VENČALA SAM BIVŠEG MUŽA S DRUGOM - World Kiosk Online

ljubavne priče
moja tajna
DEVOJKA MOG VERENIKA POSTALA MI JE NAJBOLJA PRIJATELJICA
moja moja moja moja moja moja moja moja moja moja moja moja moja moja moja moja tajna tajna tajna tajna tajna tajna tajna tajna tajna tajna tajna tajna tajna tajna tajna tajna
50
din.
U prodaji od
1. 5. 2011.
50 din • 1,20 KM
CG 0,60 € • CHF 3,00
EU 2,00 € • MK 20 DEN
116moja 116moja tajna tajna
116 ljubavne ljubavne ljubavne ljubavne ljubavne ljubavne ljubavne priče priče priče priče priče priče priče
Broj 116
Pre trideset godina...
UDALA SAM SE ZA
“ŠUMSKOG ČOVEKA”
Teška odluka
NAKON MOMKOVE POGIBIJE
SAZNALA JE DA ČEKA BEBU
Luda kuća
VENČALA SAM BIVŠEG
MUŽA S DRUGOM

NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO!
MOJA PRIČA
CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CE CE CE CE CE CE
0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN
ENA ENA ENA ENA ENA ENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CE CE CE CE CE CE
0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN
ENA ENA ENA ENA ENA ENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CE CE CE CE CE CE
0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN
ENA ENA ENA ENA ENA ENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CE CE CE CE CE CE
0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN
ENA ENA ENA ENA ENA ENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CE CE CE CE CE CE
0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN DIN
CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CENA CENA CENA CENA CENA CENA 20 20 20 20 20 20 DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! DINARA! CE CE CE CE CE CE
POŠALJITE:
OSVOJTE
800
DINARA ZA
OBJAVLJENU
PRIČU
• SVOJU LJUBAVNU ILI ŽIVOTNU PRIČU
• PRIČU NEKOG OD NAJBLIŽIH
• SVOJU FOTOGRAFIJU AKO ŽELITE (NIJE OBAVEZNO)
• POPUNJEN UGOVOR SA STR. 50
Cena 20 dinara!
Ako je vaša ljubavna ili životna priča uzbudljiva i rado biste je svima ispričali, a da
pritom zaradite 800 dinara, naše novo izdanje ”Moja priča” pruža vam priliku da, ukoliko
dosad niste bili dovoljno hrabri da to uradite, podelite svoje ljubavne ”zavrzlame” kao i
”slatke” tajne, bilo da su vaše ili vaših bližnjih i dragih ljudi.
Priče možete slati na adresu: ”Color Media Enigmatika”, Temerinska 102, 21000 Novi Sad
sa naznakom ”Za časopis ’Moja priča’” ili na mejl: ljubavnaizdanja@color.rs
Uz priču pošaljite i svoju fotografi ju, ukoliko želite da ona bude objavljena, i popunjen
ugovor sa strane 50. Svaku objavljenu priču honorarisaćemo iznosom od 800 dinara.
NA KIOSCIMA SVAKOG 1. U MESECU!

OSNIVAČ I IZDAVAČ NID ”Color Media Enigmatika” d. o. o.
Adresa redakcije: Temerinska 102, 21000 Novi Sad
Poštanski fah 269
Telefon: 021/489-71-00
Fax: 021/489-71-26
e–mail: ljubavnaizdanja@color.rs
REDAKCIJA
Glavni i odgovorni urednik:
Daniela Stamenković (daniela.stamenkovic@color.rs)
Pomoćnik urednika: Danka Krunić (danka.krunic@color.rs)
GRAFIČKA PRIPREMA
Grafički urednik: Slobodan Mračina (slobodan.mracina@color.rs)
LEKTURA I KOREKTURA
Redaktor: Mirjana Pantoš (mirjana.pantos@color.rs)
Lektor i korektor: Danka Krunić (danka.krunic@color.rs)
STALNI SARADNICI
Slađana Marković, Ljiljana Zorić,
Sandra Stanković, Mirjana Kapetanović
PRETPLATA
polugodišnja 150 din, godišnja 300 din.
telefon: 021/4897-100, e-mail: pretplata@color.rs
IZLAZI DVOMESEČNO
Direktor: Nemanja Vujović (nemanja.vujovic@color.rs)
Advertajzing direktor grupe:
Goran Radulović (goran.radulovic@color.rs)
Tehnički direktor: Srđan Plavšić (srdjan.plavsic@color.rs)
Direktor korporativnih komunikacija:
Milica Milić (milica.milic@color.rs)
”Color Media Enigmatika” je članica:
ADVERTAJZING
Beograd
Adresa advertajzinga: Dalmatinska 17
Tel: 011/3-810-810; fax: 011/381-08-88
Novi Sad
Adresa advertajzinga: Temerinska 102
Tel: 021/4897-100; fax: 021/489-71-26
Štampa: ”Color Print” d.o.o.
Adresa: Mileve Simić 27, 21000 Novi Sad
Tel/fax: 021/641-73-33, 641-73-35
e-mail: colorprint@color.rs
DISTRIBUCIJA
”DISTRI PRESS” d.o.o.
Adresa: Dunavska 57, 11000 Beograd – Stari grad
Tel/fax: 011/312-9371, 312-9446, 312-9502
DISTRIBUCIJA u EU
SR Nemačka: ”ASV VERTRIEBS” GmbH, Suderstrasse 77,
D-20097 HAMBURG
Švajcarska: ”VALoRA” AG, Hofackerstrasse 40,
Ch-4132 MUTTENZ
Austrija: ”MoRAwA PRESSEVERTRIEB” GmbH & Co KG.
Hackingerstrasse 52, A-1140 wIEN
CIP – Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 79
MoJA Tajna / glavni i odgovorni urednik Daniela Stamenković.
– God. 1, br. 1(1998)– . – Novi Sad : Color Media Enigmatika,
1998 -. – 37cm Dvomesečno.
ISSN 1450-78889 COBISS.SR-ID 131557383
CRNA GORA
Uvoznik i distributer: ”Monte Color” d.o.o.
Adresa: Đoka Miraševića 15, Podgorica
Direktor: Milivoje Ćalić
Tel/fax: +38220/26-90-29, 20-61-55, 20-61-56
e-mail: montecolor@cg.yu
BOSNA I HERCEGOVINA
Uvoznik i distributer: ”Svet Print” d.o.o.
Adresa: Slobodana Jovanovića 28, Banjaluka
Direktor: Ibojka Milošević
Tel/fax: +38751/30-83-49
Distributer u FBiH: Svijet Print d.o.o.
Adresa: Senada Poturka Senčija 120, Sarajevo
Direktor: Džafer olević
Telefon: +38733/76-89-86
e-mail: svijetprint@bih.net.ba
List je registrovan u Ministarstvu prosvete i kulture Republike Srpske
pod brojem: 333 od 28. 10. 1999. i upisan u Registar javnih glasila
pod brojem: 01-1591-1/99 ISSN 1512 - 9586
MAKEDONIJA
Uvoznik i distributer: ”Svet Press” dooel
Adresa: Debarca 3, Skoplje
Direktor: Kolja Miladinov
Tel/fax: +3892/322-30-64
e-mail: svet@colormedia.com.mk
CoLoR PRESS
International Federation of
GRoUP je član
the Periodical Press
Kompanija Color Media Enigmatika i redakcija Ljubavnih izdanja ne
odgovaraju za sadržaj i istinitost objavljenih reklamnih poruka i preuzetih
sadržaja sa pomenutih ili oglašavanih elektronskih lokacija.
Uredništvo ne snosi odgovornost za nenamerne i štamparske greške.
Redakcija Ljubavnih izdanja nije obavezna da vraća i odgovara na
primljene rukopise, fotografije i internet poštu.
Zabranjeno je reprodukovati i koristiti u komercijalne svrhe štampane
sadržaje Ljubavnih izdanja bez pismenog odobrenja izdavača.
10 v
IZ SADRŽAJA:
enčala sam
bivšeg mU ž a
s DrU gom
Da bismo se izvukli iz dugova i kredita u koje
smo zapali do guše, mom Željku na um je pala
”epohalna” ideja. Naime, razvešće se od mene i
oženiće se nekom Nemicom radi papira da bi
mogao da radi u Nemačkoj u boljim uslovima i
za više novca. Međutim, kao matičaru-
-honorarcu, pripala mi je ”čast” da svog bivšeg
muža venčam sa novom ženom...
26
na kon momkove
pogibije
saznala je Da
čeka njegovU bebU
Odlučna i jaka, Emilija je čitavog života bila moj
oslonac, uvek sam mogla da računam na nju.
Kada mi je javila da joj je verenik Petar, njena
ljubav iz školskih dana, poginuo u saobraćajnoj
nesreći, istog trenutka krenula sam na put da
joj se nađem i da budem ono što je ona meni
oduvek bila. I shvatila sam da je Emilija hrabrija
nego što sam mislila...
4
Devojka mo g
verenika postala
mi je najbolja
prijateljica
Dugogodišnja veza sa Stefanom i želja da
opstanem u velikom gradu navele su me
na donošenje pogrešnih odluka. Na sreću,
zahvaljujući njegovom neverstvu, upoznala sam
devojku koja mi je pomogla da ostvarim svoju
zamisao
18 U
Dala sam
se za ” šUmsko g
čoveka”
Kada sam roditeljima saopštila da sam
konkurisala za radno mesto učiteljice negde u
bosanskoj zabiti, malo je reći da su se zgranuli jer
to nisu planirali za svoju jedinicu. Uz obećanje
da ću se redovno javljati i da ću često dolaziti,
pošla sam u ”pustolovinu” od koje sam dosta
očekivala. Međutim, dobila sam mnogo više...
TOP ZDRAVLJE: 6 najčešćih uzroka bola u stomaku
24 p
sihotest:
Umete li Da
praštate?
Jeste li uspeli da pronađete pravu
meru između svojih i partnerovih
interesa? Proverite u ovom testu!
32
tema broja:
6 (najčešćih)
zablUDa
o brakU
Ako iskreno verujete u brak i želite da
ga sačuvate, važno je da prepoznate sve
zablude, bajke i pogrešna tumačenja da
ne biste postali još jedan broj u statistici
razvoda
PLUS: Provereni recepti iz kulinarskog časopisa ”Dobra hrana”
3

