Број 130-131 - Српско књижевно друштво

чања као „предмета“ и смисла нарацијеотвара могућност разматрања повратнемоћи фикције. Анализирајући односпри че о ствар но сти и ствар но сти о ко јојсе прича, Брајовић уочава бифокалну иу исти мах „померајућу“ усредсређеностнаративно заснованог хијазмичког, односноантиметаболског исказа која нассучељава са важношћу и значајем самогоблика исказаног и са способношћу језикада до ча ра и у не ку ру ку „опред ме ти“постојање онога што још не постоји илисе пак не доживљава као постојеће.Ослањајући се на Канетијево тумачењепо ко јем се моћ ус по ста вља нај пре удушама и умовима људи, тек потом постајућивидљива и делотворна у пракси,Брајовић посматра моћ као својеврснутворевину фикције, као нешто што у позитивистичко-фактографскимзначењуре чи не по сто ји, али и као сва ки об ликфикције, постоји и дејствује у перформативно-симболичкомзначењу речи, тј. унајпре неопипљивом, али касније и текако осетном подручју интерперсоналнесугестије и заједничког искуства.Ослањајући се на Фукоово инструктивносхватање из средишње фазе његовогфилозофског трагања, о одређеностисубјекта друштвеним односима моћи, ТихомирБрајовић у Андрићевим делимауочава начин објективације који преображаваљудска бића у субјекте, било даје реч о су бјек ту ко ји је пу тем кон тро ле изависности подређен другоме, или пак осубјекту који је свешћу, односно самоспознајом,везан за сопствени идентитет.Оно што се на ви ше ме ста про би ја каопорив за антиметаболским самеравањемактера, појава и схватања, појављује сеједнако и у разумевању наративне целинекао обликотворно разрешујућа последицапочетних недоумица о сложеном ине увек једнозначно одређеном односуисти ни тог и ла жног, ствар ног и из ми -шљеног у животу појединаца и заједница.Ово на не ки на чин оп се сив но, али уоснови ипак афирмативно тематизовањепроблема истине и истинитости приповедања,фукоовски гледано увек повезанихс феноменом моћи, Андрићеве романесврстава у широко схваћен хоризонтмодернизма и његове епистемолошкепарадигме која се тиче темељних категоријаспознатљивости, исказивости исаопштивости онога о чему се говори ипише, сматра БрајовићУ анализи романа Проклета авлијаБрајовић исказује отпор према семантичкомсвођењу комплексне и брижљивоподешаване симболике приповедањана тек једну политичко-историјски конкретизовануи стога искључиву могућност.Сама композиција романа својомформом и свеукупним, смислотворно„заокруженим“ поретком значења сведочио репресивно-дисциплинскомустројству живота у свету модерности исавремености, али опет истовременопретендује на епистемолошку нелимитарности свеобухватност, то јест нафикционално засновану „свемоћ“, на потенцијалниположај крајњег, артистичкиконституисаног „сазнајног“ субјекта, којије у не ку ру ку ипак сло бо дан од фу ко -овског постулата о перманентном циркуларномдејству спреге знања и моћикао узајамно условљавајућих категорија.На основу деридијански дефинисанетезе о апсолутној блискости гласа и бића,Брајовић логоцентризам у Андрићевомроману тумачи и као фоноцентризампри чему оглашавање у клаустрофобичномлогорско-карантинском просторупостаје аутолегитимишући наратив оантрополошком значају нарације као неупоредивојмоћи дочаравања метафизичкепрезентности и истине постојања.Тихомир Брајовић нуди амбивалентно-инвер зив ни кључ у ко ме се мо гу раз -умети метафизички потенцијали Андрићевенарације. Кроз фукоовско социолошкиинтонирано занимање за начин накоји се људско биће преображава у субјект,долазимо до питања поимањаидентитета као кључног питања за (само)разумевањестатуса индивидуе у светумодерности. Анализирајући модернемеханизме репресије и полазећи од затворскедисциплине као врсте друштвеног„карантина“, Андрићев роман насводи до „паноптизма“ као општеприхваћеногначина утврђивања односа моћи умодерном свету. Хистрионско-театарскуметафорику Андрићевог романа Брајовићинтерпретира у спрези са полазномтамничко-затворском фигуративношћу,при чему дисциплинско устројство постаједелатан модеран принцип генерисањаи испољавања инванзивне и експанзивнеполитичке моћи.Анализирајући Андрићев недовршениро ман Омерпаша Латас, Брајовићполази од поставке да његова „недовршивост“није последица „спољашњих“околности, већ једини могући начин његовогпостојања. Модернистички афинитетпрема усаглашавању приповеднихпроседеа, у роману Омерпаша Латас доведенје до ауторефлектујућег, и у некуруку инвертованог стадијума, у којемуметност приповедања и романописања,на известан начин већ закорачује и прелази у про стор „с дру ге стра не“ до та дапознатога, у подручје ишчезавајућихструктура и нестабилних поредака, сагледивихможда тек уз помоћ постструктуралистичкихсхватања и категорија.Систематско пропитујући моћ уметности да се ухва ти у ко штац са апо ри ја -ма и контрадикцијама модерности, Андрићанализира епохалну проблематикукоја се тиче истинитости и аутентичностиљудске егзистенције, односно њенеуметничке транспозиције са позицијелибералног ироничара који доводи у питањеодрживост кључних културних,идеолошких и политичких концепата накојима у извесном смислу почива европскисвет модерног и савременог доба,тврди Брајовић. Субверзивност Андрићевенаративне визуре у непосредномполитичком и идеолошком окружењу укојем је настала и обликована више јенего очевидна, али су Андрићева зреланаративна остварења субверзивна и уширем, цивилизацијско-епохалном контексту, јер са др же и ону дру га чи ју, на пр -ви поглед не тако спектакуларну и провокативнусубверзивност која је плод далекосежнијеги можда дубљег разумевањаепохалних проблема и контроверзи.Вања РадаковићКЊИГА АКЦИЈЕИ РЕАКЦИЈЕВладимир Стојнић, Позив насаучесништво, Мостарт,Земун, 2011.Истакнути песник млађе генерације,Владимир Стојинић, прошле године јеобјавио своју трећу књигу, Позив на сау-КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН/бр.130-131 /49/