pogled na život u paklu.

Kako umrli upravo ne mogu da se pomire sa činjenicom da nisu

više živi, nastavljaju da se bave trivijalnim stvarima koje su im,

i dok su bivstvovali, bile primarne. Dok jedan lik želi četkicu za

zube, drugoj uz toaletu ne odgovara da sedi na zelenoj klupi

mada je bolja nego crvena, ali će najzad sesti na bež, treća ne

može da funkcioniše bez ogledala. Ovim se potcrtava koliko

mnogo pažnje ljudi posvećuju banalnostima, a koliko malo

svojim zlobnim delanjem ka drugim ljudima. Time je opravdana i

kazna – zajedno u paklu usmereni jedni ka drugima. Bez četkice,

bez ogledala, bez kreveta, spavanja, svetla, čak i treptanja. Samo

mi i drugi. Jedno od rešenja za spasenje bi bilo zagledati se u

sebe, ali ako neko u sebi nosi zlo – može li izdržati da ne skrene

pogled? Zatim, kada bismo druge ostavili na miru – ne bismo bili

mučeni. Ali opet, kako biti zao sam sa sobom? Do kraja drame

učesnici shvataju da za početak treba da prihvate svoje grehe.

Dakle, sve dok ne shvatimo i ne priznamo svoje grehe – bićemo

u paklu. Svetla tačka nam je pružena i u ideji da se neki ljudi

naviknu na pakao, a neki ne, ako je ta ideja uopšte milosrdna.

Tako tri lika ove drame, osuđeni da se naviknu na večiti sadizam

jednih prema drugima, završavaju u grohotnom smehu uz

rečenicu: „Pa, hajde da nastavimo”.

36 37

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

PRED

VRATIMA

PAKLA

RODENOV

ODGOVOR

DANTEU

38 39


piše: MoonQueen

izvor fotografija: Rodenov muzej, Pariz

„Vi što ulazite – ostavite svaku nadu!” piše

na vratima pakla, sudeći po istoimenom

delu italijanskog pesnika Dantea Aligijerija

nastalom početkom 14. veka. Od perioda

poznog srednjeg veka i rane renesanse,

čije je preklapanje u Italiji obeležila, između

ostalih, upravo Danteova vanvremenska

Božanstvena komedija, predstave pakla,

čistilišta i raja u evropskoj umetnosti

postaju neraskidivo vezane za njegove

reči, a njegovi junaci inspiracija mnogim

stvaraocima. Potonje interpretacije

Danteovog dela deo su evropskog

umetničkog nasleđa, a u mesecu u kojem

odajemo počast sedamstogodišnjici

pesnikove smrti zakucaćemo na jedna

novija vrata, nastala krajem 19. veka, čije

su figure postale simboli začetka moderne

skulptorske prakse. U kovitlacu bronzanih

tela kojima je umetnik ispunio njihovu

površinu, posetilac bi i danas mogao

da čuje upozoravajući krik prokletih: na

vratima pakla umire svaka nada!

40 41


Godina je 1880. i u Parizu se planira osnivanje Muzeja

primenjene umetnosti čiji bi izgled trebalo da opravda

namenu institucije. Država bira najbolje majstore koji će raditi

na izgledu buduće ustanove, a za dizajn vrata biraju manje

poznatog, ali veoma talentovanog dizajnera dekorativnih

predmeta, Ogista Rodena. Narudžbina ovih vrata ostaće

upamćena kao tačka preokreta u životu i karijeri danas

čuvenog skulptora, koji je te 1880. godine još uvek bio malo

poznat umetnik i skulpturom se bavio uglavnom privatno, za

svoju dušu.

Dobivši dovoljne količine novca i studio za rad, Ogist

Roden kreće u misiju stvaranja vrata prigodnih za budući

muzej. Od mladosti vođen željom da postane vajar (ali

odbijen na prijemnom ispitu pariske Akademije), opčinjen

Mikelanđelom kojeg je smatrao najvećim majstorom

skulpture i svojim idolom, Roden je odlučio da svoje vajarske

snove pretoči u jedan fukcionalan predmet – vrata, čiju će

površinu ispuniti mnoštvom različitih figura. Zbog toga nije

čudno što je inspiraciju potražio upravo u sećanjima na svoje

putovanje u Italiju i jedna druga nadaleko poznata vrata čijem

je imenu kumovao sam Mikelanđelo. Prilikom posete Italiji

1875. godine (pet godina pre primanja narudžbine), u Firenci,

Roden je ostao fasciniran vratima krstionice koju je sredinom

15. veka izradio Lorenco Giberti, a koja je Mikelanđelo potom

nazvao Vratima Raja.

Ali umesto raja, devetnaestovekovni umetnik inspiraciju je

potražio u njegovom naličju. Šest metara visoka, četiri široka i

metar duboka vrata, stvarana u Rodenovom studiju od 1880.

sve do njegove smrti 1917. godine, postala su monumentalna

skulptorska interpretacija scena pozajmljenih iz Danteovog

Pakla. Dekadencija, nemoral, slobodna seksualnost i različite

vrste greha, u isto vreme teme ovog spisa, ali i evropske

umetnosti druge polovine 19. veka, pronašle su svoj put do

Rodenovog dela na kojem će raditi punih 37 godina i koje je u

očima autora verovatno ostalo nedovršeno. Roden je Vrata

Pakla opisao kao Nojevu barku svojih ideja u čiju je površinu

utkao sve fantazije, strahove i snove koji su opsedali kako

njega, tako i njegove savremenike, buduću publiku vajara koji

je u tom trenutku zakoračio na prag svoje slave.

Na Vratima Pakla Roden je radio

celog života, što je osujetilo

prvobitni plan da se ona nađu na

ulazu u Muzej primenjene umetnosti.

Šteta ipak nije bila velika jer muzej

nikada nije izgađen, što je srećna

okolnost, s obzirom na to da ih je

umetnik osmislio tako da ona uopšte

i ne mogu da se otvore. Umesto

funkcionalnosti Roden je odabrao da

formom vrata prikaže monumentalnu

skulpturalnu celinu koja se danas

može videti u vrtu njegovog muzeja u

Parizu.

Na Vratima Pakla rođene su mnoge ideje koje će kasnije,

iskočivši iz njihove površine i oslobodivši se postamenta,

prerasti u samostalne skulpture. Menjajući medij u kojem

ih je stvarao, Roden je pojedine figure osmišljene kao deo

celine tokom života razvijao u nezavisna ostvarenja koja

će s vremenom postati simboli njegove umetnosti. Osim

Mislioca, čija se povijena figura nalazi na središnjem mestu

nadvratnika, a koji će posetioca Rodenovog muzeja dočekati

u punoj veličini nedaleko od Vrata, jedna od najznačajnijih

ideja ovde začetih jeste predstava prokletih ljubavnika, Paola

i Frančeske.

Legenda kaže da su 1285. godine ljubavnici Frančeska

da Rimini, udata za plemića Đovanija Malatestu, i njegov

brat Paolo Malatesta uhvaćeni u prevari i nastradali od

ruke prevarenog muža. Ovaj istorijski događaj, pomalo

romantizovan, prešao je u legendu, a iz legende je stigao i na

stranice Danetovog Pakla, odakle ih je Ogist Roden pozajmio

kao inspiraciju za jedno od svojih najpoznatijih dela. Jer,

nekoliko stotina metara dalje od Vrata Pakla, unutar muzeja

nalazi se skulptura čija je provokativna lepota autora učinila

slavnim, a vama je poznata pod imenom Poljubac.