Dugogodišnja veza sa
Stefanom i želja da
opstanem u velikom
gradu navele su me na
donošenje pogrešnih
odluka. Na sreću,
zahvaljujući njegovom
neverstvu, upoznala
sam devojku koja mi je
pomogla da ostvarim
svoju zamisao
4 5/11
” MOJA TAJNA”
I SVA OSTALA LJUBAVNA IZDANJA U 80 ZEMALJA ŠIROM
SVETA! Više informacija potražite na
W W W . S V E T . R S
Prvi put u istoriji štampanih medija nudimo vam jedinstvenu mogućnost da
iz 80 zemalja sveta jednostavnim slanjem SMS poruke lokalnom operateru
mobilne telefonije dobijete na svoju mejl adresu kompletno izdanje svog
omiljenog magazina – od prve do poslednje strane! I sve to po pristupačnoj
ceni – istoj ili nižoj od one na kioscima!
Više informacija potražite na www.svet.rs

Reci svom gazdi da
ovo više nije robovlasničko
društvo.
Ako ti ne možeš da
mu kažeš, ja ću doći da mu
objasnim, pa da vidim da li
će posle toga smeti da ti preti
otkazom – rekao mi je Stefan
nakon što sam pokušala da
opravdam svoje kašnjenje od
bezmalo tri sata.
Bilo je to lako reći, ali teško
uraditi. Posla sam se jedva
domogla i osećala sam da
moram da opravdam ukazano
poverenje. Nisam bila oduševljena
neplaćenim prekovremenim
radom, ali sam znala
da će plata biti na računu na
vreme, da ću dobiti novac za
prevoz i topli obrok. Više nisam
morala da brinem o tome
čime ću plaćati iznajmljenu
sobu i da svakog meseca tražim
od roditelja da mi, uz zimnicu,
pošalju i koji dinar da
bih preživela studentske dane
u gradu. Moje studiranje se
ionako, umesto na četiri, svelo
na osam godina i već me je
toliko bilo stid da sam htela u
zemlju da propadnem.
Za to odugovlačenje najviše
krivim sebe jer sam pred
kraj druge godine, umesto
PUT DO PRAVOg PRIJATELJSTVA
Devojka mog
verenika postala
mi je najbolja
prijateljica
da zapnem i učim, otkrila
čari noćnog života velegrada.
Nije koristilo ni to što sam se
u međuvremenu zaljubila u
Stefana jer sam vreme između
sna i izlazaka provodila u
njegovom društvu.
Ljubav je bledela,
ali ostala sam u
velegradu
Vreme je proletelo i dok su
moje kolege iz generacije polagale
diplomski, ja sam i dalje
obnavljala drugu godinu.
Tešila sam se mišlju da ću se
jednoga dana udati za Stefana
i da tako nezavršeni fakultet
neću doživljavati kao veliki
neuspeh. Godine su prolazile,
ljubav prema Stefanu lagano
je bledela, a ja sam ipak i
dalje strpljivo čekala njegovu
bračnu ponudu. Pošto me je
bilo stid da mi i tokom pete
godine studija roditelji plaćaju
smeštaj, obratila sam se
svom dugogodišnjem dečku
za pomoć. Angažovao je
svoje prijatelje, potegao veze
i vezice i uspeo da me ubaci
u dobru privatnu firmu. Tek
tada nisam mislila na knjigu
i jedino mi je bilo važno da
se posle dvanaestočasovnog
radnog dana vidim sa Stefanom
jer on mi je, pored posla,
bio ”slamka spasa” za ostanak
u gradu.
Nije mu palo na pamet da
me zaprosi, ali je zato znao
da mi prebacuje to što sam
neraspoložena i premorena.
Više od dve godine objašnjavala
sam mu da radno mesto
moram da zadržim jer ću u
suprotnom morati da se vratim
u zavičaj, a to bi značilo
prekid naše veze. Te reči bi ga
umirile na neko vreme, ali se
opet ljutio kada ne bih stigla
kod njega u dogovoreni sat.
Posle izjave da će otići mom
gazdi da mu ”objasni” koliko
mogu da se zadržavam na poslu,
rekla sam mu:
– Da zaista želiš nešto da
rešiš, zaprosio bi me i tada
bih mirne duše dala otkaz ne
plašeći se da ću te izgubiti.
– Ako je tako – rekao je –
smatraj da je to rešeno.
U tom trenutku pomislila
sam da sam rešila veliko životno
pitanje. Odmah sam
pozvala roditelje da im kažem
da sam se verila i već sutradan
preselila sam se u Stefanov
stan. Otkaz sam dala ne raz-
mišljajući o mogućim posledicama,
kao ni o mogućnosti da
ljubav može da prođe.
Uživala sam u
statusu verenice
Snalažljiva po prirodi, brzo
sam navikla da umesto jedne
šolje perem dve i da po
povratku s posla dočekujem
svog verenika kako priliči,
nasmejana i srećna. Tumarala
sam po stanu pronalazeći poslove
koji su mi popunjavali
slobodno vreme do Stefanovog
dolaska. Smešio se kada
sam mu iznosila na sto neki
specijalitet i hvalio moju dobrodušnost
i vrednoću. Komplimenti
su hranili moju dušu
i trudila sam se da budem bolja
iz dana u dan. Izlazili smo
manje nego pre, ali sam to
pravdala činjenicom da smo
kvalitetnim zajedničkim životom
zamenili bespotrebno
bacanje novca u zagušljivim
klubovima i kafićima. Nije
mi smetalo to što sam novu
garderobu oblačila samo kada
su nam dolazili gosti, kao ni
to što sam verenički prsten
Nastavak na sledećoj strani
5/11 5

