KUŠ! septembar 2021.

INTERVJU
Kako i gde je počela tvoja glumačka karijera?
Glumom sam počeo da se bavim u dramskom
studiju Jasmina Večanski u Pančevu, gde
sam se spremao za akademiju. Nakon što
sam upisao akademiju (u Novom Sadu, u
klasi profesora Nikite Milivojevića i asistenata
Jelene Đulvezan-Milković i Borisa Liješevića)
i završio, dobio sam posao kao reditelj i
scenarista za Jutjub kanal Home of Disney
Princess, a ubrzo nakon toga i kao glumac u
putujućoj trupi Eventbox, gde radim predstave
za decu po Bliskom istoku (Saudijska Arabija,
UAE, Katar, Bahrein...) Posle toga dobijam
ugovor u Pozorištu mladih u Novom Sadu, gde
sam i sada.
izvor: iz arhive Pozorista mladih
Na skali od 1 do 10 – koliko je zabavno glumiti u dečjem pozorištu?
Jedanaest. Naravno da svaki glumac želi i najviše voli da igra predstave za odrasle,
ali moram da priznam da predstave za decu imaju svoju čar. Volim dečje pozorište
zato što je publika mnogo iskrenija i deci nikad nije problem da pokažu da im se
nešto ne dopada. Nemoguće je slagati decu na sceni i baš zato je to izazov. Pored
toga, zabavno je baviti se i lutkarstvom, što je uglavnom usmereno ka dečjem
teatru. Lutkarstvo je umetnost koja nije mnogo razvijena kod nas, ali je užasno
zabavno raditi i drago mi je da imam kolege koje me uče!
Možeš li da izdvojiš omiljenu predstavu u kojoj si igrao i svoju omiljenu ulogu?
Trenutno najomiljenija predstava u kojoj igram je Kosa u Pozorištu mladih, gde
igram Džordža Bergera. Ceo proces je bio jako fizički i mentalno naporan (jer je
mjuzikl sa 19 muzičkih numera i jer smo celu predstavu od 3 sata postavili za 5
nedelja, što je jako malo vremena). Mislim da sam uspešno izneo tu ulogu, a svaki
put kad je igramo, osećam kao da je igram ispočetka (i cela ekipa uvek jedva čeka
da je igramo ponovo!). Pored Kose uživam u predstavama Devojčica sa šibicama
i Na vukovom tragu (Pozorište mladih).
Pretpostvljamo da postoje razlike između glume u pozorištu i na televiziji – je
li to istina i da li ih ti osećaš? Kakva su tvoja iskustva sa televizijskim ulogama?
Postoji razlika, naravno. Pozorište se dešava ispred nas i hronološki se dešavaju
radnje, dok pred kamerom možemo snimati kraj celog filma/serije, pa onda
sutradan početak – hronologija ne postoji, u tom smislu. Ali baš zbog toga je gluma
na kameri zanimljiva. I pozorište i film imaju svoje dobre i loše strane, naravno.
Do sada su moja iskustva na televiziji vrlo pozitivna i imao sam sreće da budem
okružen dobrom ekipom, kako ispred, tako i iza kamere (pohvale za ekipu serije
Klan i Vazdušni most naročito!). Nadam se da će mi se tako nastaviti karijera.
Možeš li sa nama da podeliš svoje nesvakidašnje iskustvo odlaska u Katar zbog
glumačkog posla?
Katar – između ostalog. Pored Katara sam bio i u Saudijskoj Arabiji, Bahreinu, UAE... Sa
glumačke strane to je posao kao i svaki drugi. Kulturološki je veoma različito. Deca su
drugačije pozorišno vaspitana od dece u Srbiji i veoma je interesantno igrati za njih. Uvek
su veoma zahvalna i najlepši deo je kada vidim na sceni kako im se lice ozari kada se pred
njima stvori magija pozorišta.
Šta te je podstaklo da počneš da se baviš muzikom?
Imam dosta muzičara u porodici. Ujak mi je pijanista i otac mi je gitarista. Povukao sam
svoje rokenrol korene na tatu, za razliku od ujke koji je bio klasični pijanista. I mnogo sam
naučio od oca što se tiče istorije rokenrola, teorije i pobune koju ta muzika donosi sa
sobom. Kum mi je bubnjar, pa sam, preko njega, počeo da sviram bubanj, ali sada sviram
pomalo i gitaru, bas-gitaru, pevam i generalno stvaram muziku. Inspiraciju za muziku
vučem od svojih muzičkih idola: Green Day, Queen, REM, Led Zeppelin, The Doors, a i u
muzici koju čujem svakodnevno. U svakoj muzici može da se nađe neka inspiracija!
Otkrij nam – kako je nastao pseudonim Antonio Mentoli i gde se izgubio pseudonim
Grande Kuliša?
Mislim da Grande Kuliša nikad nije zvanično postojao (smeh). Antonio Mentoli je zanimljiva
priča. Nastala je kada sam imao nekih šesnaestak godina i sa svojim prijateljem Markom
Tulićem (Švamenzi) sam snimao nulto-budžetne rep pesme i u jednoj pesmi (sećam se i
dalje, zvala se Švamenzi dileja) izbacio sam stih „Švamenzi, Menzi, Toni – Antonio Mentoli”,
koji nije imao nikakvog smisla, ali mi se ime Antonio Mentoli dopalo kada sam pravio svoj
Instagram nalog godinama kasnije. Posle toga, kada sam počinjao solo projekat i pričao
sa producentom Valentinom Sauzerom (PROblematic), odlučili smo da se projekat zove
Antonio Mentoli jer nosi neku šmek/luzer ideju, što upravo i jeste Antonio Mentoli.
78 79