Nekoliko godina Roden je radio na skulpturi, stvarajući

mnoge verzije ovog dela u terakoti, pre nego što je odlučio

da kobni poljubac pretoči u čvršće materijale – mermer

i bronzu. Kada je prva verzija skulpture prikazana javnosti,

kritika nije bila blagonaklona prema ovom inovativnom

ostvarenju. Poza u kojoj je umetnik odabrao da prikaže

ljubavnike činila se isuviše smelom – umesto tradicionalnog

načina predstavljanja Paola i Frančeske u kojima muškarac

preuzima vođstvo (vekovima je ovaj par prikazivan kako

Paolo ljubi pomalo zbunjenu i stidljivu dragu), Roden je

glavnu ulogu dodelio Frančeski. Na njegovoj skulpturi ona

preuzima prvi korak, prebacivši svoju nogu preko Paolovih,

dok ga rukom hvata za vrat i privlači sebi. U isto vreme

Paolova ruka na njenoj nozi gotovo da je jedva dodiruje, dok

je u prvim verzijama skulpture, pripremnim skicama i maketi

u terakoti, ruka potpuno odvojena od devojčine butine.

42 43

Da je Roden zaista imao na umu Danteov

spis, govori i prvobitno ime skulpture. Naime,

autor ju je zaveo pod imenom Frančeska da

Rimini, ali su prilikom izlaganja u javnosti

1887. godine mermerni ljubavnici opčinili

publiku koja je skulpturu spontano počela da

naziva Poljupcem. Roden se nije bunio i tako

je Poljubac dobio svoje današnje ime.


Još jedan, manje uočljiv detalj, govori da

su u Poljupcu prikazani Frančeska i Paolo.

Iako istorijske činjenice tvrde da su se njih

dvoje tajno viđali gotovo celu jednu deceniju,

romantizovana verzija priče kaže da su

se samo jednom poljubili, i to dok su čitali

legendu o kralju Arturu, odlomak o tajnoj

romansi viteza Lanselota i kraljice Ginevre.

Podstaknuti njihovim smelim činom, Paolo

i Frančeska odlučuju da se prepuste svojoj

strasti i baš u tom trenutku bivaju otkriveni, a

zatim i ubijeni. Roden je prihvatio ovu verziju

priče smeštajući Paolu u ruku knjigu, jedva

naznačen, ali prisutan predmet koji usred

dugo očekivanog poljupca klizi iz ljubavnikove

leve ruke.

44 45


U početku Rodenu je zamerano i to što je istorijske

ljubavnike prikazao nage. Onovremenoj kritici učinilo

se neprikladnim da jednu uzvišenu, literarnu i gotovo

mitsku priču o silini ljubavi i strasti skulptor prikaže na

tako jednostavan, direktan i, mislilo se, provokativan

način. Predlagano mu je da Paola i Frančesku odene u

srednjovekovne italijanske kostime, kakvi su rado bili viđeni

na slikama iste tematike, ali se Roden branio pozivanjem na

klasično nasleđe i antičku skulpturu u čijoj se suštini nalazila

upravo lepota nagog ljudskog tela. Savršenstvo čoveka i

njegova telesna lepota smatrani su u starom veku najvišim

vrednostima, pokazateljima njegove unutrašnje lepote, ali

i istinitosti i iskrenosti. Ne želevši da pred posmatračem

skriva ljubav, onakvu kakva ona među ljudima zaista jeste,

Roden je svoje ljubavnike odenuo u golu istinu. Upravo se

u tom postupku skrio paradoks – u nameri da svoje delo

učini naslednikom klasične umetnosti, Roden je ogolio

telesnu ljubav pred posmatračem s kraja 19. veka u čijem je

pogledu zanesena Frančeska, poput savremene kurtizane,

svesna svoje seksualnosti i želje, postala simbol modernog i

progresivnog odnosa između muškarca i žene, a njen autor

vesnik moderne evropske skulpture.

Neko vreme verovalo se da su mnogobrojne predstave ljubavnika iz

Pakla, nastajale u Rodenovom ateljeu tokom poslednjih decenija 19. i

prve decenija 20. veka, imale veze sa aferom koju je majstor imao sa

svojom učenicom, Kamij Klodel. Ipak, ispostaviće se da je na prvoj verziji

skulpture Roden počeo da radi nekoliko godina pre nego što će upoznati

Kamij i da je kao model za Frančesku verovatno poslužila Adel Apruceze,

devojka koja je početkom osamdesetih godina pozirala skulptoru za

mnoge figure koje će se naći na Vratima Pakla.

Rodenova skulptura Poljubac doživela je mnogobrojne

interpretacije od strane samog majstora, a ljubavni par

preuzet iz Danteovog Pakla osvanuo je u mermeru,

bronzi, glini. Nakon što je prvobitni animozitet prema

nagim ljubavnicima prevaziđen, a publika sa oduševljenjem

prihvatila skulpturu, Roden je bivao zasut narudžbinama

(veruje se da je vrhunac popularnosti skulptura doživela

kada je u samo jednoj godini izliveno 300 Poljubaca u

bronzi). Među najpoznatijim verzijama ipak je ona urađena

u mermeru koja se danas čuva u Rodenovom muzeju u

Parizu, naručena od strane države 1888. godine, na kojoj je

umetnik radio punih deset godina.

46 47

USPUTNA FILOZOFIJA

Pakao, čistilište ili... raj?

Apsurdni slučaj Albera Kamija

piše: Marko Vesić

ilustracija: Bojana Đurić

Albera Kamija, poznatog pisca i nobelovca poreklom iz Alžira,

čitalačka publika poznaje, pre svega, preko njegovog kratkog,

ali intrigantnog i misaono prilično teškog romana Stranac.

Međutim, Alber Kami je mnogo više od toga i svako ko ga uistinu

poznaje, priznaje mu dve stvari – britak i direktan stil, ali pre svega

iskrenost prema životu i svim njegovim najintimnijim pitanjima.

Veliki Kamijev prijatelj, Žan-Pol Sartr, bio je egzistencijalista, a

junak našeg teksta – apsurdista, što neki autori poistovećuju

iako to nije slučaj i sa nama. Šta to znači i zašto nam je ovaj

filozofski dvojac toliko važan, saznaćete u onome što sledi.

Čuvena egzistencijalistička deviza da „egzistencija prethodi

esenciji” (postojanje prethodi smislu, suštini) uzdrmala je

tadašnju intelektualnu javnost. Filozofske struje pre, a neke i

nakon Ničea, pogotovo one prožete religijom, uglavnom nisu

bile sklone ideji o besmislu života. Štaviše, smisao kao takav

uvek se podrazumevao i nije dovođen u pitanje, a verovanje u

determinizam stvarnosti (u to da su sve pojave predodređene

i da se na njih, zapravo, ne može uticati kao i na budućnost)

obeležilo je epohu u zalasku. Egzistencijalizam je, stoga,

predstavljao nešto sasvim novo, drugačije i posve radikalno što

je polako odlazilo od metafizike i predstavljao je poslednju veliku

filozofsku struju u 20. veku. Razmislite samo kako su izgledali svi

naši „duboki” razgovori do kasno u noć pored nekog mora ili u

senci hotelske sobe nekih dalekih, ekskurzijskih gradova. Kako

ste se osetili prvi put kada ste pomisliti da je život besmislen?

Alber Kami, zapravo, odlazi korak dalje. On zamišlja jednog

prosečnog čoveka i njegov prosečni, predvidiv život koji vodi

sasvim automatski, podređen svim zakonitostima društva.

Ipak, pokušajmo da ga sagledamo u svoj njegovoj običnosti. U

telefonskoj govornici možda zove nekog bliskog, ali nama, izvan

nje, sve njegove aktivnosti, pokreti delova tela, njegovog celog

bića, izgledaju sasvim smešno, gotovo čudno i groteskno i, rekli

bismo, apsurdno. Ukoliko se udaljimo od njega kada jede, ponovo

ćemo zapasti u isti problem – kakva prljava aktivnost stavljanja

nekakvih stvari u usnu duplju, nešto sasvim biološke prirode,

nužnost i temelj našeg postojanja. Drugim rečima, sve stvari koje

čovek radi najčešće su automatizovane i imaju neki cilj – bilo da

je on privremen ili ne. Smisao se, najčešće, ogleda u traženju

sreće. Za razliku od Sartra koji je tvrdio da kolektivni smisao ne

postoji, ali da individualni ciljevi ili „smislovi” postoje za svakoga,

Alber Kami je bio drugog shvatanja. Prema njegovom mišljenju,

smisao se svodio na traženje sreće i „bežanje” od slobode koja

je nekada mogla da skrene u čisto zlo onda kada je čovek imao

moć u rukama (i slobodno vreme!). Na početku svog romana

Kuga, Kami tvrdi da stanovnike nekog grada najbolje možemo

upoznati tako što ćemo saznati „kako rade, kako odmaraju i

kako vode ljubav”, što upravo govori o pomenutim pojavama.