6
dobila tek godinu dana po
preseljenju u Stefanov dom.
Za to vreme naučila sam da
se izležavam do deset ujutro,
da gledam dosadni televizijski
program, kao i da kućne
poslove obavljam s najvećim
učinkom i uz najmanje zamaranja.
Uključila bih mašinu
za veš pa sela i popila kafu.
Onda bih oprala povrće za
ručak, sve ubacila u šerpu, pa
opet sela i popila kafu. Dok je
mašina za veš radila, a ručak
se dinstao, uključivala sam
5/11
usisivač i obilazila sve ćoškove
po stanu. Onda bi usledila
još jedna kafa, pa širenje veša
i dovršavanje ručka. Posle
svega imala sam vremena da
uz još jednu kafu sednem i
nalakiram nokte. Nikad sređenija,
doteranija i odmornija
nisam bila nego tokom vereničkog
staža.
Stefan mi je govorio da sam
sve lepša i da je zadovoljan
time što sam smogla snage
da odluku o zajedničkom
životu donesem i izgovorim
– Da zaista želiš nešto da rešiš,
zaprosio bi me i tada bih mirne
duše dala otkaz ne plašeći se da ću
te izgubiti.
– Ako je tako – rekao je – smatraj
da je to rešeno.
U tom trenutku pomislila sam da
sam rešila veliko životno pitanje
pre njega. Ipak, vremenom
je počelo da mi smeta to što
brak uopšte nije spominjao.
Pomislila sam da mu i za to
pitanje treba ohrabrenje pa
sam jedne večeri zapodenula
razgovor na tu temu.
– Trebalo bi da pozovemo
tvoje i moje roditelje na ručak
– rekla sam. – Dovoljno
dugo smo vereni, a još nismo
spomenuli određeni datum za
venčanje. Možda bi bilo zgodno
da ih pozovemo pa da se
uskladimo i dogovorimo.
– Ne vidim razlog da se s
njima dogovaramo. Nisu nas
oni spojili da bismo ih pitali
za dozvolu ili termin koji njima
odgovara.
– Dobro, ne moramo njih
da mešamo – pomirljivo sam
prihvatila ”argumentaciju” –
ali bar nas dvoje možemo da
dogovorimo neki datum.
– Ne razumem zašto insistiraš
na tome. Šta ti fali
ovako?
– Ništa, ali volela bih da se
venčamo.

Devojka mog verenika postala
mi je najbolja prijateljica
– Meni papir baš ništa ne
znači. Nema potrebe da menjamo
nešto što odlično funkcioniše
– bio je otresit.
Valjda je u muškoj prirodi
da zazire od takve obaveze,
pomislila sam ne sluteći da
možda postoji drugi razlog.
Susret sa
preljubnikom
Petak pred vikend za koji
su moji roditelji najavili da
će nam doći u posetu otišla
sam da kupim nove zavese
za trpezariju. Izmorila sam
se trčanjem i potragom za
odgovarajućom mustrom,
pritisak mi je pao i ušla sam
u prvi kafić naručivši dupli
espreso bez mleka.
Srkala sam kafu dok su mi
i misli i pogled lutali kroz
stakleni izlog. Poslovni ljudi
užurbano su prolazili sudarajući
se sa zagrljenim parovima
koji su se lenjo vukli.
Prisetila sam se Stefana i sebe
od pre nekoliko godina kada
smo se isto tako razvlačili po
ulici boreći se s košavom. Slika
iz sećanja potpuno mi se
vratila kada se pred mojim
očima ukazala gotovo identična
scena.
Sve je bilo isto: i gužva, i
košava, i zaljubljeni par – jedno
je bio Stefan, ali je, umesto
mene, ovoga puta u njegovom
zagrljaju bila plavokosa
devojka. Gutljaj kafe zastao
mi je u grlu jer su odlučili
da uđu u kafić u kojem sam
sedela. Zauzet devojkom koja
se, bukvalno, prilepila uz njega,
nije me ni primetio. Seli
su za jedan sto držeći se za
ruke i ni za milimetar se nisu
odmaknuli u trenutku kad im
je prišao konobar. Posmatrala
sam tu scenu dok sam doživljavala
pravu vulkansku
erupciju u sebi. Pritisak mi
je verovatno bio trista kada
sam prišla njihovom stolu i
povikala:
– Sram te bilo, đubre pokvareno!
Zar sam ovo zaslužila?!
Otkaz sam dala zbog
tebe, a ti mi ovako vraćaš!
Zašto si mi kupio verenički
prsten kad nisi mislio
ozbiljno?
Devojka je ustala u nameri
da pobegne od nemile
scene, ali sam je pogledom
zaustavila.
– A tebi je, kao, neprijatno,
je l’? Nije ti bilo neprijatno
dok si se ljubila s tuđim verenikom,
a sad bi da zbrišeš? E,
neće moći! Sedi tu i ne mrdaj
dok mi do detalja ne ispričaš
koliko ste još mislili da me
pravite ludom.
Stefan je već bio ustao da
krene iz kafića pokušavajući
tako da izbegne dalju raspravu.
Međutim, devojka se ni
pomerila nije.
– Ne obaziri se na njega,
s njim ću raspraviti kada
stignem kući – rekla sam –
hoću tebe da čujem!
– Prvi put čujem da je veren
– bila je zabezeknuta. – Zaista
nisam imala pojma.
– Koliko to traje? – nastavila
sam da je rešetam.
– Godinu dana – glas joj je
podrhtavao – ali stvarno nisam
znala...
Mozak mi je munjevito
radio.
– Daj mi broj telefona, želim
još ponešto da te pitam, a
sada hoću da ga stignem pre
nego što promeni bravu na
ulaznim vratima.
– Ali, zaista nisam htela...
– Pusti to što nisi htela, daj
mi broj – rekla sam oštro.
Čim sam memorisala broj
telefona, potrčala sam na ulicu
za Stefanom, ali ga u silnoj
gužvi više nisam videla.
Odlučila sam da mu
”oprostim”
Do stana sam stigla brže
nego što se moglo očekivati.
Kada sam gurnula ključ
u bravu i otključala, kamen
mi je pao sa srca. Možda bi
se neko na mom mestu drugačije
osećao i ponašao, ali
ja sam imala nekoliko briga
koje sam morala odmah da
rešim i ako kažem da mi je
Stefanovo neverstvo bilo na
poslednjem mestu, može se
zaključiti u kojem su pravcu
išle moje misli.
Pre svega, trebalo je da
nam moji roditelji sutradan
dođu u posetu. Morala sam
da se ponašam kao da je sve u
najboljem redu jer nisam nameravala
da se posle života u
velegradu vraćam u onu zabit,
što bi se sigurno desilo ukoliko
bismo se Stefan i ja sada
razišli. Nisam više mogla da
očekujem od mame i tate da
mi ponovo plaćaju neki sobičak
na periferiji, a o tome da
Nastavak na sledećoj strani
5/11 7

