KuŠ! jul 2016

MLADI I KREATIVNI
Ja imam 75 godina
Ja imam 75 godina.
Ja imam rak.
Ja studiram.
Ja nemam levu dojku.
Ja sam ostavljena od strane verenika.
Ja mislim da sam dobro.
Misliš?
Svi smo mislili da smo dobro.
Onda ustaneš jedno jutro.
Ili legneš jedno veče.
I više nisi dobro.
Ili misliš da si dobro.
Ili misliš da si užasno loše.
Muž mi je poginuo pre 20 godina.
Ćerka sa suprugom živi u Australiji.
Sin živi u Čikagu.
Razveden je.
Retko dolaze.
Mislim da su poslednji put bili za moj 75. rođendan.
Nije ovo tužna ispovest.
Daleko od toga.
Nisam nikada imala ljubavnike.
Ni udvarače.
Ili mislim da nisam.
Otkrili su mi rak pre par meseci.
Ironija!
Baš pred moj odlazak u Bangkok.
Otišla sam po osiguranje i onesvestila sam se tog jutra.
Prebačena sam u bolnicu.
Istog jutra su mi taksativno obrazložili da bolujem od
teške bolesti.
Možda nemam još dugo vremena da živim.
Mislim da nemam.
Mislim da još živim.
Druga sam godina studija.
Upisala sam fakultet koji mi se dopao.
Onda sam počela da ga mrzim.
Opet sam ga zavolela.
Onda sam počela da povraćam.
Prekomerno da pušim.
Dobila sam čir.
Sada sam ravnodušna.
Mislim da sam ravnodušna.
Proteza ispunjava moju levu šupljinu brushaltera.
Ali na to često zaboravim.
Kada mahinalno povučem ruku ka strani srca,
setim se da hvatam protezu.
Bilo je to pre 10 godina.
Imam dva sina.
I nemam muža.
I nemam dojku.
On je otišao kada sam ozdravila.
Kako džentlmenski.
Sada se zdravo hranim.
Osećam se dosta bolje.
Mislim da se osećam dosta bolje.
Dobila sam verenički prsten pre 25 dana.
Bila sam presrećna.
Ili sam mislila da sam presrećna.
Onda je jedno jutro ustao i rekao:“Mislim da ipak nismo
za ovo“.
Za ovo?
Misliš?
Onda sam ga napustila.
Ustala sam,
spakovala stvari
i ranom zorom se vratila
u svoj studentski stan.
Prsten sam ostavila sebi.
Lep kamen, a takav gad od čoveka.
Ja sam dobro.
Imam sve.
Putujem.
Kupujem.
Lumpujem.
Otkupljujem.
Zakupljujem.
Potkupljujem.
Okrivljujem.
Imam sve.
Da li si sigurna?
Mislim da da.
U stvari.
Mislim da me je suprug prevario sa koleginicom.
Mislim da me dadilja potkrada.
I mislim da sam se ugojila 7 kilograma.
Mada, mislim da sam dobro.
Ti misliš.
Hajde
Hajde – da glumimo!
Hajde da se praviš da znaš
šta ćeš sa svojim životom.
Hajde me pitaj nešto važno,
a ja ću da se pravim
da ovo nije gluma.
Da ne igraš glavnu ulogu.
Da nema premijere.
Da ja nisam reditelj.
Da ti ne vučeš sve konce.
Hajde – da budemo patetični.
Pitaj me da ujutru šetamo po Adi,
da me iznenada odvedeš na sladoled.
Hajde – da se ja radujem danu umesto noći.
Hajde – da vidim tvoje lice obasjano suncem.
Hajde – da glumimo da ne znam kako samo izgleda
rasuta svetlost lampiona po tvom licu.
Ja znam tebe po večeri,
na distanci,
umerenog,
osujeđenog,
povređenog.
Hajde – na primer – da je ne znam koliko imaš godina.
I da ne znam tvoje nesrećne ljubavi.
Ne znam svaku tvoju vezu – na korak do braka.
Ne znam tvoje prefinjene izraze.
Ne znam za tvoj perfekcionizam.
Sada me upitaj – da li sam dobro?
Da li me nešto muči?
Zašto sam se ošišala?
Koju sam predstavu gledala?
Upitaj me – da li sam se zaljubila?
Da li sam srećna,
nesrećna,
osvešćena,
neotrežnjena.
Hajde - da se ne krijemo.
Da se ne čekamo kod lipe.
Da nisam tvoja samo nakon dvadeset časova.
Dvadeset.
Sredom i petkom u dvadeset.
Dvadeset mi je godina.
Dva puta deset.
Dva
puta
deset.
Ali, znaš, ja sam to proživeo.
Ja sam bio student.
I proživeo sam svaki junski rok.
Svaku desetku.
Osmicu.
MLADI I KREATIVNI
Šesticu.
Svako polaganje.
Svako padanje.
I to si mi pričao svake večeri.
A ja?
Divila sam se mirisu tvog vrata.
I verovala ti.
Verovala ti jer ja imam
samo dva puta deset.
A ti.
Ti imaš
tri puta deset.
I malo više.
Ti znaš ono što ja ne znam.
A sada?
Sada i ja znam ono što ti znaš.
Hajde – dodaj mi suknju.
Majicu.
Maramu.
Jaknu.
Dodaj mi mene.
Oduzmi sebe.
Pogledaj vreme!
Hajde – ja sada odlazim.
Ali, ne glumim.
Jer ja umem da glumim mame.
Strine.
Tetke.
Udovice.
Razvedene.
Poštene.
Umem da glumim da mi nije stalo.
Umem da glumim lažne poljupce.
Uživanja.
Odlaganja.
I svaku situaciju “ma baš mi je svejedno“.
Ali, odlaske ne glumim.
Zato,
sitan kusur pokupi,
pokupi tvoje ranjene ljubavi,
rane na srcu,
osakaćenost za druge,
samoljublje sebe,
okači na čiviluk,
tamo gde stoje mirišljave košulje.
Hajde – da ne glumimo da smo bili.
Jer smo se krili.
Jer nismo ništa bili.
Ama baš – ništa.
Ni pokušali.
Ni ostali.
Samo smo jedno drugo – jednostavno prerasli.
14 15