Број 130-131 - Српско књижевно друштво

Медаковић, Теодора Петровић) али икњижевних великана попут Бошка Петровићакоји се својим историјским и романтичарскимдухом дао свој доприносочувању наслеђа Милоша Црњанског.Промишљање о приповедној прози ВељкаПетровића такође је у знаку СремскихКарловаца као града славне историје којије оставио трага како у животној биографијиписца тако и у неколиким приповеткама.Потврду валидности историзма каокњижевне методологије која прожимавећину есеја из Другог света ауторкапроналази у делу Сретена Марића, трудећисе истовремено да савремену српскунауку о књижевности подсети назначај једног од врхунских познавалацазападног књижевног канона код нас, којисе, као врсни познавалац хуманистичкихдисциплина, приближио својомсклоношћу ка биографизму и позитивизмукњижевној теорији Стивена Гринблата,остајући притом свестан индивидуалистичкогприципа књижевног дела.Исту методологију следи и Горана Раичевићу својим есејима о књижевности.У последња два есеја из историје књижевностиауторка размишља о двемасрпским књижевницама, о трагици усамљеностии неиспуњења женског начелаИсидоре Секулић, о њеној чежњи заженственим коју нису угушили ни њенообразовање, духовна снага, ерудиција,строгост, и Биљани Јовановић која је, сасвимсупротно, у својим романима (ПадаАвала, 1978; Пси и остали, 1980), феминистичкомсубверзивношћу и женскимписмом пружила савремено откровењетелесности, еротике и сексуалностижене, њене пробуђене свести о потребида подрије мушку цивилизацију, патријархалностмишљења и мушки дискурс.Есеји посвећени теорији књижевностипочињу двама есејима о есеју каомултижанру који је остао тежишницаинтересовања и научног рада Горане Раичевић.Ауторка прави синтезу најзначајнијихтеоријских теза које су написанео жанру есеја, од Мишела де Монтења,Вирџиније Вулф преко Макса Бензеа,Жана Старобинског и Михаила Епштејнадо Сретена Марића и ЈованаХристића. Истовремено, ауторка пратиисторију жанра од ренесансних огледапа све до двадесетовековног продораесејистичког дискурса у фикционалнукњижевност, указујући на важност дискусијео есеју око чије су се неодређености,субјективности, хибридности ифрагментарности спорили немачки филозофиЂерђ Лукач и Теодор Адорно,чиме је заправо започео далекосежан сукобфилозофског (које трага за етичким,естетичким, онтолошким, метафизичкимапсолутом) и антифилозофског (којеу традицији постструктурализма и деконструкцијеодустаје од концепта истине)погледа на свет, на чијем се пресекуобразује есеј као форма ауторске сумњеи чежње, или носталгије за апсолутом.Бавећи се Анатомијом критикеНортропа Фраја Горана Раичевић је покушалада приближи недовољно компетентнимчитаоцима дело канадскогструктуралисте, трудећи се да осветлинеке од водећих идеја-водиља у делу којеје скоро нечитљиво због свог „езотеричног“језика и терминологије која јенеретко вишесмислена. Једна од најкомплекснијихидеја која захтева квалификованогкритичара, каквом се показујеауторка Другог света, јесте Фрајева класификацијакритике на четири врсте(историјска, етичка, архетипска и реторичкакритика), при чему се Горана Раичевићпосебно задржава на синтези иекспликацији начела архетипске критике.На Фрајеву интертекстуалну перспективуауторка надовезује сажету рекапитулацијунајважнијих теоријских постулатаиз знамените Антитетичке критикеХаролда Блума, истовремено дајућисвој допринос тумачењу поезије МилошаЦрњанског, овог пута користећи сеБлумовим концептом страха од утицаја,утолико пре што је у антитетичкој позицијиЦрњанског, који страхује одутицаја песника-претходника и видовданскеетике, ауторка препознала блумовсконачело „погрешног“ читања родољубивепоезије.У делу Светозара Петровића ГоранаРаичевић ће пронаћи потврде за коцепткоји и сама заступа, за историцистичкуметоду по којој је књижевно дело условљеновезама које успоставља са временомсвог настанка али и временом у којемсе чита и тумачи, те је ауторки близаки Петровићев елиотовски, синхронистичкипоредак историјског времена,који не дозвољава поделе на затворенеепохе, парадигме и епистеме. Желећи даукаже на облике екстремнијег историзмапопут постколонијалне критике, ауторкапише кратак приказ студије ОријентализамЕдварда Саида, приказујућиполитички дискурс који се ишчитава издела Ј.В.Гетеа, В.Игоа, Џ.Бајрона, Г.Флобера,и других писаца западних канонакоји су перципирали Оријент већиномкроз скуп клишетираних представа, стереотипаи предрасуда.Трећа категорија есеја у целости јепосвећена критичким освртима на значајнестудије српских проучавалацакњижевности: Николе Страјнића, МирославаЕгерића, Недељка Јешића, МиливојаНенина, Радована Вучковића,Славка Гордића и Владимира Гвоздена.Ауторка се свим књижевним посленицимаобраћа са намером да разоткријестваралачку и иновативну тенденцијустудија које су правилно усмеравеле токсрпске науке о књижевности али и дасрпској читалачкој публици на почеткуXXI века укаже на њихов допринос којисе не сме губити из вида. Студија НиколеСтрајнића Стари грчки лиричари (1999),примера ради, ставља античку лирикуСапфе, Алкеја, Тиртеја, Солона у контекстпроблема који доминирају и нашимвременом, заступајући идеју о суштинскојнепроменљивости људскеприроде и свевремености етичке и филозофскедимензије грчке лирике. Тезуамеричког филозофа Ричарда Рортија оутицају постхегеловског историзма ГоранаРаичевић препознаје и у делу МирославаЕгерића (Срећна рука, 1994; Духи чин, 2000), који је традицију ЈованаСкерлића обновио, подржавајући принциписторијског начина промишљањалитературе (идеја о томе да је свака реч –„реч у времену“), при чему ауторка незаборавља да истакне и Егерићеву посвећеносттематизацијама људске трагике уинтерпретацијама Дисове поезије иосветљавању располућености између духа,односно, мисли и дела у романимаМеше Селимовића. Импресионираностауторке делом Милоша Црњанског долазидо изражаја у есеју посвећеном студијиНедељка Јешића Млади Црњански(2004) која је помогла Горани Раичевићда реши мистерију дискрепанције измеђуличности и дела Милоша Црњанског,сакривену у његовом осећању туђинстваи стремљења ка идеалу домовине и заједнице.Јешићеву студију ауторка приказујекао личну потврду за своју веру уисторијску укорењеност сваког па тако иЦрњансковог књижевног дискурса, те сеЈешићево портретисање биографскеличности српског писца из оних периодапишчевог живота које сам Црњанскиније стигао да обухвати Коментарима заЛирику Итаке приказује као адекватаннаставак ових аутобиографских записа.Књигом есеја Други свет Горана Раичевићобухвата и приказе и оцене двајузборника радова, посвећених поетикамаАлександра Тишме и Миодрага Павло-/52/ КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН/бр.130-131