8
se naprečac zaposlim mogla
sam samo da sanjam. Zbog
svega toga odlučila sam da se
primirim i bar nakratko zaboravim
Stefanovo neverstvo.
Kada je stigao kući, kačila
sam kupljene zavese na
prozore pretvarajući se da
se tog prepodneva ništa nije
dogodilo. Osećala sam njegov
pogled na leđima dok je
umorno odlagao aktovku i
pristavljao vodu za kafu.
– Ručak je u rerni – dobacila
sam ne okrećući se.
– Nisam gladan – odgovorio
je. – Pristavio sam sebi
kafu, hoćeš li i ti?
– Može – izgovorila sam
uobičajenim tonom.
Dva minuta kasnije sedeli
smo jedno naspram drugog i
ispijali topli napitak.
– Ovo danas... – počeo je
nesigurno.
– Zaboravi – rekla sam pokušavajući
da nateram suze
u oči. – Volim te dovoljno
da mogu da pređem preko
usputne avanture, važno je
da se to više ne ponovi.
Gledao me je kao da ne veruje
sopstvenim ušima.
– Stvarno?
– Stvarno – potvrdila sam.
– Ne znam jesam li ja kriva
što sam se previše posvetila
kući ili ti što si muškarac
pa osećaš potrebu da švrljaš,
uglavnom, ne želim da
uništimo sve dobro što smo
godinama gradili. Molila bih
te da mi to više nikada ne
spominješ.
Zadovoljan mojom razboritošću,
prišao je i poljubio me.
– Drago mi je što tako
misliš.
Sažaljenje prema
suparnici
Poseta mojih roditelja dobro
je prošla. Pošto su mi
preneli pozdrave svih mojih
5/11
bivših drugarica, raspredali
su nadugačko o tome koja se
udala, a koja već ima decu.
Stefan je sve vreme klimao
glavom podržavajući ih i
ostavljajući utisak kao da
je i sam zaključio da smo i
nas dvoje spremni na sledeći
korak.
Znala sam da je njegovo
držanje bilo u suprotnosti s
onim što je on zapravo želeo,
ali sam ga pustila da odigra
svoju ulogu do kraja i da se
pokaže pristojnim. Pravo da
kažem, meni više uopšte nije
bila važna udaja. Sve vreme
dok su njih troje razgovarali
ja sam razmišljala o tome
kako da produžim svoj boravak
u gradu a da se pritom
ne zarobim detetom uz nekog
nevernika. Emocije koje
sam gajila prema Stefanu
ponosno sam preusmerila ka
sebi još onog dana kada sam
prešla da živim kod njega.
Uz želju da se sledeći put
vidimo zbog zakazivanja
datuma venčanja, moji roditelji
su otišli na železničku
stanicu.
Ostatak vikenda provela
sam iščekujući ponedeljak i
Stefanov odlazak na posao.
Kada sam mu videla leđa, dograbila
sam telefon i pozvala
svoju suparnicu.
– Zdravo, ovde Ivanka, Stefanova
verenica.
Trenutak je oklevala, da
bi mi uzvratila pozdravom i
objašnjenjem:
– Prekinula sam s njim još
onog dana i nema potrebe
više da me zoveš.
– To što si ti prekinula ne
znači da mogu da progutam
onih godinu dana koliko ste
petljali iza mojih leđa.
– Samo se iza tvojih leđa
petljalo, a misliš da iza mojih
nije? – izgovorila je grcajući.
– I ja sam povređena.
Verovala sam da sam jedina
u njegovom životu celu tu
godinu, a ispostavilo se da
je veren.
Za trenutak mi je bilo
žao pa sam predložila da se
nađemo negde i ispričamo
jedna drugoj sve što nas je
mučilo. Pristala je kao da je
takav predlog očekivala.
Istog prepodneva našle
smo se u centru. Pozdravile
smo se kao najbolje prijate-
ljice i sele u prvi kafić na koji
smo naišle.
Malo je oklevala pre nego
što mi je ispričala gde je
upoznala Stefana i kako je
njihova veza započela.
– Roditelji su mi sve u
životu obezbedili, od stana
do posla. Jedino sam vodila
računa o tome da se ne
zaljubim u nekoga ko bi
iskoristio moje bogatstvo.

Devojka mog verenika postala
mi je najbolja prijateljica
Sve je bilo isto: i gužva, i košava, i
zaljubljeni par – jedno je bio Stefan,
ali je, umesto mene, ovoga puta u
njegovom zagrljaju bila plavokosa
devojka. Gutljaj kafe zastao mi je u
grlu jer su odlučili da uđu u kafić u
kojem sam sedela. Zauzet devojkom
koja se bukvalno prilepila uz njega,
nije me ni primetio
Kad se pojavio Stefan i pokazao
potpunu nezainteresovanost
za sve ono što
imam, bila sam sigurna da
je pravi čovek za mene. Da
sam znala da je zauzet, ne
bih se upuštala s njim, veruj
mi. Nisam vaspitana da
otimam nešto što drugome
pripada – iskreno je pričala.
Obuzeo me je neverovatan
nalet tuge. Preda
mnom je sedela devojka ni
po čemu različita od svojih
vršnjakinja i spremna da
pokloni srce onome ko je
u stanju da je malo isfolira.
Istovremeno, osećala sam
zavist prema njoj, koja je u
životu imala sve ono što ja
nisam. Nije morala da plaća
podstanarsku sobu niti da
crnči dvanaest sati dnevno.
Rođena na asfaltu, nije joj
bilo potrebno da se takmiči
s nama koji smo došli iz
mesta u kojima su ”krave
pojele put” i verovala je u
ljubav.
Kada je meni prvi put zakrčao
stomak, ljubav mi nije
bila ni na kraj pameti i fokusirala
sam se na to da zadržim
onoga ko može da mi
omogući pun tanjir i krov
nad glavom. Da sam na vagi
mogla da merim koja je od
nas dve bila drskija, moj tas
bi odavno pretegnuo. Zato
sam osećala potrebu da
joj iskreno ispričam svoju
priču.
– Razumem – kazala je
saslušavši do kraja sve što
sam izbacila iz sebe – ali
me čudi to što nisi potražila
drugi posao. Mogla si
da zaradiš neku svotu i da
odeš od čoveka koga ne
voliš. Smatram da svako od
nas zaslužuje pravu ljubav,
samo što je neko nađe pre,
a neko kasnije.
– Bilo mi je lakše – odlučila
sam da budem potpuno
iskrena – i nisam bila dovoljno
pametna da shvatim
da ljubav koja se gradi na
pogrešnim osnovama ne
može da potraje.
– Imam predlog – rekla
je posle kraćeg razmišljanja.
– Ako imaš volju da
radiš, znam čoveka u mom
komšiluku koji traži sekretaricu.
Možeš već sutra da
odeš na razgovor, da vidiš
da li ti uslovi odgovaraju, a
Stefana što se tiče, ti odluči
šta ćeš s njim.
– Ne razumem. Kako možeš
da mi nudiš posao kada
sam te ja odvojila od tvoje
ljubavi?
– Nisi me odvojila, samo
si mi otvorila oči i zahvalna
sam ti zbog toga. Mogla
sam da napravim budalu
od sebe verujući da sam
pronašla princa iz bajke, a
zapravo sam gubila vreme.
Shvataš?
– Trudim se – slegnula
sam ramenima.
– I još nešto – dodala
je – ako ne želiš da živiš sa
Stefanom, nemoj da ga zavlačiš.
Ako ti treba krov nad
glavom, za početak možeš
da pređeš kod mene. Imam
višak stambenog prostora, a
volim da imam nekoga s kim
mogu otvoreno da pričam.
Nju je čovek morao da voli.
Bilo mi je jasno zašto se Stefan
za nju zalepio, ali nisam
uspela da odgonetnem zašto
je, i pored svega, izabrao da
ostane sa mnom. Poskočila
sam sa stolice zagrlivši je
tako snažno da sam joj gotovo
sva rebra polomila.
– Ne razumem – izgovorila
sam – zašto tebe nije
izabrao?
– Možda bi, da se on pitao.
***
Propustila sam da kažem
da je devojci s kojom je Stefan
godinu dana održavao
paralelnu vezu ime Martina.
Otkad sam se preselila u
njen stan i počela da radim
u njenom komšiluku, nadenula
sam joj nadimak Maki.
Već godinu dana prepričavamo
jedna drugoj događaje
iz detinjstva i smejemo
se sećanju na vreme koje
smo paralelno provodile sa
Stefanom. Ona je smirena,
romantična, slatka i suptilna,
a ja sam nepopravljivi
džambas koji i dalje misli da
je privilegija roditi se u velegradu.
Makina razmišljanja
na razne teme suprotna
su mojima, ali se u jednom
ipak slažemo – da nije bilo
Stefana, najbolju drugaricu
nijedna od nas nikada ne bi
srela. �
5/11 9

10
Da bismo se izvukli iz
dugova i kredita u koje
smo zapali do guše,
mom Željku na um je
pala “epohalna” ideja.
Naime, razvešće se od
mene i oženiće se nekom
Nemicom radi papira
da bi mogao da radi
u Nemačkoj u boljim
uslovima i za više novca.
Međutim, kao matičaru-
-honorarcu, pripala mi
je “čast” da svog bivšeg
muža venčam sa novom
ženom...
5/11

