Број 130-131 - Српско књижевно друштво

тивности и љубави. То прожимање најпродуктивнијеје сугерисано у оксиморонскомнаслову његове песничке књигеСтрасна мера. Из дубоког прожимања имеђусобне повезаности Лалићеве рационалнеи емотивне природе постаје сасвимразумљива његова везаност за поезијуевропског и српског класицизма,као и за по е зи ју европ ског и срп скогсимболизма; он у симболизму чак види,како открива Делић, „нешто готово иманентнопоезији“. У истом кључу може севидети и Лалићева заинтересованост запесничку тему Византије као непосредненаследнице грчке и римске културе инајзначајнијег преносника јудеохришћанскецивилизације у Европу, али иважног изворишта српске средњовековнекњижевности, а добрим делом и савременекњижевности и културе. Тимеје Јован Делић читаоцима и тумачимаЛалићеве поезије дао веома јасан оквирњегове песничке поетике и пружио реалнемогућности за њено даље критичкоистраживање.Сли чан ак ти ван од нос Иван В. Ла -лић успостављао је, како закључује Делић,и према српској књижевној и културноисторијскојтрадицији и њенимнајзначајнијим садржајима и темама.„Модерно пјесништво“, сматра аутор овестудије мотивисан Лалићевим поетичкимставовима, „нипошто није негацијатрадиције, већ избор из ње и креативанод нос пре ма њој“. За то је Ла ли ћу за кре а -тиван дијалог с немачким класицистима,на пример, претходно био неопходандијалог са Стеријом и Војиславом Илићем,а за ди ја лог са Рил ке ом и дру гиммодерним песницима симболистичкепоетике претходни дијалог са Лазом Костићем,Дучићем, Ракићем и Дисом. Односпрема традицији најефикасније сепотврђивао и у Лалићевом познавањусрпске метрике и версификације, посебноњеног хексаметра, који у српској варијантнивише постоји као псеудохексаметарнего као прави хексаметар, као иважних европских песничких жанрова,од византијског канона и ренесансногсонета до модерног слободног стиха, којије у савременој српској поезији, каконаговештава Делић, заправо наследиокласицистички хексаметар. Идући у коракса Хелдерлином и његовим ставомда је поезија својеврсно тумачење постојећег све та, за то што су „ви дљи во и из ре -ци во на ша суд би на“, Иван В. Ла лић је, утумачењу Јована Делића, отворио могућностза ширу контекстуализацијусво је по е зи је, као и за ду хов но и ин те -лектуално трагање за смислом поезије исми слом са мог све та и чо ве ка у ње му,који заједно са видљивим равноправноуспоставља активан однос и са невидљивим,с про шло шћу и са бу дућ но шћу, јеру рационалном и емотивном слоју свогбића обухвата и садржаје ових појмова.Зато се крајњи Делићев закључак о предметупоезије Ивана В. Лалића у суштиниодноси на „његово пјевање о невидљивом“и на његово стваралачко преношењеневидљивог, уз помоћ језика и песничке фор ме, у ви дљи во, у сли ке, зву -кове и мелодију и у њихова посебнаестет ска зна че ња.Завршавајући тумачења поезије ИванаВ. Лалића и поезије оних немачкихпесника који су му поетички најсроднији,професор Делић на последњим страницамасвоје студије, написане научноузорним и језички веома комуникативними динамичним стилом, закључује:„Ла лић је у свој ди ја лог са сви је том –сопственим преводима, антологијама иинтензивним интертекстуалним везама– уводио и своје читаоце, односно љубитељесвјетске поезије у преводу на српскијезик. Он је тиме проширивао границеи домете културе свога народа. Тако јењегов дијалог са свјетском књижевношћупостао опште добро. Тим дијалогомсмо чвршће интегрисани у ‘свјетскукњижевност’, онакву каквом ју је замишљаоЈ. В. Ге те.“У „Поговору“ Јован Делић откривада његова компаративна истраживањаЛалићеве поезије овом књигом нису завршена,већ практично само једним деломобухваћена. Иза њих остају многедруге интертекстуалне везе које постојеу Лалићевој поезији које треба што ближеиспитати и протумачити, да би и сâмЛалић тиме, поред великог значаја којисада има у српској поезији друге половинеХХ ве ка, до био још раз ло га за уве ћа -вање тог значаја. И Делићев поговор, каонека врста сажимања онога што је реченои оно га што се убу ду ће мо же ре ћи оис тој или не кој дру гој, слич ној те ми, на -пи сан је, као и пред го вор, уз ко ри шће њекритичке методологије и саме појачаненаративно-евокативним деловима. Тајудео субјективног погледа свакако омогућаване само наставак сличних истраживањасамом аутору ове студије, негомотивише и друге критичаре и компаратисте да се огле да ју на слич ним кри тич -ким пословимаКњи га Јо ва на Де ли ћа, за ко ју је с ве -ликим разлогом добио награду за критикуи есеј „Ђор ђе Јо ва но вић“, у ко јој се во -ди одиста креативан и динамичан компаратистичкии интертекстуални истраживачкидијалог са српском и немачкомпоезијом и културом новијег времена,такође проширује „границе и дометекултуре свога народа“ и тиме постаје њено„оп ште до бро“, ка кво је, пре ко соп -ствене поезије, антологија, превода иесејистичких и критичких текстова о немачкоји светској поезији и књижевности,било и Лалићево приближавањесрпске књижевности светској.Ма ја ЦвијетићФИК ЦИ ЈА И МОЋ– ОГЛЕ ДИ ОСУБ ВЕР ЗИВ НОЈИМА ГИ НА ЦИ ЈИИВЕ АН ДРИ ЋАТихомир Брајовић, Фикција имоћ, Архипелаг, Београд, 2011.Књига Тихомира Брајовића Фикцијаи моћ, у издању издавачке куће Архипелаг,својим поднасловом „Огледи о субверзивнојимагинацији Иве Андрића“наговештава нешто другачије, актуалистичкоразумевање Андрићевих делаПрича о везировом слону, Проклетаавлија и Омерпаша Латас у ко ме онапостају израз својеврсне „демократијеписања“, која макар наративно „поништаваразлику... између оних који делујуи оних ко ји са мо жи ве“.Анализирајући наративну устројеностПриче о везировом слону ТихомирБрајовић не пориче Андрићеву склоностисториографски приређеној фикцији,али кроз аутотематизацију приче и при-/48/ КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН/бр.130-131