KuŠ! jul 2016

ČITAM I SKITAM
JESENJINOVO (SAMO)UBISTVO
ili
Za ličnost Sergeja Jesenjina vezuju se brojne kontraverze. On je
bio buntovnik, revolucionar, tukao se, provodio vreme u zatvoru,
menjao žene i opijao se, a ujedno je bio tako divno emotivan,
zanesen idealima, večiti dečak, zaljubljenik u rusko selo, sanjar
plave kose i plavih očiju koji je obe ove strane svoje ličnosti izrazio kroz pesme.
Svojim neobičnim životom Sergej Jesnjin je uvek skretao pažnju. Delom je
to bio njegov svestan postupak, kao neka vrsta samopromocije (nošenje narodne
nošnje na proslavama po Moskvi i Petrogradu nije ništa drugo do želje da se bude
primećen), a delom je za to bio zaslužan deo njegove ličnosti koji je zahtevao
život po sopstvenom diktatu i nikako drugačije. Kolika god da je njegov život
bio buran, paradoksalno, ni njegova smrt nije bila ništa mirnija.
Prema zvaničnom policijskom izveštaju veliki ruski pesnik je dana 28.
decembra 1925. godine u hotelu „Angleter” izvršio samoubistvo. On sopstvenom
krvlju piše svoju posmrtnu pesmu, a potom se kaišem od kofera besi o cevi za
grejanje i tako okončava svoj život u hotelskoj sobi broj 5. Ova verzija Jesenjinove
smrti bila je naširoko prihvaćena sve dok se nisu pojavili još neki detalji koji bi
mogli da posvedoče da je sve bilo drugačije.
Samo godinu dana pre Jesenjinove smrti 14 njegovih prijatelja, kolega i
pesnika bilo je privedeno na ispitivanje od strane GPU-a (državno političko
upravljanje) koji su u to vreme stalno pratili poslove stvaralačke inteligencije.
Jesenjin te iste godine piše pesmu Zemlja nitkova u kojoj govori o ništavnosti
revolucije i o tome kako je svako ko je na vlasti lopov i prevarant. To u Rusiji
njegova doba nije moglo da prođe nekažnjeno.
Glavni adut priči o samoubistvu Sergeja Jesenjina jeste pesma koju je pisac
ostavio za sobom Doviđenja druže, doviđenja. Prema naširoko prihvaćenom
verovanju Jesenjin je ovu pesmu napisao sopstvenom krvlju. Međutim, ekspertiza
za istinitost krvi nikada nije urađena.
Ovu pesmu, Jesenjin je veče pred smrt dao svom prijatelju Volfu Erlihu koji se
te večeri, sa još dvoje ljudi našao u Jesenjinovoj sobi. Pesnik je papir sa pesmom
ubacio u džep kaputa svog prijatelja i rekao mu da ne mora da žuri sa čitanjem,
da pesma ne govori o njemu, te da je natenane sutra pročita. Ovaj detalj da je
pesma baš na ovakav način stigla do Erliha ostao je zabeležen samo u njegovoj
knjizi koju je napisao nekoliko godina nakon smrti Jesenjina.
Erlih je na pesmu potpuno zaboravio. Kako je on tvrdio, u svom tom metežu
koji se odigrao oko ubistva Jesenjina, on nije bio svestan da u svom džepu nosi
jedan od ključnih dokaza za Jesenjinovo samoubistvo. On ju je tek dan nakon
smrti pesnika, dakle 29. decembra, predao policiji.
Na mesto ubistva izašao je inspektor Garbov koji je zapisao jedan potpuno
neprofesionalni izveštaj kom su nedostajali ključni delovi, poput izgleda
prostorije, razbacanih stvari, doktorskog izveštaja… Uprkos svemu tome,
kako je jedna pesma zakomplikovala stvari
f
Doviđenja, druže, doviđenja
Čuvaju te, mili, moje grudi.
Rastanak je znak predodređenja,
Susret nam se u daljini nudi.
Doviđenja, bez stiska, bez glasa,
Ne tuguj mi, stuštenih obrva –
Nije novo mreti pre svog časa,
Al ni život nije novost prava
ČITAM I SKITAM
Garbov je odmah konstatovao da je reč o samoubistvu iako mu je nedostajao
jedan ključan dokaz, koji je mogao videti tek dan kasnije – upravo ova pesma.
Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste ta činjenica da Jesenjin ovu pesmu
zapravo ni nije napisao tačno pred smrt. Ona je nastala skoro pola godine ranije i
bila je drugačija od one kakvom je danas znamo.
Aleksej Dehterev je 1934. godine u jednim pariskim novinama obelodanio da
je ova pesma nastala za vreme Jesenjinovog boravka na Kavkazu. Pesnik je tamo
otišao u julu 1825. godine i proveo dva meseca, sve dok nije dobio vest o pogibji
njegovog dragog prijatelja Alekseja Ganina.
Ganin je takođe bio pisac. On je uhapšen 1824. godine jer su ga optužili da
pripada Odredu ruskih fašista. Naravno, to je bilo samo opravdanje za javnost.
Nešto drugo je smetalo ruskom vrhu.
Ganin je napisao manifest koji je objavljen u jednim ruskim novinama, O miru
I slobodnom radu u kom je otkrio svoje poglede na komunizam koji se nisu baš
poklapali sa pogledima partije.
„Iza svih reči komunizma o slobodi, jednakosti i bratstvu naroda stoji smrt i
razaranje, razaranje i smrt”, pisalo je u manifestu.
Na saslušanjima povodom ovog slučaja, Ganin je uvek isticao kako mu je
Jesenjin samo prijatelj, a ne i politički drug i da su njihovi pogledi na politiku
potpuno suproni. Bez obzira na to, Jesenjin nije mogao da izbegne saslušanje
GPU-a. Ganin i još 13 ljudi su zbog ovog slučaja streljani, ali Jesenjin ne.
Vest o ubistvu dragog prijatelja Jesenjina je zatekla na Kavkazu. Tada on piše
ovu pesmu, koja je u originalnoj verziji imala četiri ili pet stihova, a ne samo dva,
i posvećuje je svom Ganinu. I doista, ako pažljivo pročitate makar i samo ove dve
strofe koje danas imamo, videćete da je reč, ne o oproštaju pesnika sa životom,
već o oproštaju pesnika da dragim drugom.
Stoga, ova pesma koja se uzima kao vodeći dokaz u istrazi Jesenjinovog
samoubistva zapravo nije njegova oproštajna pesma, već je pesma oproštaja
sa svojim drugom. Erlih kao dobar Jesenjinov prijatelj i kao osoba koja je bila
zadužena da pomogne Jesenjinu u štampanju svojih pesama, verovatno je morao
znati za postojanje ove pesme. A i zar nije malo čudno da zaboravite na cedulju
koju vam je prijatelj dao samo veče pre nego što je počinio samoubistvo? Zar u
toj situaciji ne biste vrteli film od prošle večeri i tražili neki dokaz o njegovoj želji
da oduzme sebi život?
Ah, da, zaboravili smo da napomenemo. Erlih je pomagao Jesenjinu da štampa
svoje pesme, ali je radio i za GPU koji je u to vreme bio koban za svakog malo
slobodnijeg, glasnijeg pisca. Možda je Erlih za javnost bio Jesnjinov prijatelj, a
privatno je špijunirao najkontraverznijeg ruskog dečaka i čekao da da znak kada
on može biti eliminisan.
piše: Tamara Živković
16 17