Pronašao
sam rešenje... –
začula sam nestr-
Ljubavi...
pljivi Željkov glas
s druge strane telefonske žice.
– Ako nismo dobili glavnu
premiju na ”bingu” ili ti nije
umrla bogata baka u Americi
za koju nisi znao, smanji
doživljaj – uzvratila sam nervozno
paleći cigaretu. Dosta
mi je bilo podgrejanih jalovih
nada koje su se redom pretvarale
u razočarenje. Do pojasa
smo bili u kreditima, a od
pojasa do vrata u privatnim
pozajmicama i samo nas je
”aparat” u obliku moje plate
održavao u životu.
– Ovoga puta stvarno –
nije ga pokolebao hladni tuš
mog beznadežnog glasa. – Po
mojoj računici, za dve godine
bićemo na nuli, a za tri na novom
početku.
Nisam baš shvatala kojim
je ciframa baratao u svojoj
računici, ali moja je, crno
na belo zapisana na papiru
preda mnom, bila mnogo pesimističnija.
Upravo zato verovala
sam da nas samo čudo
može spasti, a u čuda nikada
nisam verovala. U mom životu
ni realnost odavno nije bila
ono što bi trebalo da bude, pa
sam čuda svesno ostavljala
drugima.
– Dobro, ljubavi, da čujem
– mrzovoljno sam izgovorila
LUDA KUĆA
Venčala sam
bivšeg muža
s drugom
ne želeći da u korenu sasečem
njegov zarazni optimizam koji
nas je jedini održavao.
– Nećeš verovati koliko je
jednostavno… Ti i ja se razvedemo,
ja se oženim…
– Čekaj, čekaj… – prekinula
sam ga. – Zaista neću poverovati.
Šta mi to predlažeš? –
ponovila sam u čudu.
– Ma nećemo se zapravo
razvesti…
– Nego? Daj, čoveče, saberi
se! – podviknula sam. – Očekujem
da mi kažeš da nam je
odobren onaj veliki kredit, da
si naplatio neko potraživanje,
a ti me zoveš da me ”obraduješ”
informacijom da ćemo
se razvesti! Ma super, nisam
imala dovoljno problema ni
beznađa u životu! Osim toga,
podsećam te na činjenicu da
sam odavno mogla leđa da
ti okrenem da sam htela, sa
svojom platom mogu solidno
da živim, a u dugovima smo
samo zato što si ti sanjao nerealne
snove o velikom biznisu
i bogaćenju preko noći...
Ambiciozni
građevinski inženjer
Nije bila istina sve što sam
u ljutnji izgovorila. Njegov
blesavi predlog zapravo me
je izbacio iz takta. Istina je
da je Željko bio ambiciozni
građevinski inženjer s do-
brom poslovnom vizijom i
solidnim početnim kapitalom.
Otvorio je preduzeće i
sasvim dobro mu je krenulo.
Kupili smo kuću i dva dobra
automobila. A onda se kao
kula od peska sve urušilo...
Ko je mogao znati da će
investitor najvećeg projekta
koji je izvodilo Željkovo
preduzeće bankrotirati?
Željko sasvim sigurno nije
jer je, zaveden obećanjima
da isplata samo kasni a na
red će sigurno doći, završio
zgradu novcem pozajmljenim
od banke uz dobru kamatu.
Kada nije bilo druge,
propali investitor mu je čak
preneo vlasništvo nad zgradom
i dao mu odrešene ruke
prodaje što se tiče, ali do
”ključa u ruke” trebalo je još
mnogo uložiti. Pozajmljenog
novca, naravno…
Onda je i prodaja stala.
Tržište je bilo zasićeno nekretninama
i mi smo tonuli.
Malo-pomalo, iscrpili smo
sve resurse, i materijalne i
ljudske. Prodali smo moj automobil
i nešto umetničkih
slika koje smo kupili u dobra
vremena. Nakita i drugih nekretnina
nismo imali, pa je
ostalo još jedino da založimo
kuću pod hipoteku. Ovoga
puta trebalo je da Željko
uloži novac da bi pomerio
posao s mrtve tačke. Drhte-
ći, potpisali smo omču oko
vrata i pomolili se…
Međutim, i to je propalo.
Predali smo zahtev za još
jedan veliki kredit, pokušali
da naplatimo stara potraživanja,
ali sve je išlo teško. U
svemu tome jedino je bio
siguran moj posao u opštinskoj
administraciji, koji sam
kombinovala s povremenim
uskakanjem u Željkove poslove
jer sam kao pravnik
razumela mnogo toga i u
njegovoj branši.
On se, srce moje, svim silama
trudio da nas izvuče iz
problema, ali uzalud. Cenila
sam to, čak smo se uprkos
svemu lepo slagali, ali sam
postajala sve nezadovoljnija.
Ne samo da sam bila lišena
mnogih stvari za koje
je bio neophodan novac, ne
samo da sam strahovala od
trenutka kada će nas, s kesama
u rukama, izbaciti na
ulicu, nego sam bila lišena
i ”luksuza” druženja budući
da, prezaduženi, nismo imali
obraza da se pojavljujemo
na okupljanjima.
Brak radi papira
Nisam mogla da se setim
kada sam se poslednji put
od srca nasmejala, a muž
Nastavak na sledećoj strani
5/11 11

12
mi je sada, ustreptao i uzbuđen,
saopštio da ćemo se
razvesti. Divno.
– Ljubavi, nisi me saslušala
do kraja… Đura mi je
ponudio da odem u Nemačku
na neko vreme, naći
će mi posao u svojoj firmi.
Plata je odlična. Imam
iskustvo na tom poslu i licencu
koju traže. Ali…
– Ali?
– Treba mi državljanstvo.
Kod njih nema muljanja,
sve se radi po zakonu.
– I ti bi sad po zakonu
da se razvedeš i oženiš
drugom? – shvatila sam
konačno.
– Tako je, ljubavi! – njegov
entuzijazam nije jenjavao.
– Đura ima neku
koleginicu, staru curu,
učinila bi to za njega… Da
ne poveruješ u to koliko je
teško naći nekoga ko hoće
da se venča sa strancem
radi papira.
– Baš me čudi… – sarkastično
sam dodala.
– Ali znaš šta je najbolje…
– nije se predavao.
– Šta, i tako me ne voliš
više pa će to biti sasvim
korektan razvod? – iako
je ironija izbijala iz svake
moje reči, ove poslednje
izgovorila sam jedva zadržavajući
podrhtavanje glasa
na ivici plača.
– Ma volim te… – brzo
je rekao. – Najbolje je to
što mi neće uzeti lovu za
to, inače uzimaju po pet do
deset hiljada evra.
– Još me ”obraduj” i reci
mi da je ta tvoja buduća
lepa i zgodna i da nas ljudi
neće baš mnogo zezati...
– šalom sam prikrivala
ozlojeđenost.
– To ne znam... – njemu
nije bilo do šale. – Uglavnom,
dolazim kući pa
5/11
ćemo sve precizirati – rekao
je i prekinuo vezu,
a ja sam ostala zureći u
slušalicu.
Da smo nastavili razgovor,
pitala bih šta treba da
preciziramo, ko će koga da
”oplete” na brakorazvodnoj
parnici, onako, po službenoj
dužnosti, ili ko će i
kako saopštiti ”lepe vesti”
mojim, pa njegovim roditeljima.
Oboje smo poticali
iz patrijarhalnih, funkcionalnih
porodica u kojima
ekscentričnost nije bila
prirodna. O zaobilaženju
zakona, pa još uplitanju
porodice u to, nije moglo
biti ni govora. A sada je
trebalo sve to da uradim
u paketu s razvrgavanjem
braka, svetinje za nas oboje.
Isto tako, znala sam da on
nerado ulazi u to, ali želi da
isplivamo i to je bio jedini
razlog ushićenja u njegovom
glasu. Ili baš nije trebalo
da budem sigurna u
to…
Kako je bio vikend, nisam
zbrkanih misli morala
na posao pa sam, paleći
cigaretu za cigaretom, u
dimu nastavila da oduvavam
poslednje dane braka.
Poslednji dani
braka
Željkova pojava potvrdila
je moje sumnje. Nije na
njegovom licu bilo radosti,
samo mu je glas bio na
”steroidima” – podgrejanoj
nadi da ćemo konačno rešiti
naš problem.
Skenirala sam svaku
poru njegovog lica sumnjajući
u to da ću prozreti
nameru da me prevari, ali
nisam je otkrila, a dobro
sam ga poznavala, u to sam
se smela zakleti.
Obećan mu je novac
unapred, a time bismo
obezbedili mir bar na mesec
dana. U međuvremenu
bi on postao ”gospodin
gospođe Nemice”, a onda
bi nastavio da radi, ali i da
dolazi u Srbiju budući da
je trebalo da posreduje u
kontaktu između centrale
u Nemačkoj i podružnice
iste firme kod nas.
Nisam mogla da se
otmem utisku da je fi-
nansijski plan dobar, ali je
emotivni bio katastrofalan.
Zamišljala sam kako bih
živela s tim u uobičajenim
okonostima…
Pitala sam se kako bih
objasnila radoznaloj tetka
Radojki da sam se razvela
zato što sam tako htela, ali
da sam praktično, iako ne
formalno, još uvek Željkova
žena. Ili kako bih koleginice
na poslu ubedila u
to da nisam očajnica koja