Tako vidimo i jedan posve apsurdni pogled na sudare dva tela,

dve biološke konstrukcije ili, lepše rečeno, seksualni odnos. Naš

autor, stoga, želi da kaže da se i iza sreće nalaze apsurdne stvari,

čisti fenomeni lišeni suštine, odnosno da gotovo i nije sporna

sreća, već sama stvarnost koja izmiče racionalnosti i smislu,

konzistentnosti i povezanosti. Kami zamišlja svet kao potpuno

heterogeni skup ljudskih i ne-ljudskih pojava koje izmiču bilo

kakvom razumnom odgovoru na njih.

Glavni junak ispovednog romana Pad, sa druge stane, prevazišao

je sebe tako što je shvatio apsurdnost života i nakon uglednog

života advokata koji je svima povlađivao vrlo svesno vodeći svoj

život i promišljeno radeći sve u njemu, sve gestove, živeo je,

naposletku, potpuno protiv društvenih normi, pokušavajući da

drugim ljudima otkrije Istinu stvarnosti. Da li je to centralni cilj

svih ljudi, otkrivanje apsurda kao takvog? Ima li u tome nekakvog

smisla? Ovde se postavlja to veliko pitanje života: raj, čistilište

ili pakao? Po svemu sudeći, stvarnost je bila jedan prikriveni

pakao iako je, naizgled, bila raj. Običnost življenja prikrivala je

temeljni apsurd upravo u svim svakodnevnim stvarima i malim

zadovoljstvima kojima obiluje. Pravi raj, priznaje i sam Kami, ne

postoji i praktično je paradoks samog života. Za njim tragamo, ali

ga ne pronalazimo jer se svet ne može sagledati i razumeti, uvek

nam nešto izmiče, pa tako postaje iluzija i bespovratni Sizifov

posao do samoga kraja (poznati esej Mit o Sizifu – ne smete da

propustite). Naš narod voli uzrečicu „Jovo nanovo”, a mislim da

bi se dopala i samom Kamiju.

Čistilište, toliko drago Danteu, nije promaklo ni našem junaku.

Situaciju koja sjajno opisuje upravo ovo pitanje ponovo

pronalazimo u Kugi. Naime, glavni lik, doktor Riju, bio je primoran

da izvesnim pacijentima odredi odlazak u karantin, što su njihovi

bližnji teško prihvatali i smatrali ga nečovekom ne ostavljajući im

prilike da se sa svojim bližnjim zagrle i da budu sa njim u teškim

trenucima koji čoveka najčešće vode u smrt. Ipak, moramo mu

priznati nadljusku snagu i hrabrost, smirenost velikog čoveka

koji taj paradoksalni akt čini za dobrobit svih i u tome se ogleda

apsurdnost samog apsurda; čineći nešto što se čini kao loše,

on, zapravo, čini veliku stvar na nadljudskom nivou. Čistilište,

zapravo, ne postoji. Oštar jaz, jedan radikalni rez između kuge,

sveopšteg zla, ličnih interesa i sreće, kao i viših ciljeva, uvek će

biti apsurdan. On nije mesto čovečjeg iskupljenja, već jednog

racionalnog pogleda koji je ponovo osuđen na nadu i pogled u

budućnost, možda jedinu kategoriju neizvesne sreće kojom se

ona razlikuje od malih radosti i interesa pojedinaca. Dati život za

drugi život dobija svoj smisao samo retroaktivno, onda kada ga

zapravo više i nema.

Velika priča o Alberu Kamiju nikako nije ispričana, naprotiv.

Začeci velikih razmišljanja nude velike, pompezne krajeve kojih

ovde nema. Težak život Van Gogovih cipela, apsurdna smrt

samog Kamija koji umire u saobraćajnoj nezgodi, pa i simbolička

smrt umetnika čija dela su prodavana kao degenerisana u doba

nacionalsocijalizma za kupovinu oružja svedoče o jednom

opštem besmislu i potpuno haotičnim kretanjima društva i

njegovih iluminacija, nadanja i htenja. Birati između raja, pakla

i čistilišta ostaje kao prividan izbor. Svaki je, na neki način,

prikriveno neprihvatanje apsurda zaodenuto u ruho ili beščasnog

zla ili prividnog smisla, a nekada i skromne sreće. Birati, zapravo,

nije sloboda i neću vam pružiti tu mogućnost na kraju našeg

malog ogleda, neću vam postaviti nikakvo pitanje. Međutim, ako

želite da osetite mač sa dve oštrice oličen u slobodi – postavite

ga sami. Neka ono ponovo bude jedno od onih koje se pitamo

u pomenutoj mračnoj i dalekoj hotelskoj sobi sa nekim vama

dragim.

48 49

PRIKAZ IZLOŽBE

SEĆANJA

NA

MILENU JNK

piše i fotografiše: MoonQueen

Iako zvanično prva polovina septembra još uvek

važi za leto, mnogima je prvi dan škole označitelj

početka jeseni. One kojima još uvek nije bilo

dovoljno toplote i sunca vodimo u Muzej Zepter i

novu izložbu Sećanja na Milenu JNK, čije su slike

pravi način da se oda poslednji pozdrav najtoplijem

godišnjem dobu. Na izložbi ćete imati prilike da

vidite dela umetnice Milene Jeftić Ničeve Kostić

koja pripadaju zbirci Kuće legata u Beogradu, pre

svega slike nastale u okviru ciklusa Cvetanje, na

kojem je radila od 2000. do 2006. godine, zatim

ciklusa Bulke, Tropi, ali i nekoliko decenija ranije

nastalih Belih slika.

50 51

PRIKAZ IZLOŽBE

Bujnost i šarenolikost prirode, uhvaćeni kičicom umetnice,

čekaju zaljubljenike u čudesni svet flore, ali i one koji uživaju

u delima apstraktne umetnosti – kratkim potezima kojima

pokret četkice ostaje vidljiv na nanosu boje Milena stvara

kaleidoskope različitih cvetnih vrsta. Svaki od cvetova koji

su slikarku inspirisali na stvaranje sveden je na paletu boja

koje čine ne samo njegov izgled, već i njegovu suštinu, zbog

čega svaka od slika čini i sopstveni mikrosvet, pa i nagoveštaj

svojevrsne mikroklime. Neće biti potrebno da pročitate

legendu da biste shvatili da je platno ispunjeno nežnožutim,

bledozelenim i svetloplavim nijansama cvet mimoze, ujedno

biljka i nagoveštaj proleća, bakine kristalne vaze izvađene iz

kredenca, prvog toplog dana u godini u kojem skidamo jaknu

i ostajemo samo u majici, kontrast žute biljke i plavog neba...

Bulke su, naprotiv, prikazane kao teška toplina središnjeg

dela godine, ljubičasti sumrak i crveno nebo, miris opijenosti,

dalekog istoka i sna (letnje) noći.

Na jednom platnu videćete i kale koje je u samom naslovu

slike Milena posvetila svojoj koleginici, čuvenoj slikarki čije

vam ime nećemo otkriti. Posetite izložbu i saznajte koja

je velika umetnica inspirisala našu slikarku na stvaranje i

podsetila je upravo na cvet kale.

Priroda je bila velika pokretačka snaga Milene Jeftić

Ničeve Kostić. Iako je živela u gradu, umetnica je puno

vremena provodila u parkovima, svesna inspiracije koju

crpi iz prirode i koja joj je bila neophodna za stvaranje,

kako je sama govorila.

