KuŠ! jul 2016
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
DILETANT O POZORIŠTU<br />
Scena „Danilo Bata Stojković” –<br />
kao da je ime ovog legendarnog<br />
glumca već najavljivalo temu večeri,<br />
meseca i, nažalost, temu godine. Smrt.<br />
Ali krenimo ispočetka.<br />
Kormak Makarti (najpoznatiji kao pisac<br />
dela No country for old men) napisao je ovaj roman<br />
u dramskoj formi, mada je i ovo dramsko diskutabilno.<br />
Drama obično podrazumeva akciju, neko<br />
delanje na sceni koje u ovoj predstavi ne postoji. U<br />
Vozu, Crni (Sergej Trifunović) i Beli (Voja Brajović)<br />
raspravljaju o smrti, posle neuspelog pokušaja Belog<br />
da se ubije. I izvinjavam se na „spojleru” ali upravo<br />
sam vam ispričao celu predstavu.<br />
Ova predstava je oživljena filozofska rasprava,<br />
koja je lako mogla biti dosadno razmenjivanje replika.<br />
Hvala Bogu (ako ga ima), Voz to svakako nije. Rasprava<br />
se ne odvija između dva filozofa, već između jednog<br />
bivšeg robijaša i jednog profesora. To nije neko<br />
dosadno razglabanje o veri, smrti, smislu života, već<br />
viđenje tih pojmova od strane običnih ljudi. Događaji<br />
iz njihovog života su slični iskustvima gledalaca koliko<br />
i bilo čijim drugim. Ujedno su izvor i okvir njihovih<br />
uverenja, kao i njihovih načina života.<br />
Ali da vam ipak ne bih prepričavao detalje,<br />
spomenuću samo jedan, meni najdraži argument iz<br />
ovog „suđenju Bogu, veri i smrti”. Pozorišna publika<br />
se, po nekom ustaljenom klišeu, smatra načitanom<br />
(mada je meni uvek draže ići u pozorište sa nekim<br />
koga knjige i ne zanimaju baš). Ali od svih knjiga koje<br />
ste pročitali, da li ste u ruke ikad uzeli „Knjigu nad<br />
knjigama”, kako je naziva Crni. Biblija, fiktivna ili istinita,<br />
nesumnjivo je nauticajnija knjiga u istoriji, no i<br />
dalje nije vredna vaše pažnje? 1<br />
Kao i kod svake predstave gde imamo samo dva<br />
lika, režija je minimalistička, s tim što je Voja Brajović<br />
(inače, prvi put u ulozi reditelja) minimalizam doveo<br />
do krajnjih, da ne kažem apsurdnih, granica, toliko da<br />
se čak ni svetla u pozorištu ne gase - mi vidimo njih i<br />
oni vide nas. Vrlo jasno i efektivno stavljajući nam do<br />
znanja koliko smo i mi deo predstave, čak iako bismo<br />
zbog teških i tamnih tema radije ostali puki posmatrači<br />
iz mraka... Žao mi je, ali to ovde nije dozvoljeno.<br />
Koliko raspravljaju međusobno toliko raspravljaju i sa<br />
nama, gube se među našim redovima,<br />
1 U celoj drami, ali ponajviše u raspravi o „najboljoj<br />
knjizi ikad napisanoj”, lik Belog neodoljivo podseća na izvesnog<br />
Logoreika<br />
dobacuju iz njih.<br />
Toliko ste deo predstave da, ako sedite u prvom<br />
redu tik ispred glumca sa izražajnom dikcijom i koji<br />
se naravski uneo u svoj performans, možete osetiti i<br />
malo pljuce na licu. Da vidim 3D bioskop koji bi to<br />
izveo?! No, šalu i maramicu na stranu.<br />
Voz preko reke Stiks<br />
Predstava:<br />
„Voz”<br />
Zvezdara Teatar<br />
scena Danilo Bata Stojković<br />
Posle predstave, čuo sam više verzija tumačenja<br />
predstave kao raspravu dva anđela. I, mada ideja<br />
o nihilističkom anđelu jeste u najmanju ruku zanimljiva,<br />
pre bih je okarekterisao kao raspravu čoveka<br />
sa izaslanikom Boga, bio to anđeo, prorok ili običan<br />
čovekoliki vernik.<br />
Kako je sam Voja Brajovic rekao u jednom intervjuu,<br />
ova predstava pocinje posle kraja, tako da mi se<br />
čini da je Beli (čovek) ipak uspešno izvršio samoubistvo<br />
i sada se u nekom međusvetu bori sa Crnim (izaslanikom<br />
Boga) oko svog viđenja smrti, oko kraj<br />
svega, konačnog mraka i tišine kao, u najmanju ruku,<br />
bolju opciju od nekakvog raja i zagrobnog života,<br />
ako ne i pošteniju.<br />
Inače, ovaj diletant ne nalazi ništa lepše kod jednog<br />
dramskog dela nego gledanje i poređenje njegovih različitih<br />
adaptacija. Pa bih vam kao malu vežbu zadao<br />
zadatak – nakon odgledane predstavi odgledajte film<br />
The Sunset Limited, rađen po istoimenoj drami, i sami<br />
se uverite u moguće interpretacije jednog dela. Takođe<br />
bih naglasio da ne treba porediti glumu amerčikih 2<br />
i srpskih umetnika iz prostog razloga što doživljaj<br />
jedne predstave zahvaljujući prisnijim odnosom sa<br />
publikom, skoro neminovno, nadmašuje doživljaj filma<br />
na ekranu.<br />
Za kraj bih ipak preporučio osobama koje su skoro<br />
doživele lične tragedije, da zbog pogleda na smrt koji<br />
se iskazuju u ovom komadu izbegavaju ovu predstavu…<br />
Ali ako ste svojeglavi, kao jedna moja draga<br />
prijatljica, i ipak se odlučite za jedan neizmerno emotivno<br />
nabijen koštac sa Smrću, a ne bojite se da ćete<br />
izgubiti, svakako ćete izaći iz sale bogatiji za jedno<br />
nesvakidašnje iskustvo, možda čak i katarzično. Ne<br />
usuđujem se da tvrdim, ali možda i čak… isceliteljsko.<br />
Upravo zbog tolike snage Voza, verujem da je ovo<br />
jedna od onih predstava koja će se urezati u kolektivnu<br />
svest pozorišnog sveta i ostati tamo dugo pošto<br />
je jednog dana skinu sa repertoara.<br />
Pozorišni dodatak<br />
DILETANT O POZORIŠTU<br />
Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti<br />
da podelim sa vama web stranice i linkove za koje mislim<br />
da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima<br />
pozorišta.<br />
„Umoran od svega, u smrti mi se žuri”, ovaj početak<br />
Šekspirovog Soneta 66 se savršeno nameće kao<br />
moto predstave Voz. A šta vas, možda jedino, od smrti<br />
može spasiti poslušajte u ovom recitovanju Voje Brajovića.<br />
LINK<br />
piše: Igor Belopavlović<br />
2 Tommy Lee Jones kao Mr White, takođe reditelj<br />
filma, i Samuel L. Jackson kao Mr. Black. Ne brinite, Mr White<br />
ne ubija Mr Blacka svećnjakom u dnevnoj sobi <br />
22 23
Change language