садржај број 84 јун 2008

54
kwi`evni magazin
poezija
Henrih Sabgir
IZOSTIHOVI
enrih Veniaminovi~
H
SABGIR (20. XI 1928,
Bijsk - 7. H 1999, Moskva)
pesnik, prozni
pisac, scenarista crtanih
filmova, de~ji
pesnik, prevodilac, jedan
od najzna~ajnih pesnika ruskog
kwi`evnog „podzemqa“ bio je i jedan
od najve}ih (a mo`emo re}i i najuspe-
{nijih) eksperimentatora na planu
forme i iznala`ewa novih na~ina
poetskog iskazivawa. Oslawaju}i se
na zaista op~iwavaju}u rusku umetni~ku
avangardu iz dvadesetih godina
minulog veka, me{aju}i je sa apsurdnom
svakodnevnicom iz sopstvenog
`ivota, Sabgir je stvarao tekstove i
umetni~ka dela koja su {okirala ~itaoca.
Smatraju}i da je poezija svuda
oko nas, samo je mi ne vidimo, on je
„otkriva“ ispisuju}i je tamo gde smo
je najmawe o~ekivali. Tako su nastali
wegovi ~uveni „soneti na ko{uqama“
(soneti ispisani na le|ima ko{uqa),
a u takvoj otkrivala~koj igri i, na
primer, tekstovi ispisani na kuhiwskoj
dasci za seckawe i drugi „stvarizmi“
(tekstovi ispisani po stvarima).
Sabgir je smatrao da se pesme mogu pisati
po ode}i, lavorima, koritima,
~ar{avima, koferima i drugim predmetima.
Pored takvih „stvarizama“
on je ispisivao i „bezsadr`ajne“,
„partiturne“ i „poderane“ tekstove,
ali i druge vrste vizualnog poetskog
teksta me|u kojima se isti~u „izostihovi“.
U wima se Sabgirova te`wa ka
poetskom minimalizmu ne ogleda samo
u „skra}ivawu“ teksta odustajawem od
celih re~i i sintagmi, ve} se vr{i
„zamena“ nekih re~i sa slikom, {to je
bila karakteristi~na ilustracija u
(i na{im) de~ijim kwigama i ~itankama.
U ovom kombinovawu re~i i
slika, nekoj vrsti rebusa i infantilizaciji
teksta, de~ja vizura sagledavawa
stvarnosti brzo prerasta u grotesknu
egzistencijalnu strepwu. Ba{
kao i u ova dva primera.
Bele{ka i prevod s ruskog
Nikola Vuji~i}
tkrivawe i spoznaja le`e u priro-
O
di svakog umetnika ali mogu}nost
stvarawa li~nog likovnog vokabulara
nastaje tek posle istinskog
prepoznavawa sopstvenih opsesija.
Jezik nadrealizma pru`a apsolutnu
slobodu za istra`ivawa te vrste,
budu}i da se kroz wega na osoben na~in kombinuju
realnost do`ivqaja i surealizam idejnosti.
Zagonetnost poruke nosi svako delo jer upravo
nagla{eno gomilawe ili odsustvo figuralnih
komponenata u me|usobnoj logici postavke, stvaraju
efekat vi{e celina u jednoj. To je slu~aj i sa
Stani}evom slikom. Nezavisno od tematske orjentacije,
wegova dela ~esto ispuwavaju likovi nagla{ene
dinamike koja se usredsre|uje na sopstvenu
auru ili energetsko poqe najbli`e figure, bez
obzira na wenu prirodu. Mediteranska komponenta
podrazumeva ambijent sastavqen od boemski
nastrojenih eksponenata, neretko zadubqenih u
realizaciju sopstvenih `ivota koje pretvaraju u
misije, gotovo uzaludne ili idejno neodre|ene.
Svaka pri~a postoji unutar prostora slike, na vi-
{e paralelnih nivoa bez razlike u odnosu prema
realnoj dimenziji prostora slike.
Vreme, potvr|uje svojevrstan paradoks koji
mo`e da pre`ivi samo u sebi sli~nom Prostoru.
Zato likovi Stani}evih slika, postoje istovremeno
jedni pored drugih, a vrlo retko zajedno u~estvuju
u kolektivnom otkrivawu tajne koja je su-
{tina wihovog bi}a. ^esto deluje, kao da su samo
refleks `ivota iz druge dimenzije, pa zako~eni u
me|uprostoru kao da te`e primawu Vi{we poruke
koja bi ih oslobodila dileme. Me|utim, oni nisu
ni nestrpqivi, ni nezadovoqni. Naprotiv. ^vrsto
re{eni da u nameri istraju, lutaju mislima hodaju}i
po krovovima zgrada, zadubqeni u oblake
ili raskal{na u`ivawa. Ipak, kao da stalno sugeri{e
enigmu ~ije je razre{ewe zasnovanao na li~noj
introspekciji, autor kao neizostavan detaq
uvodi {ahovsku tablu, sugeri{u}i koliko li~ni
izbor, toliko i nadli~nu energiju koja ga neretko
odre|uje. Mese~eve mene i sun~eva pomra~ewa, prkose
zakonima fizike ali zato Stani} primewuje
teoriju paradoksa razre{avaju}i je zainteresovano{}u
pojedinih likova za wenu uzro~nost.
Zajedno, `ive puritanci i egzibicionisti,
psi i ma~ke, nagi i obu~eni, usnuli i budni. Kao da
ne zameraju jedni drugima na `ivotu koji vode, oni
predstavqaju oli~ewe druge strane na{eg bi}a
sputanog konvencijama koje name}e samo dru{tvo.
naslovna strana
Jasmina Petkovi}
MISTERIJA MIMEZISA
- VOJO STANI]
U svetu Stani}evih slika, pravila se stvaraju sama,
u lovu na leptire, proslavama, raspravama,
voajerizmu, ma{tawu, do~ekivawu, is~ekivawu.
Nekoga ili Ne~ega.
Razlog me|utim, ostaje otvoren za posmatra~a
i svaki lik pojedina~no. ^esto, bi}a u prostoru
slike nisu svesna re{ewa koja su im na dohvat ruke,
jer gledaju od sebe, a ne ka sebi. I to je, ~ini se
najve}i izazov. Zato, Stani}, ima bar po jednu figuru,
~iji lik znati`eqno zove da se tom svetu
pridru`imo. Koketno, i uvek sa pomalo cini~nim
sme{kom, on je svuda oko nas. Kao svojevrstan repetitio,
jako odzvawa u oku i umu posmatra~a, nezavisno
od toga da li mu se pogled zadr`i na jednoj
temi ili nastavi da istra`uje. Vire}i iz kro{we
drve}a i iza `ive ograde, sviraju}i eksperimentalnu
muziku u ambijentu mese~evih pustiwa ili
prisustvuju}i kakvom Sudwem danu i sun~evim menama.
U dilemi smo da li jedino on zna odgovor pa
nas ispituje ili od nas o~ekuje da pou~imo dru-
{vo sa slika. Kao da je samosvesniji od ostalih,poziva
u drugu dimenziju, stoje}i na razme|i
dva sveta i povezuju}i realno sa nadrealnim. I u
slici i preko slike. Misterija mimezisa tako dobija
dodatnu zakonitost koja vi{e ne tra`i samo
melnholi~ne ulice Dekirikoovskih klasi~nih
veduta, ve} i marine i univerzume
Stani}evih slika.
kwi`evni magazin 55