Tu su i predstave tropskih predela koje asociraju na šuštanje

lišća, duboke senke prašume, vlagu i svet samodovoljan,

nezavisan od ljudske egzistencije. U apstraktnom šipražju

skrivaju se opasne i egzotične životinje čije se šare, dizajnirane

rukom prirode, na Mileninim platnima utapaju u pozadinu i

beže logičnom poretku stvari te tigar postaje ujedno i sneg

U snežnoj vejavici, a zebru ću vam ostaviti da sami pronađete

na kojem se platnu sakrila.

Na drugom spratu nalazi se nekolicina dela drugačije

tematike, rađena u kombinovanim tehnikama uz upotrebu

flomastera, tuša, papir-mašea, koje pripadaju ciklusu Belih

slika, nastajalih tokom sedamdesetih godina prošlog veka.

Ovog puta Milena se poigrava oblicima i, dodajući slojeve

materijala ili predmete, na platnu stvara treću dimenziju. Tu

će vas zateći nekoliko krojačkih salona, jedan Beli enterijer,

Ruzičasta glava, Jedan čovek i jedna žena...

Izložba Sećanja na Milenu JNK otvorena je do 19. septembra,

što znači otprilike do kalendarskog kraja leta. Mi vam

preporučujemo da je posetite i upoznate se sa radovima ove

umetnice, uhvatite još malo letnjih boja u oku i zajedno sa

nama spremno zakoračite u predstojeću jesen.

52 53

PRIKAZ IZLOŽBE

Milena Jeftić Ničeva Kostić rođena je 1943. godine

u Tomaševcu. Na tadašnjoj Akademiji a današnjem

Fakultetu primenjenih umetnosti diplomirala je

1968. godine, a postdiplomske studije završila je

1971. godine na katedri za scenski kostim. Godine

1969. radila je kao modna kreatorka u fabrici

trikotaže Zelengora. Krajem iste godine postala

je deo pozorišta Duško Radović. Kostimografijom,

scenografijom i lutkarstvom bavila se uporedo sa

slikarstvom.

Milenin slikarski rad osamdesetih godina pripadao

je Novoj figuraciji i Novoj predmetnosti, a zatim i

mnogim optičkim i kolorističkim eksperimentalnim

pravcima bliskim op-artu i pop-artu. Poslednjih

decenija života umetnica se okrenula svetu flore.

Njen rad nagrađivan je mnogim prestižnim

nagradama, kao što je nagrada za životno delo Mali

princ u domenu rada u dečjem teatru koja joj je

dodeljena 2005. godine. Dela joj se nalaze u mnogim

privatnim i javnim zbirkama u zemlji i inostranstvu.

Umrla je 2021. godine u Beogradu.

54 55

BOGOVI I HEROJI

HAD

piše: Aleksandra Vujić

Sin titana Krona i Ree je Had, grčki bog i vladalac

podzemlja. Surove priče o relacijama otac – potomci

nisu neobične za grčku mitologiju, pa tako ni Kron

nije bio baš blistav primer očinske figure. A, istinu

govoreći, nije bio ni neki sin – u pobuni je pobedio

i svrgnuo svog oca sa vlasti, ali je i nastavio da vlada

na isti način kao i on. Stoga, plašeći se iste sudbine,

odmah nakon rađanja dece, Kron ih je proždirao. Tako

su Hestija, Demetra, Hera, Had i Posejdon, redom

završili u očevoj utrobi. Ipak, Rea je želela makar

jedno nepojedeno dete i, kada je došlo vreme da se

opet porodi, otišla je na Krit, tamo sakrila Zevsa, a

Kronu dala uvijen kamen, koji je on sa zadovoljstvom

pojeo.

Interesantno je da on nije

bio prikazivan u umetnosti

drevne Grčke jer je uglavnom

bio nevidljiv. Vlada mračnim

oblastima podzemlja u kojima

se ne može videti, a i ima, već

pomenuti, šlem koji ga čini

nevidljivim. Samo njegovo ime

znači „neviđeni”.

Fransoa Žirardon, Otmica Persefone od strane Plutona,

izvor: artnet.com

Kada je Zevs stasao, po jednoj verziji mita, dao je

ocu sredstvo za povraćanje, a po drugoj, brutalnijoj,

rasporio mu je stomak, i tako oslobodio svoju braću

i sestre. Oslobodio je i kiklope, hekantohire i gigante,

a zauzvrat je od Kiklopa dobio munju, Posejdon

trozubac, a Had šlem nevidljivosti. Tada počinje

Titanomahija, koja se završava nakon deset godina,

a titani bivaju pobeđeni i olimpski bogovi preuzimaju

vlast. Had se pokazao još pre prve bitke, kada se

ušunjao među titane, naravno, uz pomoć svog šlema,

i uništio im oružje. Nakon pobede nad titanima braća

dele vlast nad kosmosom. Odluku donose na vrlo

skroman način – bacajući kocku. Tako Zevs dobija

nebo, Posejdon more, a Had podzemni svet, koji

dobija njegovo ime. Dogovor je i da zemljom vladaju

sva trojica.

Had se zaljubio u Koru, ćerku Zevsa i Demetre. Kada

je otišao da traži Zevsu odobrenje da se njome

oženi, Zevs nije smeo da pristane jer je znao da mu

Demetra to neće oprostiti, pa je rekao da mu niti daje

niti ne daje pristanak (diplomatski, zar ne?). Had je

zatim oteo Koru i odveo je u svoje carstvo. Demetra,

kada je za to saznala, pripreti Zevsu da će zemlja biti

neplodna dok joj ćerka ne bude vraćena. Zevs, šta

će, posla Hadu poruku da mora da vrati ljubljenu, ali

Demetri reče da će to biti ispunjeno samo ako Kora

već nije jela hranu koju jedu mrtvi. Had spakova Koru i

taman kada je trebalo da je isprati na površinu, njegov

sluga reče da je ona ipak pojela sedam semenki nara.

Demetra, uprkos dogovoru, ne htede da povuče

svoju kletvu, pa je morala da se umeša Rea. Tada

su došli do rešenja – Kora će provoditi tri meseca

u podzemnom svetu i zvaće se Persefona, a devet

meseci na površini sa Demetrom. I tako i bi.

Grci su čak i u kasnijim umetničkim prikazima

izbegavali Hada jer su ga se plašili. Mada, možda je

bolje da je tako i ostalo jer je u klasičnoj umetnosti

najčešće prikazivan u okviru scene silovanja ili otmice

Persefone. Kada je prikazivan, imao je dvostruko

koplje (nalik na Posejdonov trozubac, samo sa dva

kraja), šlem i ključ. Ključ je simbol njegovog vladalaštva

nad Donjim svetom, i podsećanje da su kapije uvek

zaključane i da nikome nema izlaska odatle. Česti

pratilac mu je Kerber, troglavi pas koji čuva Had.

Iako na nekim prikazima možemo videti da od njega

glavu okreću čak i bogovi, a zna se da su ga se ljudi

plašili, Had generalno nije zao. Dobio je radno mesto

koje nema baš pozitivnu konotaciju, ali njegova uloga

je, zapravo, da održava balans. On je strog i hladan

i stara se o tome da se zakoni primenjuju jednako

na sve. Tako je apsolutno svima zabranjen izlazak iz

Donjeg sveta i malo ko je u tome uspeo.

56 57

BOGOVI I HEROJI

O važnosti Hada svedoči i trenutak kada je Sizif

prevario vladara podzemlja i uspeo da ga zarobi.

Naime, Zevs je naredio Hadu da zatvori Sizifa i da ga

kazni zbog odavanja božanskih tajni. Sizif je uspeo

da ga prevari i da ga zarobi. Had je bio zarobljen u

Sizifovoj kući nekoliko dana i za to vreme niko nije

mogao umreti, čak ni obezglavljeni i iskasapljeni i

situacija je postala nepodnošljiva.

Blizu odlaska od Hada bila je Euridika. Nakon što

ju je ujela zmija, ona je umrla, a za njom je sišao

Orfej, nadajući se da će uspeti da je povrati. Svojom

muzikom zadivio je Harona, vozača, Kerbera i sudije.

