Disertacija - Univerzitet u Novom Sadu

15
Doktorska disertacija
izbora i ponašanja te je potrebno pomagati mladim ljudima da uspeju i smanjivati rizik kroz
sveobuhvatni pristup. To bi značilo u isto vreme boriti se sa rizičnim faktorima kao što su loše
roditeljstvo ili neuključenost u školu i jačanje zaštitnih faktora i uslova, kao pozitivan uticaj
vršnjaka koje će ujedno smanjiti uticaj rizičnih faktora (Scales,1999).
Prvi pokušaji objašnjenja poremećaja u ponašanju odnosili su se na pronalaženje uzročno-
posledičnih odnosa između nekog uzroka i ponašanja (Bouillet i Uzelac,2007). U prošlosti na
mlade ljude sa poremećajima u socijalnom ponašanju gledalo se kao na „iskvarene duše“, mlade
ljude koji su namerno, slobodnom voljom izabrali da budu prestupnici. Danas, takvo stanovište je
napušteno, smatra se da je izbor pozicije „protiv društva“ prinudan izbor, ono je posledica
njihovih složenih mogućnosti (Hirschi&Gottfredson,1993; Hrnčić,2009.; Jašović,1991). Tako su
osnovni faktori koji su razmatrani kao značajni u pojavi poremećaja u ponašanju bili: nepovoljne
socijalne okolnosti i biološke predispozicije, neadekvatni roditelji, odbacivanje, nepripadanje,
česti stresovi (Dodge&Coie,1987; Patterson et al,1990). Takođe, nalazi nekih drugih istraživanja
(Jašović,1991) navode negativne uticaje školske sredine na razvoj poremećaja u socijalnom
ponašanju i pojavu niskog obrazovnog nivoa ovih mladih i dalje navode da se među
prestupnicima nalazi visok procenat slabih učenika i mladih koji ponavljaju razred. Od posebnog
značaja su rezultati koji upućuju na loše interpersonalne odnose u školskoj sredini i to navode kao
osnovne razloge pojave poremećaja u socijalnom ponašanju (Singer i Mikšaj-Todorović,1989).
Stoga, je jasno da ne postoji konsenzus u vezi sa shvatanjima, karakteristikama i
objašnjenjima teorija koje se tiču poremećaja u socijalnom ponašanju. Zato se postavlja pitanje
zašto konstruktivistički pristup u radu sa mladima koji imaju neke oblike poremećaja u
socijalnom ponašanju? Mlade sa aktivnim poremećajima u socijalnom ponašanju niko ne pita za
probleme koje oni imaju kao da se ti problemi njih ne tiču. Uvek se sluša šta ima da kažu
istraživanja, nauka i struka. Međutim, ono što je izvesno, jeste važnost uvažavanja korisničke
perspektive u radu sa ovim mladima. Korisnici, u ovom slučaju mladi sa poremećajima u
socijalnom ponašanju, imaju lične potencijale za uobličavanje vlastite perspektive i prava da tu
perspektivu izlože stručnjacima. U tom smislu Keli, osnivač Teorije ličnih konstrukata,
konstatuje da postoji paralela između korisnikovih kognitivnih procesa i teorijskih konstrukata
koji su razvili naučnici. Kao što naučnici razvijaju teorijske konstrukte da bi objasnili neki