izmišlja maštovite priče
da bi prikrila da je, Bože
moj, ni prva ni poslednja
ostavljena. Prevrtala sam se
cele noći u krevetu pitajući
se kako Željko može tako
mirno da spava dok nam
izmiče tlo pod nogama… I
opet se stara-nova sumnja
uvukla u našu postelju…
Ujutro sam shvatila da
je moj, još uvek zakoniti,
muž samo dobro izveštio
mirovanje u krevetu i rav-
Venčala sam bivšeg
muža s drugom
– Jasno ti je da ovo ne menja ništa
među nama? – Željko kao da je hteo
da od mene čuje ono u šta ni sam nije
čvrsto verovao.
– Naravno. Razvešćemo se, ti ćeš živeti
s drugom ženom, u drugoj državi. Šta
bi, pobogu, moglo da se promeni?
– počela sam čvrstim glasom nabijenim
ironijom, a završila u suzama
nomerno disanje jer je bio
sve samo ne naspavan i
odmoran.
– Jasno ti je da ovo ne
menja ništa među nama?
– Željko kao da je hteo da
od mene čuje ono u šta ni
sam nije čvrsto verovao.
– Naravno. Razvešćemo
se, ti ćeš živeti s drugom
ženom, u drugoj državi.
Šta bi, pobogu, moglo da
se promeni? – počela sam
čvrstim glasom nabijenim
ironijom, a završila u suzama.
Željko me je privio
uza se i mazio po kosi baš
kao nekad kada su trenuci
koje smo posvećivali jedno
drugom bili naša jedina
preokupacija.
– Ljubavi, samo malo
veruj u mene i sve će biti
dobro. Znaš kako smo se
nekada šalili: kada ti život
pokaže zube, ugrizi ga –
setio se stare fore kojom
me je ”bockao” dok smo
bili mlađi i ugrizao me je
za vrat.
”Čista posla”
Ranije bi nam to bio
uvod u borbu jastucima ili
prečica do spavaće sobe,
ali sada sam se samo bledo
nasmejala kroz suze i
prigušila žalopojke, jer je
bilo očigledno da one Želj-
Nastavak na sledećoj strani
5/11 13

14
ka, koliko god se trudio da
dokaže suprotno, pogađaju.
Odlučili smo da uđemo
u sve to pa smo morali i da
najavimo promene…
– Iju, crna kćerko… –
zakukala je majka kada
sam došla da njoj i ocu
saopštim naše namere.
Ispričala sam im sve osim
svoje potajne strepnje…
Ipak, nisam ih zavarala…
– Ostavićeš čoveka da se
domognete para? E, moja
deco, pare dođu i prođu…
Držite se vi jedno drugog.
– Mama, u dugovima
smo. Držaćemo se, ovo ne
znači da se zapravo razvodimo
– pokušala sam da joj
objasnim ono što je i meni
bilo teško objašnjivo.
– I, kažeš da je on to
predložio? – i otac se
uključio. Gladio je brkove
i uvrtao krajeve, što je
moglo da znači samo to da
nešto smišlja. Isuviše sam
ga dobro poznavala.
– Da. On će ići da radi,
on je stupio u kontakt s tim
ljudima.
– Sećaš li se Katičine
kćerke Jelene? – odjednom
je upitao. Katica je bila njegova
sestra po ocu, a Jelena
njena kćerka koja je živela
u Nemačkoj, a sa kojom se,
sticajem okolnosti, godinama
nismo ni videli ni čuli.
– Šta s njom? – nestrpljivo
sam uzviknula. Živci su
mi zbog svega bili napeti
kao strune, pa me ”leve”
teme ni najmanje nisu
interesovale.
– Vidiš… Nisu mi čista
posla s tim tvojim Željkom
– poverljivo se nagnuo
prema meni, na šta
je i majka učinila isto. Sve
je podsećalo na scenu iz
filma ”Balkanski špijun”.
– Elem… Ja bih da pozo-
5/11
vemo Jelenu, uzeću njen
broj od Katice, pa da nam
ona to preko svojih ljudi
proveri… Ko zna, možda
se on već spetljao s
tom Švabicom, a ovako
samo želi da opere ruke
od svega. Gospodin da se
elegantno izvuče, a tebi
da ostavi dugove i ljagu
na imenu... Ne može to
tako... – lupio je šakom
po stolu.
Moje sumnje su se
produbile
Videla sam da nema
svrhe da se raspravljam s
njima pa sam se uputila
kući. Sa Željkom se ponovila
priča od prethodnog
dana. Uveravao me je da
nemam razloga za sumnju.
A ja... Volela sam ga. Bilo je
dovoljno da me pogleda i
sve sam mu verovala.
Sledećeg dana našla sam
se s Nadom i Sandrom,
najboljim prijateljicama.
Posle lošeg iskustva s roditeljima,
odlučila sam da
još samo njih uputim u dešavanja
u vezi s razvodom.
Bile smo isuviše bliske da
bih im to krila.
Kada sam im ukratko
sve objasnila, izgledale su
kao da treba da mi izjave
saučešće.
– Načisto si u vezi sa razlogom?
– upitala je Nada,
na šta ju je Sandra, inače
miroljubiva i povučena,
udarila po ruci.
– Ti uvek moraš da sumnjaš...
Nije sad to najvažnije
pitanje.
– Nego? – nakostrešila se
ratoborna Nada.
– Pitanje je kakva je ta
nova...
Pogledale su se zaverenički.
Da, to je bilo pita-
nje koje me je sve vreme
mučilo.
– Mislite da, ako dobro
izgleda, ima šanse...? – bojažljivo
sam pitala.
– Draga – saosećajno me
je pogledala Nada. – Svaka
ima šansu ako se dovoljno
potrudi. Znaš kakve
su žene. Evo, moj slučaj...
Sergej nikada ne bi bio
moj da mu prvo nisam bila
ljubavnica. Samo ja znam
kroz šta sam prošla dok se
nije rešio te namiguše... –
pričala je ozbiljno, na šta
smo se Sandra i ja nasmejale.
Zapravo je Nada bila
namiguša i nje Sergejeva
prva žena nije mogla da se
reši dok na kraju nije digla
ruke i od Sergeja i od braka.
Ali baš je to bilo ono što
me je brinulo. Značilo je da
se upornost i te kako isplati.
Uglavnom, i to okupljanje
uz kafu bilo je totalni
fijasko. Produbilo je moje
sumnje i kao rukom odnelo
odlučnost da verujem u
Željka i naš brak, koliko
god apsurdno zvučalo.
Papire koji su nas formalno
razdvojili potpisali
smo rezignirano, nekako
ravnodušno, ali i pomalo
bojažljivo. Otišli smo posle
svega kući, kao da se ništa
nije dogodilo.
Dok je Željko prikupljao
papire za odlazak, meni se
pružila prilika za napredovanje
na poslu. Pored
ostalih administrativih
zaduženja, ponuđeno mi
je da vikendom, jedne subote
u mesecu, obavljam
posao matičara. Kako će
mi ubuduće i tako trebati
nešto da popunim vreme
upražnjeno razvodom, to
sam drage volje prihvatila.
Ako sam se ja razvela, ne
znači da ne treba druge da