Dok je on bio dole, čak su i mučenja mrtvih privremeno

zaustavljena. Uspeo je da smekša čak i strogog Hada,

koji je pristao da Orfej vrati Euridiku, ali pod uslovom

da je on ne pogleda dok se ne vrate na svetlost. Ipak,

Orfej nije izdržao i u jednom trenutku se okrenuo da

vidi da li ga Euridika još prati i... radoznalost je ubila

mačku, ali i Euridiku – ostala je zauvek u podzemnom

svetu.

Do podzemlja i Hada

informacije sa zemlje dopiru

samo kada smrtnici lupe

rukom o zemlju i pomenu ga uz

zakletvu ili kletvu.

Had retko izlazi iz svog carstva, nekada kada požuda

ovlada njime. Tako je jednom sjajem svojih zlatnih

kočija u koje su upregnuti crni konji zasenio nimfu

Mintu, i zamalo je obljubio, ali se umešala Persefona i

nimfu pretvorila u aromatičnu biljku mentu. Zanimljivo

je da je upravo menta korišćena u pogrebnim

obredima, zajedno sa drugim aromatičnim biljkama,

kako bi prikrila zadah raspadanja. Slična sudbina

snašla je Leuku, takođe nimfu, koja je pretvorena

u belu topolu, drvo koje je kasnije bilo posvećeno

Persefoni, boginji obnavljanja.

Persefona i Had,

posuda sa Atike,

oko 440-430. godine pre nove ere,

izvor: Wikimedia Commons

58 59

RAZGLEDNICA

BOGORODIČINA

CRKVA U SELU

DONJA KAMENICA

KOD KNJAŽEVCA

60 61

RAZGLEDNICA

piše i fotografiše: Aleksandra Radibratović

Nedaleko od Knjaževca, na levoj obali Trgoviškog Timoka, nalazi se selo Donja

Kamenica, čija crkva, iako nevelikih dimenzija, predstavlja pravo blago sakralnog

srednjovekovnog graditeljstva. Crkva, osnove nepravilnog krsta sa kupolom i

spratnom pripratom sa dvema kulama zvonicima, stilski objedinjuje različite uzore,

čineći je jedinstvenom u istočnoj Srbiji. Posvećena je Bogorodici, a izgrađena je i

oslikana prema želji nepoznatog (bugarskog ili srpskog?) vlastelina u prvoj četvrtini

14. veka. Kada je izgrađena, Bogorodičina crkva imala je i spratnu drvenu spoljnu

pripratu (eksonarteks), o čemu svedoče očuvane ktitorske kompozije u naosu i na

spratu priprate.

Osim specifičnih arhitektonskih odlika, crkva i u pogledu fresko-slikarstva, sa

odlikama paleološkog stila, krije pojedine neobičnosti. Između ostalog, u oltarskoj

apsidi nalazi se neoubičajena predstava Hrista Agneca na časnoj trpezi, okruženog

svetim Vasilijem Velikim i svetim Jovanom Zlatoustim. Specifičnost ove predstave

krije se u činjenici da je Hristos, umesto položen u jednu posudu, predstavljen

tako da je gornjim delom tela naslonjen na plitak diskos, dok su mu noge u putiru.

Ovakav način predstavljanja trebalo je da simbolizuje prinošenje žrtve i hlebom i

vinom.

Iako prepoznata kao kulturno dobro od velikog značaja još od osamdesetih godina

20. veka, Bogorodičina crkva i dalje nije postala predmet sveobuhvatnog naučnog

istraživanja koje bi rasvetlilo mnoge nepoznanice i dodatno istaklo njen značaj i

autentičnost.

62 63

SPECIJAL

Maga

Magazinović

i

Ženski

svet

piše: Milica Marjanović

ilustracija: Ljiljana Đajić

Iako je po svom delu u oblasti moderne igre ostala

upamćena, Maga Magazinović bavila se i novinarskim

radom. Veličinu njenog doprinosa novinarstvu kruniše

činjenica da se njena kratka biografija našla među sto

najvećih srpskih novinara, zajedno sa biografijama još dve

žene, Milice Jakovljević Mir-Jam i Dese Glišić.

Maga Magazinović počela je da piše za dnevni list Politiku

avgusta 1905. godine, samo godinu dana po njegovom

osnivanju. Bila je prva žena koja je pisala za Politiku, što

je čini i prvom ženom koja je pisala za informativnopolitički

list. Uglavnom je uređivala rubriku Ženski svet,

koja se nalazila na naslovnoj strani, a pored nje, po potrebi

uređivala je Feljton kada bi njen kolega, Steva Stojković,

zbog mamurluka preskočio da ga spremi. Rubriku Ženski

svet snabdevala je vestima o feminizmu iz Zapadne

Evrope, najviše iz Engleske i Nemačke.

Prvi tekst koji je objavila zvao se Obrazovanje ženskinja

u Srbiji i on predstavlja komentar na, tada novodonesenu,

odluku vlasti da žene ne treba da se školuju. Prema

njenom shvatanju, vlasti se plaše „sposobnih” žena koje bi

same zarađivale za hleb, a kad bi im se oduzelo pravo na

školovanje, moglo bi im se oduzeti i pravo da se bave svim

poslovima van kuće, što to bi svakako dovelo do gladi. Uz

to, veliki broj siromašnih udovica i žena, ako je školovan,

mogao bi se zaposliti i na taj način izdržavati porodicu ili

doći do većeg miraza. Kroz ovaj tekst, Maga je naglasila

važnu ulogu žene u životu porodice i društva u celini, a

postavila je formu za svoje dalje tekstove, koji su takođe

bili analitički komentari.

Svi Magini tekstovi mogli bi se podeliti na dve grupe:

članci posvećeni kritikovanju žena i članci posvećeni

realnoj perspektivi i borbi za žene. U prvoj grupi mogli bi

se izdvojiti članci Persijanka, Kultura i žene i Nepravda

o ženama. Prva dva predstavljaju poređenje žena iz

sveta i Srpkinja. Persijanka govori kako su muslimanke

obespravljene, ali nemaju razumevanja jedna za

drugu, već su podmukle. Za razliku od njih, Srpkinje su

nezainteresovane. Kultura i žene na sličan način analizira

Engleskinje i Amerikanke koje Maga naziva „izopačenim”

jer postaju hladne i svaka se ponaša po istom modelu koji

odiše unutrašnjom prazninom, što dovodi do nestanka

porodične čari. Jedino Irkinje smatra „čitavim”, Ruskinje

su se našle među „izopačenima”, a ironično je naglašen

nemački patriotizam i narcisizam zbog shvatanja da samo

njihove žene idu pravim putem, na šta je Maga rekla da su

i njihove žene kao i sve ostale na svetu – raznovrsne. Iako

je većina pomenutih žena „izopačena”, ipak napreduju u

kulturi i nauci, za razliku od Srpkinja. Nepravda o ženama

je sarkastična priča koja govori o četiri žene koje su otišle

na četiri strane sveta i na kraju došle do zaključka da

žene „samo” polovinu svog vremena troše na besposlice

kao što su tračarenje, sređivanje i očaravanje muža, a

ostatak vremena posvećuju korisnom radu. Maga ovaj

tekst završava rečenicom: „Prema tome, jednoglasno

su rešile, da ljudi prosto iz zlobe i pakosti i potpuno

neosnovano i nepravedno osuđuju i zlostavljaju žene.”

Kroz tekst se provlači i preterano sažaljenje što doprinosi

podsmešljivom tonu priče, jer ženi ne treba sažaljenje, već

da bude borac.

64 65

SPECIJAL

”

S

Maga biva pokretač

ženske revolucije,

u čijem centru je

ostvarenje slobode,

i to slobode na svim

nivoima.

