KUŠ! septembar 2021.

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA
Godina je 1880. i u Parizu se planira osnivanje Muzeja
primenjene umetnosti čiji bi izgled trebalo da opravda
namenu institucije. Država bira najbolje majstore koji će raditi
na izgledu buduće ustanove, a za dizajn vrata biraju manje
poznatog, ali veoma talentovanog dizajnera dekorativnih
predmeta, Ogista Rodena. Narudžbina ovih vrata ostaće
upamćena kao tačka preokreta u životu i karijeri danas
čuvenog skulptora, koji je te 1880. godine još uvek bio malo
poznat umetnik i skulpturom se bavio uglavnom privatno, za
svoju dušu.
Dobivši dovoljne količine novca i studio za rad, Ogist
Roden kreće u misiju stvaranja vrata prigodnih za budući
muzej. Od mladosti vođen željom da postane vajar (ali
odbijen na prijemnom ispitu pariske Akademije), opčinjen
Mikelanđelom kojeg je smatrao najvećim majstorom
skulpture i svojim idolom, Roden je odlučio da svoje vajarske
snove pretoči u jedan fukcionalan predmet – vrata, čiju će
površinu ispuniti mnoštvom različitih figura. Zbog toga nije
čudno što je inspiraciju potražio upravo u sećanjima na svoje
putovanje u Italiju i jedna druga nadaleko poznata vrata čijem
je imenu kumovao sam Mikelanđelo. Prilikom posete Italiji
1875. godine (pet godina pre primanja narudžbine), u Firenci,
Roden je ostao fasciniran vratima krstionice koju je sredinom
15. veka izradio Lorenco Giberti, a koja je Mikelanđelo potom
nazvao Vratima Raja.
Ali umesto raja, devetnaestovekovni umetnik inspiraciju je
potražio u njegovom naličju. Šest metara visoka, četiri široka i
metar duboka vrata, stvarana u Rodenovom studiju od 1880.
sve do njegove smrti 1917. godine, postala su monumentalna
skulptorska interpretacija scena pozajmljenih iz Danteovog
Pakla. Dekadencija, nemoral, slobodna seksualnost i različite
vrste greha, u isto vreme teme ovog spisa, ali i evropske
umetnosti druge polovine 19. veka, pronašle su svoj put do
Rodenovog dela na kojem će raditi punih 37 godina i koje je u
očima autora verovatno ostalo nedovršeno. Roden je Vrata
Pakla opisao kao Nojevu barku svojih ideja u čiju je površinu
utkao sve fantazije, strahove i snove koji su opsedali kako
njega, tako i njegove savremenike, buduću publiku vajara koji
je u tom trenutku zakoračio na prag svoje slave.
Na Vratima Pakla Roden je radio
celog života, što je osujetilo
prvobitni plan da se ona nađu na
ulazu u Muzej primenjene umetnosti.
Šteta ipak nije bila velika jer muzej
nikada nije izgađen, što je srećna
okolnost, s obzirom na to da ih je
umetnik osmislio tako da ona uopšte
i ne mogu da se otvore. Umesto
funkcionalnosti Roden je odabrao da
formom vrata prikaže monumentalnu
skulpturalnu celinu koja se danas
može videti u vrtu njegovog muzeja u
Parizu.
Na Vratima Pakla rođene su mnoge ideje koje će kasnije,
iskočivši iz njihove površine i oslobodivši se postamenta,
prerasti u samostalne skulpture. Menjajući medij u kojem
ih je stvarao, Roden je pojedine figure osmišljene kao deo
celine tokom života razvijao u nezavisna ostvarenja koja
će s vremenom postati simboli njegove umetnosti. Osim
Mislioca, čija se povijena figura nalazi na središnjem mestu
nadvratnika, a koji će posetioca Rodenovog muzeja dočekati
u punoj veličini nedaleko od Vrata, jedna od najznačajnijih
ideja ovde začetih jeste predstava prokletih ljubavnika, Paola
i Frančeske.
Legenda kaže da su 1285. godine ljubavnici Frančeska
da Rimini, udata za plemića Đovanija Malatestu, i njegov
brat Paolo Malatesta uhvaćeni u prevari i nastradali od
ruke prevarenog muža. Ovaj istorijski događaj, pomalo
romantizovan, prešao je u legendu, a iz legende je stigao i na
stranice Danetovog Pakla, odakle ih je Ogist Roden pozajmio
kao inspiraciju za jedno od svojih najpoznatijih dela. Jer,
nekoliko stotina metara dalje od Vrata Pakla, unutar muzeja
nalazi se skulptura čija je provokativna lepota autora učinila
slavnim, a vama je poznata pod imenom Poljubac.
Nekoliko godina Roden je radio na skulpturi, stvarajući
mnoge verzije ovog dela u terakoti, pre nego što je odlučio
da kobni poljubac pretoči u čvršće materijale – mermer
i bronzu. Kada je prva verzija skulpture prikazana javnosti,
kritika nije bila blagonaklona prema ovom inovativnom
ostvarenju. Poza u kojoj je umetnik odabrao da prikaže
ljubavnike činila se isuviše smelom – umesto tradicionalnog
načina predstavljanja Paola i Frančeske u kojima muškarac
preuzima vođstvo (vekovima je ovaj par prikazivan kako
Paolo ljubi pomalo zbunjenu i stidljivu dragu), Roden je
glavnu ulogu dodelio Frančeski. Na njegovoj skulpturi ona
preuzima prvi korak, prebacivši svoju nogu preko Paolovih,
dok ga rukom hvata za vrat i privlači sebi. U isto vreme
Paolova ruka na njenoj nozi gotovo da je jedva dodiruje, dok
je u prvim verzijama skulpture, pripremnim skicama i maketi
u terakoti, ruka potpuno odvojena od devojčine butine.
42 43