Venčala sam bivšeg
muža s drugom
– Kćeri, vesti nisu dobre –
zavrteo je glavom otac, što je
majka propratila uzdahom.
Nasmrt sam se uplašila.
– Kako sam obećao, proverio
sam onog tvog. Poslala je
Jelena neke svoje ljude i…
Nije dobro. Došli su do
Željka, do preduzeća… Kada
su ga videli s tom novom, a
bio je tu i taj Đura sa ženom,
ovaj se sav srećan pohvalio
da mu je to žena. Obgrlio ju
je oko ramena i poljubio u
obraz
venčavam, pomislila sam
gorko i na postojeći dodala
još jedan posao.
Šlag na torti
Dok se primicao dan
Željkovog venčanja, a potom
i odlaska, javili su mi
da ću te subote odraditi
svoj prvi radni dan u matičnom
uredu. Uzbuđenje
izazvano novim poslom
žestoko me je drmalo kada
mi je Željko javio:
– Antonija dolazi u
petak.
Nisam morala da ga pitam
ko je to, znala sam
istog momenta.
– Venčaćete se u subotu?
– Pa da... Nema potrebe
da ovde ostaje duže.
Progutala sam knedlu.
Ironija u vezi s mojim
brakom i njegovim ostacima
očigledno mi je bila
suđena. Nisam mogla da
je izbegnem koliko god se
trudila.
Tako ni sada nije dolazilo
u obzir da tražim pomeranje
baš tog prvog angažmana
i da pravim probleme
kolegama, jer su se svi
držali unapred određenog
plana.
– Bože... Šta ćemo s poljupcem?
– lupio se po
čelu Željko kada sam mu
objasnila da će baš iz mojih
usta čuti slovo zakona
o braku koji je nameravao
da sklopi.
– Šta si mislio inače? –
odgovorila sam pitanjem.
Ja se toga ranije nisam
setila.
– Šta znam... Mislio sam da
se poljubimo u obraz... Sve i
da se ženim njome iz ljubavi,
sramota je da se ljudi u go-
Nastavak na sledećoj strani
5/11 15

16
dinama ljube kao klinci pred
matičarem.
– Pred ovim pogotovo
– smogla sam snage da se
našalim.
Na sreću, kolega koji mi
je tog famoznog dana pravio
društvo u kancelariji bio
je pred penzijom, zasićen
imenima, prezimenima i
venčanjima, senilan i dekoncentrisan,
pa nije uočio da se
mladoženja preziva isto kao
ja budući da sam, zbog administrativnih
olakšica, posle
razvoda zadržala Željkovo
prezime.
Nevestu Antoniju upoznala
sam veče pre venčanja. Nisam
mogla objektivno da procenim
koliko dobro izgleda ta
žena jer je u mojoj usijanoj
glavi sve na njoj ukazivalo
na opasnost: i lepo skrojeni
kostim, i blagi osmeh, i malo
bora za njene godine. Ubedila
sam sebe da prava opasnost
ne leži u njenim kvalitetima
nego u Željkovom karakteru,
a u njega sam želela da
verujem.
Izašli smo na neku nategnutu
večeru kojoj je, osim
nas troje, prisustvovao i Đura,
Željkov prijatelj koji je posredovao
u odlasku u inostranstvo.
Zahvalna sam mu bila
što je preko svake mere preterao
pijući alkohol pa je tako
centar dešavanja s dogovorenog
venčanja skrenuo na sebe
mlataranjem rukama, pijanim
pričama i prosipanjem pića.
Venčanje i odlazak
To veče nekako je prošlo, ali
najteže je sledilo sutradan.
Sredila sam se kako najbolje
umem i tako doterana krenula
da oženim bivšeg muža. Da
mi se u srce nije uselila tuga,
smejala bih se iz sveg glasa.
Ovako, nervozu sam ublažila
čajem za smirenje i teš-
5/11
kim korakom pošla na mesto
dešavanja.
U odelu koje sam mu ja
spremila, uparađen kao da se
ženi iz ljubavi, stajao je Željko.
Antonija je bila u belom
kostimu, a u rukama je držala
ukusno dekorisan buketić
cveća. Đura je bio jedan svedok,
a drugi njegova žena.
– Brak se uređuje zakonom
samo onda kada ne
može drugačije. Zato nemojte
dozvoliti da vam za-
kon uređuje brak. Uredite
ga sami, lepše i humanije
nego što bilo koji zakon to
može da predvidi… Budite
ljubomorni ne jedno na
drugo, već na svoj brak… –
izgovarala sam trudeći se da
akcenat stavim na reči koje
sam izgovarala, kao da ih
prvi put čitam, posvećeno i
koncentrisano.
Čula sam da Željko usput
kašljuca, a znala sam da je to
njegova fizička manifestacija
nervoze. Antonija i tako ništa
nije razumela.
Poljubac je bio baš onakav
kakvim ga je najavio moj bivši
muž, mlak i prijateljski, ali
ipak bolan kao oštrica noža.
Laknulo mi je kada je sve bilo
gotovo. Radosno sam se prihvatila
ostalih venčanja, a svako
je bilo lepše i lakše od ovog.
Kao na medeni mesec, Željko
je s novom suprugom otputovao
odmah po venčanju,
a ja sam ostala sama.

Venčala sam bivšeg
muža s drugom
– Antonija je Đurina dugogodišnja ljubavnica. Da,
on ima ženu, čak i ona radi s nama i izgleda da
sluti nešto, zato je on odlučio da ovu uda za mene
a istovremeno da mi pomogne, što posle svega ne
mogu da mu zaboravim. Njegova žena misli da
smo “normalan” par, ne zna da smo sve to učinili
radi papira. Zato je tako predstavljam, naročito
pred nepoznatima i kad je tu Đurina žena –
nastavio je da se smeje
Kako je obećao, redovno
se javljao. Ništa se osim papira
nije promenilo u našem
odnosu, bar je tako izgledalo
dok me jednoga dana nisu
posetili otac i majka.
– Kćeri, vesti nisu dobre –
zavrteo je glavom otac, što
je majka propratila uzdahom.
Nasmrt sam se uplašila.
– Kako sam obećao,
proverio sam onog tvog.
Poslala je Jelena neke svoje
ljude i…Nije dobro. Došli
su do Željka, do preduzeća…
Kada su ga videli s tom
novom, a bio je tu i taj Đura
sa ženom, ovaj se sav srećan
pohvalio da mu je to žena.
Obgrlio ju je oko ramena i
poljubio u obraz.
Plakala sam kao kišna godina
kada su otišli. Možda
mi je on pare slao samo zato
da opere savest i oduži svoj
dug, a njoj ipak nije odoleo…
Nekoliko dana nisam
bila u stanju da se javim na
telefon, sve je u meni umiralo
od razočaranja.
– Ljubavi… – čula sam
dobro poznati glas kada sam
posle tri dana končno smogla
snage da se javim na telefon
koji je gotovo sve vreme
zvonio. – Šta se dešava, zašto
se ne javljaš?
– Željko, jasno mi je, s
njom si, sve sam čula, preostaje
da mi priznaš pa
da završimo – rekla sam
slomljeno.
– Bog s tobom, ni pomislio
na drugu nisam…
Otkud ti takve gluposti? –
iskreno se iznenadio.
Ispričala sam mu, a on se
nasmejao.
– Mislio sam da ti ispričam
ovo kada se vidimo,
ali izgleda da ću morati
ovako… Antonija je Đurina
dugogodišnja ljubavnica.
Da, on ima ženu, čak
i ona radi s nama i izgleda
da sluti nešto, zato je
on odlučio da ovu uda
za mene a istovremeno
da mi pomogne, što posle
svega ne mogu da mu
zaboravim. Njegova žena
misli da smo ”normalan”
par, ne zna da smo sve to
učinili radi papira. Zato je
tako predstavljam, naročito
pred nepoznatima i kad je
tu Đurina žena, a bila je tog
puta kada su nam navratili
potencijalni ”saradnici”.
Vidi ti mog tasta, svaka mu
čast kako me proverava –
nastavio je da se smeje.
Znala sam da treba da
mu verujem, i moram, ako
u ovoj situaciji želim da sačuvam
naš odnos.
– Izvini što sam sumnjala
– rekla sam pokajnički.
– Nije mi lako, veruj, našla
sam se u situaciji kao iz ljubavnih
priča koje čitam po
novinama.
– Znam da nije, zato se
spremi za vikend, dolazim.
I... pogodi šta?
– Slušam…
– Neću dovesti ženu…
Pred nama je pravi preljubnički
vikend, ljubavnice
moja…
Pola vremena njegovog
boravka već je iscurilo.
Doduše, prolazi sporo kao
da je pesak cele Sahare u
tom satu, ali curi. A ja ga
čekam i verujem, a to je
najvažnije. �
5/11 17

