садржај број 84 јун 2008

56
kwi`evni magazin
to~ak
OD MAHALE DO SLAVE
I NATRAG
ostoje qudi koji ~itav `ivot, bave-
P
}i se svojim poslom, provedu uz poeziju,
{tavi{e, rade za wu, ne hvale-
}i se, pri tom, i ne nazivaju}i sebe
pesnicima, ne pozivaju}i se na to da
su bili i blizu wima. Recitatori,
glumci, peva~i, svi su oni oko ili
do poezije i neprekidno je poma`u i uzdi`u. Takav
dopirinos, iz drugog plana, ~esto nadvisi mnogobrojna
pesni~ka ostvarewa i stane, rame uz rame,
uz najvi{e domete same poezije. I wihova se `ivotna
sudbina naj~e{}e prepli}e sa zakonima poezije
i u~e{}em poezije u samom `ivotu. Crna mamba,
[aban Bajramovi}, bio je jedan od takvih.
Od romske mahale, do svetske slave. Ruke pru-
`ene bogatstvu, ali kraj u bedi. „Da sam naplatio
sve autorske honorare i prava, da nisam pio i kockao
se jedno vreme ba{ `estoko, bio bih bogat ~ovek“,
priznao je lako, kao {to je, iskreno, govorio
da mu ne smeta {to wegov narod, kod nas, zovu Romi:
„Vi{e volim da ka`em Cigani. Ne mrzim nikoga,
nego kao Ciganin ho}u da o~uvam svoju naciju“. Voleo
je ~a{icu ali i kwigu, tvrde}i da je pro~itao
dvadeset hiqada kwiga. Be`ao je iz vojske, zbog qubavi
progla{en za dezertera, robijao na Golom
otoku, „ru{io“ kafane, bio golman „boqi od Beare
i [o{ki}a“, mewao mercedese, ostavio preko
dvadeset albuma, komponovao preko sedam stotina
pesama. Bio je „car“.
Opredelio se za muziku „jer je ona jedna bo`ja
stvar“, pevaju}i kako je i `iveo, s osmehom koji nije
skidao s lica, prisno. Imao je talenat koji je u
srce pesme unosio onu vrstu duhovnosti koja premo{}uje
i kontinente i kulture. O`iqci `ivota
toliko su bili vidqivi
toj du{i, i u tom, u tuzi,
sagorelom glasu, da se nisu
mogli sakriti. Oni koji su
bili u brizi, nevoqi ili
neda}i, pevali su s wim radosno,
oni koji su imali
sve, plakali su ni sami ne
znaju}i za{to.
Odlazak ~oveka koji je izborio pravo da sam
bude balkanski bluz, najboqi bluz crnog ~oveka
izvan Amerike, pokre}e, iznova, pitawe o nacionalnoj
brizi za umetnike. [aban Bajramovi} nije
bio samo narodni peva~, kraq romske muzike i wen
kompozitor i pesnik u belom odelu crnog glasa.
Imao je oreol svetski poznatog umetnika. Zato je
vi{e nego pora`avaju}a ~iwenica da jedan takav
~ovek prima na bolesni~koj posteqi jednokartnu
nov~anu pomo} kako bi popravio svoje materijalno
i, ono {to je svakom najva`nije, zdravstveno stawe.
U tom nezavidnom polo`aju testamentarno
oporo zazvu~alo je wegovo podse}awe da ga niko,
posle ~etrdeset godina pevawa, ni telefonom, ne
pita kako mu je: „Kako `ivim i da li mogu da `ivim.
Mu~im se...“ Dr`ava se onda setila i po`urila
da mu preko jednog ministra dodeli ne{to para,
a preko drugog uru~i re{ewe o nacionalnoj penziji.
Na`alost Srbija se, po ko zna koji put, prekasno
setila. Na sahranu mu je do{ao predsednik dr-
`ave.
U nastavku ove pri~e nije na odmet setiti se
stampeda umetnika i wihovih udru`ewa na dobitnu
kombinaciju koja se zove nacionalna penzija. I
toga da su se mnogi tog priznawa dokopali nezaslu-
`eno i po inerciji, uz dopisivawe i naknadno ubacivawe
na spisak zaslu`nih, interventno i partijski
kontrolisano.
U posledwe vreme ~esto sam bio u prilici da
prelazim preko onog mosta ispod kojeg se iz mete`a
kartona i svakojakog sme}a, uz dim zapaqene
plastike, ~esto ~uje muzika i pesma onih koji
su ostali bez svog kraqa pesme. Poneki glas uzleti
vi{e od drugih. Setim se takmi~ewa za „Europesmu“,
ogromnog ulo-
`enog novca, glamura i
po~esto „na{minkane“
umetnosti. I vidim [abana.
Kraq je mrtav, `iveo
kraq.
Slobodan
Zubanovi}