Posebno zanimljivi članci posvećeni borbi za žene su

Šopenhauer i žene, Ženomrsci i Drugarstvo. Prva dva

teksta predstavljaju analizu slika žena iz Šopenhauerovog,

Ničeovog i Strindbergovog ugla. Šopenhauer je

predstavljen kao nesrećnik koji samo trči za ženama, a

nijedna ga neće, što dovodi do mržnje prema ženama i

ophođenju prema njima kao prema predmetima. Niče i

Strindberg opisani su kao ljudi koji su voleli jednu ženu

u nesvakidašnjim granicama i doživeli razočaranje. Maga

zaključuje da se to dogodilo svim ženomrscima i da su sreli

jednu jaku ženu, ne bi tako mislili. U članku Drugarstvo

Maga je iznela mišljenje da devojčice treba učiti da se

slobodno druže sa dečacima bez ikakve koketerije,

kao i da bi to pomoglo da se i jedni i drugi međusobno

razumeju. Smatra da bi tako ženskinje postale svestranije

i realističnije, a mladići bi dobili u utančanosti osećanja,

taktičnosti i usrdnosti, čime bi oba pola dopunjavala jedan

drugog.

obzirom na to da je veliki broj žena ne samo u Beogradu,

već u celoj Srbiji bio nepismen, muškarci su bili ti koji su

čitali Magine članke. Ti članci, koji su se nalazili već na

prvoj strani, imali su zadatak da pripreme muškarce za

„novu ženu” menjajući i njih same. Ova ideja da promena

shvatanja žena u društvu zahteva i promenu muške

perspektive, sprovedena je već u prvom Maginom članku.

Smisao promene je u promeni patrijarhalne svesti. Ženi,

koja je želela da se otrgne od autoriteta muškaraca, pa

čak i mladićima koji su hteli da se otrgnu autoritetu očeva,

trebalo je dati slobodu. Kroz članke se provlači shvatanje

da je žena ličnost sa mnogim sposobnostima, a muškarci

tek treba da je upoznaju i priznaju.

Maga insistira na buđenju svesti kod žena. Naime, žena

je u tom trenutku tek poželjan ukras za muškarca. Uzrok

takvom shvatanju žene je vekovno ropstvo pod Turcima, čiji

je uticaj još uvek bio jak, budući da je prošlo tek tri decenije

od oslobođenja. Beograd se jeste okrenuo evropskim

shvatanjima, ali ni žene u Evropi nisu uživale neka velika

prava niti su imale probuđenu svest u vezi sa poboljšanjem

svoga položaja. Evropske žene su se prepuštale lakoj zabavi

i koketeriji. To su bile žene koje su svoje vreme posvećivale

doterivanju da bi očarale čaršiju, živeći dosadan i monoton

život, bile su bez ikakvih interesovanja. Maga takvu ženu

nije zamišljala. Njena vizija bila je jaka, samostalna žena,

kuturno obrazovana i sa jasnim stavovima. To su morali

biti glavni izvori njene privlačnosti Kao biće koje slobodno

misli, koje je zainteresovano za dešavanja u društvu, žena

postaje interesantna. Iznoseći ovakve ideje, Maga biva

pokretač ženske revolucije, u čijem centru je ostvarenje

slobode, i to slobode na svim nivoima. Na prvom mestu je

sloboda u izražavanju stavova, zatim osećanja i na kraju, ali

ne najmanje važna, sloboda izražavanja kroz pokret, koja

je ključna u njenoj filozofiji moderne igre.

66 67

SPECIJAL

piše: Tisa Milić

Poezija i neistražene dubine kosmosa se nameću kao tandem

od kad je čovek nalazio nadahnuće pri samom pogledu na

zvezdano nebo. Mnogi pesnici, umetnici i zanesenjaci su odlazili

„na nebesa”, da bi se vratili sa stihovima koji govore govor duše.

Potreba da to što je u nama podelimo sa drugim je večna, pa

makar taj neko bio mali, zelen i stanovao pedeset svetlosnih

godina istočno od Alfe Kentauri.

US Air Force Song , izvor: Wikipedia

68 69

SPECIJAL

Tomas Godar Bergin (1904–1987) bio je američki profesor italijanske književnosti,

koji je bio posebno okupiran istraživanjem Danteove Božanstvene komedije

i njenim prevodom. Njegova poema For a Space Prober bila je zakačena za

Transit Research i Attitude Control (TRAAC) satelite, koji su lansirani od strane

američke mornarice 1961. i tako je postala pionir poezije na svemirskoj misiji.

Poema i dalje kruži oko Zemlje na visini od oko 950 km, a očekuje se da će tako

biti još narednih 800 godina.

„From Time’s obscure beginning, the Olympians

Have, moved by pity, anger, sometimes mirth,

Poured an abundant store of missiles down

On the resigned, defenceless sons of Earth.

Hailstones and chiding thunderclaps of Jove,

Remote directives from the constellations”

Simbolično, ovi stihovi pozivaju na razgradnju oružja u orbiti i na univerzalni mir.

Međutim, samo desetak godina kasnije, prenoseći Pesmu vazdušnih snaga,

poznatiju kao Air Force Song, svetu, misija Apolo 15 obećava novo naoružanje

u svemiru koje bi omogućilo čoveku da napadne pretpostavljeni autoritet

nebeskih božanstava. Kada je Pesmu vazdušnih snaga emitovao lunarni modul

Apolo 15, efekat je bio da se potvrdi da je orbita zaista mesto na

koje su se uzdigle zemaljske borbe.

Apolo 8 je napravio fotografiju Earthrise, a 1969. Nil Armstrong

i Baz Oldrin iz misije Apolo 11 postavili su ploču na Mesečevu

površinu koja glasi: „Ovde su ljudi sa planete Zemlje prvi put

kročili na Mesec, jula 1969. godine. Došli smo u miru za čitavo

čovečanstvo”.

Fonografski album koji je stvorila NASA – Vojager Golden

Record – pluta svemirom u potrazi za slušaocem. To je audiodisk

„namenjen da saopšti priču o našem svetu vanzemaljcima”,

prema Nasinom veb-sajtu. NASA je lansirala dve kopije albuma

koji sadrži izgovorene pozdrave na 55 jezika, muziku Baha i Čaka

Berija, pa čak i pesme grbavih kitova, u svemir 1977. godine na

svemirskim letelicama Vojadžer 1 i 2.

Kao deo svojih napora da odbaci ideju da predmeti

u orbiti i istraživanje svemira izražavaju volju za

dominacijom nebom, NASA je nastavila da šalje

poeziju u svemir.

Pesme koje su izabrane za svemirske letove

prenose averziju prema agresiji i sukobu. Na primer,

preko 1100 haikua poslato je na Nasinu „Sondu

za atmosferu Marsa i isparljivu evoluciju 2013.” ili

skraćeno Mejven. Ove pesme su izabrane javnim

glasanjem nakon konkursa koji je bio otvoren za

haiku pesnike iz celog sveta.

Dante, citat, izvor: Jutjub, skrinšot

70 71

SPECIJAL

Voyager Records, izvor: Nasa

„It’s funny, they named

Mars after the God of War

Have a look at Earth”

Benedict Smith, United Kingdom

„Your crimson bosom,

Valles Marineris depths.

Will we find your tears?”

William Houston, North Carolina, USA

„Mars, oh! Do forgive.

We never meant to obstruct

Your view of Venus. ”

Chuck Abolt, Texas, USA

Godine 2014. NASA je ponovo poslala poeziju u svemir

kada je pesma Maje Angelou Hrabra i zapanjujucá istina

(napisana 1995. u znak obeležavanja 50. godišnjice UN)

izvedena na prvom probnom letu svemirske letelice Orion.

Kada je administrator NASA Čarls Bolden najavio da cé ova

pesma biti izvedena na Orionovom prvom letu (dve orbite

od Zemlje), opisao ju je kao vizionarsko delo koje otkriva

funkciju i značaj umetnosti.

72 73

SPECIJAL

Maja Angelou, citat, izvor: Jutjub, skrinšot

Ovde postoje značajne rezonance između eshatološke slike utopije

– raja – koja dolazi u pesmi Maje Angelou i vizije prolaska u carstvo

Božje u Božanstvenoj komediji. Poput Danteove pesme, Hrabra i

zapanjujucá istina opisuje ovaj odlomak ne samo kao prevazilaženje

svetskih nevolja, već i kao vantelesno, astralno putovanje duša koje

kruže u prostoru izvan Zemlje.

