KUŠ! septembar 2021.

O POZORIŠTU
Ima li života pre smrti?
Sabirni centar
Ideja da sve ostaje, maltene, isto i da se od problema ne
može pobeći ni u grob uistinu se može činiti kao pakao, ali u
predstavi Andraša Urbana akcenat je stavljen na smešnu stranu
Kovačevićevog teksta. Njegova adaptacija iz 2007. je spojila
glumice i glumce iz sva tri subotička pozorišta – Narodnog
pozorišta drama na srpskom, pozorišta Kostolanji Deže, kao
i iz Dečjeg pozorišta. Pored Jovana Ristovskog, glume još
i: Veroslava Janković, Branko Lukač, Vesna Kljajić-Ristović,
Zoran Bučevac, Kristina Jakovljević, Imre Elek Mikeš, Branislav
Trifković, Jelena Mihajlović, Vladimir Grbić, Ljubiša Ristović,
Srđan Sekulić, Nikola Ivačkov i Marko Makivić.
Od ovolike postavke, izdvojio bih tri role koje, čini mi se, najviše
doprinose vedrom i komičnom izvođenju ovog, u originalu, ipak
malo tamnijeg teksta.
Leposava, Lepa, pekarka – živa udovica, koja je prvi put skinula
crninu zbog ženidbe svog sina. U izvođenju Vesne Kljajić
Ristović, ona se stvarno čini puna duha i želje da se bori za bolji
život, uprkos pritiscima koji je okružuju i danju i u snovima. Tu je
zatim Petar (Imre Elek Mikeš) profesorov asistent i jedini koji se
pored njega pojavljuje s obe strane groba, ali ostaje šarmantno
nesnađen u oba sveta. I Janko (Ljubiša Ristović) pokojnik, sin
oca koji je mlađi od njega, služi profesoru i publici poput kakvog
Vergilija, samo ne onog iz sveta Božanstvene komedije, već iz
Alana Forda.
I, mada na trenutke nepotrbno setna, predstava Sabirni centar je
skoro poletna komedija, koja nam na jedan pitak način pokazuje
da nema svrhe ni poente uznemiravati se previše – kako ni zbog
smrti, tako ni zbog života,
Predstavu možete pogledati na sledećem linku.
piše: Igor Diletant Belopavlović
fotografiše: Jovana Reljić
izvor: subotica.info
U periodu koji, nažalost, još uvek nije iza nas, prirodno je da se
sve češće razmišlja o (ne?)mogućnosti života nakon smrti – ako
postoji, kakav je, i da li možemo uraditi nešto ovde da bi nam
tamo bilo bolje?
Ipak predstava Sabirni centar Dušana Kovačevića, umesto
koncepta da dobijamo kakvu nagradu ili kaznu za ovozemaljski
život, nudi mogućnost da je tamo skoro isto kao i ovde. Za one
koji nisu upoznati sa dramom ili istoimenim filmom (od kojeg se
donekle i razlikuje, kako po trećem činu, tako i po samom tonu),
predstava Sabirni centar prati žive i mrtve komšije, prijatelje,
kolege i porodicu profesora i arheologa Miše Pavlovića (Jovan
Ristovski) i probleme koje im donosi njegova smrt, oživljavanje
i ponovna smrt.
Iako se može spekulisati da li su pokojnici u predstavi stvarno
mrtvi, na drugoj planeti, ili su samo likovi u snu profesora u komi,
to je njima samima manje važno od, recimo, kutije šibica i rakije,
ko je kome šta ukrao, šta će raditi večeras i slično. I tamo (gde
god to bilo) postoji ljubav, kao i porodične svađe oko nasledstva,
političke nesuglasice su svakodnevica, peva se i plače, ponekad
čine dobra dela, ali češće imaju grešne misli. I isto se tuguje za
milima i dragima sa druge strane.
34 35