U raju, uspon duše vodi kroz nebeska tela koja, prema ptolomejskoj

geometriji koja definiše kosmologiju Božanstvene komedije, kruže

oko Zemlje: Mesec (carstvo anđela), Merkur (carstvo arhanđela),

Venera (carstvo kneževina), Sunce (carstvo mocí), Mars (carstvo

vrlina), Jupiter (carstvo dominacije), Saturn (carstvo prestola),

nepokretne zvezde (carstvo heruvima) i Primarno mobilno (carstvo

serafima).

Slično, u Majinoj pesmi put do mirotvorstva vodi čovečanstvo „mimo

udaljenih zvezda, preko puta ravnodušnih sunaca”.

I najzad, Danteova Božanstvena komedija odlazi na posebno

putovanje. U vreme kada Italija obeležava 700 godina od smrti

jednog od najvećih svetskih književnika, njegovo remek-delo

leti put zvezda. Izdavačka kuća iz Bolonje uspela je da ubedi čak

pet svemirskih agencija da prenesu Božanstvenu komediju na

Međunarodnu svemirsku stanicu, a zatim da je puste da slobodno

lebdi svemirom. Italija na krajnje neobičan način odaje počast

Danteu Aligijeriju (1265–1321), koji je proteran iz rodne Firence i koji

je preminuo u izgnanstvu u Raveni.

Danteova kosmologija, izvor: Pinterest

Prilog o slanju Božanstvene komedije u svemir možete videti ovde.

74 75

INTERVJU

Ovog septembra zavirili smo u Pozorište

mladih u Novom Sadu i upoznali se sa

Aleksom Ilićem, vrsnim mladim glumcem

i muzičarom. Pored toga što nam je

preporučio nekoliko sjajnih pozorišnih

predstava i mnogo dobre muzike, popričali

smo sa njim o njegovim glumačkim

iskustvima koje je stekao na Bliskom istoku,

o radu u dečjem pozorištu i na televiziji,

kao i sa kojim piscem bi požurio da se

upozna ukoliko bi postojao vremeplov.

Pored glume, Aleksa se bavi i muzikom,

i to pod pseudonimom Antonio Mentoli.

Ovog jula izašla je pesma Laganjare

koju obavezno treba da poslušate da bi

ostatak leta, ali i života, protekli baš tako

– laganjare.

intervju vodila: Nevena Stajković

izvor: iz arhive Pozorista mladih

76 77

INTERVJU

Kako i gde je počela tvoja glumačka karijera?

Glumom sam počeo da se bavim u dramskom

studiju Jasmina Večanski u Pančevu, gde

sam se spremao za akademiju. Nakon što

sam upisao akademiju (u Novom Sadu, u

klasi profesora Nikite Milivojevića i asistenata

Jelene Đulvezan-Milković i Borisa Liješevića)

i završio, dobio sam posao kao reditelj i

scenarista za Jutjub kanal Home of Disney

Princess, a ubrzo nakon toga i kao glumac u

putujućoj trupi Eventbox, gde radim predstave

za decu po Bliskom istoku (Saudijska Arabija,

UAE, Katar, Bahrein...) Posle toga dobijam

ugovor u Pozorištu mladih u Novom Sadu, gde

sam i sada.

izvor: iz arhive Pozorista mladih

Na skali od 1 do 10 – koliko je zabavno glumiti u dečjem pozorištu?

Jedanaest. Naravno da svaki glumac želi i najviše voli da igra predstave za odrasle,

ali moram da priznam da predstave za decu imaju svoju čar. Volim dečje pozorište

zato što je publika mnogo iskrenija i deci nikad nije problem da pokažu da im se

nešto ne dopada. Nemoguće je slagati decu na sceni i baš zato je to izazov. Pored

toga, zabavno je baviti se i lutkarstvom, što je uglavnom usmereno ka dečjem

teatru. Lutkarstvo je umetnost koja nije mnogo razvijena kod nas, ali je užasno

zabavno raditi i drago mi je da imam kolege koje me uče!

Možeš li da izdvojiš omiljenu predstavu u kojoj si igrao i svoju omiljenu ulogu?

Trenutno najomiljenija predstava u kojoj igram je Kosa u Pozorištu mladih, gde

igram Džordža Bergera. Ceo proces je bio jako fizički i mentalno naporan (jer je

mjuzikl sa 19 muzičkih numera i jer smo celu predstavu od 3 sata postavili za 5

nedelja, što je jako malo vremena). Mislim da sam uspešno izneo tu ulogu, a svaki

put kad je igramo, osećam kao da je igram ispočetka (i cela ekipa uvek jedva čeka

da je igramo ponovo!). Pored Kose uživam u predstavama Devojčica sa šibicama

i Na vukovom tragu (Pozorište mladih).

Pretpostvljamo da postoje razlike između glume u pozorištu i na televiziji – je

li to istina i da li ih ti osećaš? Kakva su tvoja iskustva sa televizijskim ulogama?

Postoji razlika, naravno. Pozorište se dešava ispred nas i hronološki se dešavaju

radnje, dok pred kamerom možemo snimati kraj celog filma/serije, pa onda

sutradan početak – hronologija ne postoji, u tom smislu. Ali baš zbog toga je gluma

na kameri zanimljiva. I pozorište i film imaju svoje dobre i loše strane, naravno.

Do sada su moja iskustva na televiziji vrlo pozitivna i imao sam sreće da budem

okružen dobrom ekipom, kako ispred, tako i iza kamere (pohvale za ekipu serije

Klan i Vazdušni most naročito!). Nadam se da će mi se tako nastaviti karijera.

Možeš li sa nama da podeliš svoje nesvakidašnje iskustvo odlaska u Katar zbog

glumačkog posla?

Katar – između ostalog. Pored Katara sam bio i u Saudijskoj Arabiji, Bahreinu, UAE... Sa

glumačke strane to je posao kao i svaki drugi. Kulturološki je veoma različito. Deca su

drugačije pozorišno vaspitana od dece u Srbiji i veoma je interesantno igrati za njih. Uvek

su veoma zahvalna i najlepši deo je kada vidim na sceni kako im se lice ozari kada se pred

njima stvori magija pozorišta.

Šta te je podstaklo da počneš da se baviš muzikom?

Imam dosta muzičara u porodici. Ujak mi je pijanista i otac mi je gitarista. Povukao sam

svoje rokenrol korene na tatu, za razliku od ujke koji je bio klasični pijanista. I mnogo sam

naučio od oca što se tiče istorije rokenrola, teorije i pobune koju ta muzika donosi sa

sobom. Kum mi je bubnjar, pa sam, preko njega, počeo da sviram bubanj, ali sada sviram

pomalo i gitaru, bas-gitaru, pevam i generalno stvaram muziku. Inspiraciju za muziku

vučem od svojih muzičkih idola: Green Day, Queen, REM, Led Zeppelin, The Doors, a i u

muzici koju čujem svakodnevno. U svakoj muzici može da se nađe neka inspiracija!

Otkrij nam – kako je nastao pseudonim Antonio Mentoli i gde se izgubio pseudonim

Grande Kuliša?

Mislim da Grande Kuliša nikad nije zvanično postojao (smeh). Antonio Mentoli je zanimljiva

priča. Nastala je kada sam imao nekih šesnaestak godina i sa svojim prijateljem Markom

Tulićem (Švamenzi) sam snimao nulto-budžetne rep pesme i u jednoj pesmi (sećam se i

dalje, zvala se Švamenzi dileja) izbacio sam stih „Švamenzi, Menzi, Toni – Antonio Mentoli”,

koji nije imao nikakvog smisla, ali mi se ime Antonio Mentoli dopalo kada sam pravio svoj

Instagram nalog godinama kasnije. Posle toga, kada sam počinjao solo projekat i pričao

sa producentom Valentinom Sauzerom (PROblematic), odlučili smo da se projekat zove

Antonio Mentoli jer nosi neku šmek/luzer ideju, što upravo i jeste Antonio Mentoli.

78 79

INTERVJU

foto: Sara Apostolović

Kako si se odlučio za soliranje u muzičkom svetu i

ovakvu vrstu iskazivanja?

Posle nekog vremena sviranja u bendovima shvatio

sam da nemam više snage da vodim ekipu iza sebe.

Počeo sam ozbiljnije da se bavim glumom i hteo

sam da mi muzika bude hobi u kojem ću uživati.

Baš zbog toga sam hteo da sve radim sam (ili

sa što manje ljudi) i tada sam pozvao Valentina

Sauzera (PROblematic) sa idejom da pokrenem

solo hip-hop projekat gde će svaka pesma biti

drugi podžanr hip-hopa. Imao sam gomilu tekstova

i ideja iz perioda bendova (Counterfate, Superego,

The Bitch Slap Rapperz...) i počeli smo da snimamo

i stvaramo muziku.

Ove godine navršava se sedamsto godina od smrti Dantea Aligijerija.

Ako bi ti neko ponudio poziciju reditelja, koji segment Božanstvene

komedije bi dramatizovao i kako bi to, u kratkim crtama, izgledalo?

Uh, kakvo pitanje. Zapravo me je ovo bacilo u duboko razmišljanje.

Voleo bih da vidim velike reditelje da se uhvate svako za jedan deo

Božanstvene komedije i naprave neku omnibus predstavu! Što da ne!

Ne znam da li smem da pomenem uopšte šta bih tu radio, niti mislim da

bih imao hrabrosti da se uhvatim tako nečega jer nisam ni dramaturg ni

reditelj, ali sam apsolutno spreman da glumim u tako nekom projektu

tako da – reditelji i dramaturzi... Javite mi se! (smeh)

Da li bi Italija u doba renesanse bila jedna od tvojih stanica ukoliko bi

imao vremeplov?

Ako vremeplov ima beskonačno mnogo goriva, onda sigurno da bi. Ne

bi mi bila prva stanica jer bih pak više voleo da vidim antičku Grčku, ili

Šekspira u Glob teatru. Svratio bih i na Live Aid da odgledam Queen,

MTV akustik sesiju Nirvane takođe... Ali Italija u doba renesanse bi bila

pri vrhu – definitivno.

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li

možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučite knjigu, film,

predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi

trebalo da posvete pažnju

Naravno! Predložiću iz svake kategorije po nešto!

Knjiga: Džentlmen u Moskvi od Ejmora Toulsa. Trenutno je čitam i

veoma je zanimljivo štivo (hvala majci mojoj što mi je preporučila!).

Radnja prati ruskog pesnika koji zbog svojih poema postane neprijatelj

države u Moskvi početkom 20. veka i biva zatvoren u hotelu u Moskvi.

On kroz prozor gleda kako se Rusija oko njega menja i priseća se svog

boemskog i slobodnog života.

Film: Uvek preporučujem isti film, koliko god da je star – Let iznad

kukavičjeg gnezda. Film Miloša Formana (mog omiljenog reditelja), a

u glavnoj ulozi sjajni Džek Nikolson. Taj film postavlja pitanje: ko je,

u našem društvu, pravi ludak? Nikolson igra Marfija koji je nezgodan

mladić koji završi u ludnici i pravi revoluciju u toj ustanovi. Zabavno je,

emotivno i duhovito.

Predstava: 39 stepenika, predstava Pozorišta mladih u režiji Igora

Pavlovića. Sigurno najbolja komedija koju sam u životu odgledao.

Mešavina farse, misterije i noir filma. Glumci sjajni (Ivan Đurić,

Aleksandra Pejić, Igor Greksa i Danilo Milovanović) i režija predivna.

Apsolutno sve preporuke ako želite da crkavate od smeha dva sata.

Muzička numera: Vrlo je diskutabilno jer je muzika baš opipljiva što se

ukusa tiče, ali rekao bih da poslušate sve od Antonia Mentolija! Kažu

ljudi da kida! (smeh)

Umetničko delo: do 5. septembra na Kalemegdanu je Bijenale. Ima

puno sjajnih mladih slikara koji su izložili svoje radove, pa bacite pogled!

80 81

DETALJ ZA KRAJ

piše: Ana Samardžić

Rubrika Detalj za kraj svaki put donosi neko drugo

umetničko delo, tako da se ime autora i naziv dela ne

pominju nigde u tekstu. Ideja je da na osnovu jednog detalja

kompozicije sami saznate o kom delu i umetniku je reč i da

svoje odgovore podelite sa nama u komentarima na tekst

na sajtu ili društvenim mrežama, a u svakom sledećem

broju, biće otkriveno rešenje prethodnog zadatka.

Napomena:

U cilju da vaša potraga bude zanimljivija, u tekstovima će

se reč umetnik odnositi i na umetnice i na umetnike, a

biće reči o stranim i domaćim autorima iz svih umetničkih

epoha, kao i savremene umetnosti. Period nastanka

umetničkog dela biće naznačen, a kao pomoć, savet je

da što više obratite pažnju na detalje koji se nalaze i oko

uveličanog predstavljenog motiva.

Važno:

Autori i izvori fotografija korišćenih u tekstovima biće

objavljeni u svakom narednom broju kako čitaoci ne bi

odmah otkrili o čemu je reč.

Tačno je godinu dana otkako je autorka ovog teksta

svoju rubriku Dese(r)t za kraj zamenila rubrikom Detalj

za kraj, ali ovog septembra obeležava se sedamsto

godina od kraja života jedne od najzaslužnijih ličnosti

za pojavu renesanse, kojoj je ceo ovaj broj časopisa i

posvećen. Upravo će zbog toga biti lakše i odgonetnuti o

kom umetniku i delu je reč u ovom tekstu.

Umetnik se zvao isto kao i ličnost čiju sedamstogodišnjicu

smrti ovog meseca obeležava cela planeta. Zamislite

da na rođenju dobijete ime po čuvenom italijanskom

pesniku, a da potom, u zrelim godinama, ne samo da

volite njegovu poeziju već je i prevodite! Tačnije, umetnik

o kome je reč je i sam bio italijanskog porekla i imao

je nekoliko ličnih imena, ali je ono po kome je postao

poznat uvek isticao na prvo mesto, u čast čuvenog

pesnika. Pored toga, na svojim slikama je ispisivao i

sopstvene sonete, a supruga mu je bila ključna muza, baš

kao što je i pesnik imao svoju krajem 13. i početkom 14.

veka. Uopšte, rad ovog umetnika iz 19. veka, kao i čitavu

grupu koju je predvodio sa svojim kolegama, inspirisali

su upravo kasni srednji vek i rana renesansa.

Na ovoj slici u nekoliko verzija, nastalim između 1864. i

1870. godine, predstavljena je upravo umetnikova supruga

koja je poistovećena sa pesnikovom večnom inspiracijom

— ženom iz pesme La Vita Nuova u trenutku njene smrti,

po kojoj i slika nosi ime. Slikar je svoju suprugu često

narušenog zdravlja, koja je skončala usled predoziranja

laudanumom, naslikao posthumno, a ovde vidimo samo

nekoliko detalja. Crvenu golubicu koja sleće na ruke

žene neki tumače kao simbol umetnikove ljubavi prema

njoj, a neki kao simbol smrti, s obzirom na to da u kljunu

nosi cvet opijumskog maka, od kog se dobijala tinktura

laudanuma, koji se nekada koristio kao lek, ali je zbog

izazivanja opasne zavisnosti postao zabranjen. Pored

toga, umetnik je svoju suprugu iz milošte zvao Golubica,

a nad glavom ptice uočava se i oreol, te ona simboliše i

Svetog Duha, čime slikar daje jednu religioznu dimenziju

uspomeni na svoju ljubav. Da li možete da saznate o kom

umetniku i slici je reč?

Rešenje prethodnog broja:

Alfons Muha, Slovenska epopeja, slika 2: Proslava Svetovida

(Kada bogovi ratuju, spas je u umetnosti), 1912.

foto: Wikimedia Commons

82 83

84

LARPURLARTIZAM

KUŠ! septembar 2021.

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?