18
Kada sam roditeljima
saopštila da sam konkurisala
za radno mesto učiteljice
negde u bosanskoj zabiti,
malo je reći da su se zgranuli
jer to nisu planirali za svoju
jedinicu. Uz obećanje da ću
se redovno javljati i da ću
često dolaziti, pošla sam u
”pustolovinu” od koje sam
dosta očekivala. Međutim,
dobila sam mnogo više...
5/11

Početkom osamdesetih,
po završenoj
učiteljskoj školi,
odlučila sam da se
potpuno osamostalim. Moji
roditelji, bogati paori koji nisu
znali ni za kakav život osim
onog pustog, salašarskog, u
kojem se radi od jutra do sutra,
zgranuto su me pogledali
kada sam im saopštila da sam
konkurisala za radno mesto
učiteljice negde u bosanskoj
zabiti, tačnije, u jednom zaseoku
dvadesetak kilometara
udaljenom od Doboja.
– Tamara, sine, pa tek što
smo ti kupili stan u Novom
Sadu, zar ne želiš da studiraš?
– mucala je moja šokirana
majka.
– Upisaću, mama, istoriju,
ali vanredno, pa kad
završim... Hoću da se malo
izmaknem iz vašeg gušiteljskog
okrilja, da vidim mogu
li sama. Dolaziću jednom
mesečno kući, nećete me
biti željni.
– Jesi li dobro razmislila?
– umešao se moj tihi otac
zabrinuto me gledajući.
– Jesam, tata. I, ovo je moja
definitivna odluka. Zašto misliš
da nisam sposobna da
brinem o sebi? Uostalom,
hoću da vidim kako žive ta
deca, hoću da im pružim sve
što sam naučila, jednostavno,
hoću da pokušam. Šta je tu
loše?
PRE TRIDESET gODINA...
Udala sam se
za ”šumskog
čoveka”
Naravno, popustili su pred
upornošću svoje jedinice
mada sam sigurna da su se
oboje potajno nadali da ću
se u poslednjem trenutku
predomisliti. A meni to nije
padalo na pamet. Onog trenutka
kada sam dobila pismo
od direktora škole da sam
primljena, znala sam da ću
se spakovati i otići.
U svojih dvadeset godina
nisam doživela nikakvo
razočaranje koje bi moglo
da bude uzrok ovakve moje
odluke, čega se plašila mama,
jer razočaranjem ne mogu da
nazovem prekid dvogodišnje
veze s Mirkom, studentom
mašinstva, koga sam, čini mi
se, volela, ali očito ne toliko
da bih dugo patila kada smo
raskinuli.
Prosto, želela sam da doživim
nešto novo, drugačije.
Delovalo mi je romantično
to što sam zamišljala: sneg,
noć, tišina, a ja gazim nanose
do kolena hodajući po
mesečini bez cilja. Samo nepopravljivi
romantik, kakav
sam bila, mogao je da zbog
takvog sanjarenja potpuno
promeni način života.
Odlazak u Bosnu
Tata je, naravno, insistirao
na tome da me odveze
jer sam nosila gomilu garderobe,
najpotrebnije sitnice,
posteljinu, posuđe... a znam
i da je hteo da se uveri u to
da će sve biti u redu. Ipak,
kada me je ostavio, otišao
je nespokojan. Shvatio je da
sam ostala u zaseoku bez
struje i da je najbliži telefon
udaljen nekoliko kilometara
koje sam morala da pređem
pešice. Obećala sam da ću se
javljati bar jednom nedeljno
pa ga je to malo umirilo.
Bila sam ushićena lepotom
mesta na kojem sam se
obrela. Unedogled se s jedne
strane prostirala listopadna
šuma prepuna starih, čvornovatih
hrastova, ispod škole
koja je izgrađena na brdu,
po blagoj padini, kao biseri,
prosule su se male, u belo
okrečene kuće pokrivene
šindrom, bistri planinski
potok presecao je zaravan
prekrivenu visoko naraslom
travom koju će vredni kosci,
kroz koji dan, pokositi i
sadenuti u visoke plastove.
Udisala sam punim plućima
mirise kasnog leta uverena
da sam, došavši ovde, dobro
izabrala.
Brkati gorostas dočekao
je tatu i mene na ulaznim
vratima predstavivši se kao
Žarko Vojvodić, direktor
isturenog odeljenja škole,
ali i jedini učitelj osim mene.
Nije izostalo tradicionalno
bosansko gostoprimstvo,
uveo nas je u svoj stan koji
je, treba li naglasiti, bio u
školskoj zgradi, u jedinom
krilu okrenutom šumi.
Njegova supruga Milka,
punačka, dobrodušna ženica
okružena čoporom uredne
dece, ljubazno nas je dočekala
i tati nije dozvolila da
ode dok ne proba najbolju
krompirušu koju sam u životu
okusila.
Moj stan bio je odmah do
njihovog, sastojao se od sobe
i kuhinje, bio je opremljen s
nekoliko najnužnijih komada
nameštaja, ali meni je bio
divan. Dobra Milka odmah
mi je poklonila jedan svoj
ćilim da bar malo ”utoplim”
svoj ”dnevni boravak” pridodavši
i bele, tkane zavesice.
Umorna od puta i sređivanja
”svog” kutka, zaspala sam te
noći u trenutku kada sam
glavom dotakla jastuk.
Iako poznata kao spavalica,
zoru sam dočekala budna.
Izležavala sam se neko
vreme zamišljajući svoj prvi
susret s decom, a onda mi je
nozdrve zagolicao miris tek
isprženih uštipaka. Kao da
se godinama poznajemo,
uletela sam u Milkinu kuhinju
iako sam bila u pidžami
i navalila na rumene, vruće
špecije.
Podrazumevalo se da, s
obzirom na to da nisam
Nastavak na sledećoj strani
5/11 19

20
umela da kuvam, uz simboličnu
novčanu nadoknadu
na kojoj sam insistirala,
svakodnevno dolazim kod
Vojvodića na ručak. Trudila
sam se da im se odužim
kako sam znala i umela pomažući
Milki oko dece ali i
Žarku oko svih administrativnih
poslova kojima nije
bio sklon. Funkcionisali smo
kao porodica.
Iako sam znala da moje
odeljenje neće biti popunjeno
baš do poslednjeg mesta,
iznenadila sam se kada sam
prvog dana školske godine
u razredu zatekla samo
devetoro dece, od kojih je
četvoro pohađalo prvi razred,
a petoro drugi. Žarko
je držao nastavu za učenike
trećeg i četvrtog razreda, a
njih je bilo ukupno jedanaestoro.
U svemu tome bilo je
i nešto dobro – mogla sam
da se posvetim svakome od
te bistrooke dece, da im pomognem
ako zapnu, da ih
ohrabrim.
Šetnja po šumi
Sneg je te zime rano zavejao
i, mada sam se u početku
pomalo plašila zavijanja
gladnih vukova u dugim
noćima, ubrzo sam se na to
toliko navikla da mi je njihovo
oglašavanje nedostajalo
ukoliko bi izostalo. Milka
me je naučila da štrikam pa
sam, noću, uz svetlost petrolejke
i umirujuće pucketanje
vatre, neumorno štrikala
džempere i prsluke njenoj
deci, ali i svojim učenicima.
I nisam, kako sam svojevremeno
zamišljala, odlazila u
šetnje po mesečini gazeći
duboki celac.
Tokom te duge zime kući
sam otišla samo dva puta.
Za divno čudo, ni mama ni
5/11
Tako smo jednog
popodneva, berući prve
šumske jagode, naleteli
na visokog, namrgođenog
mladića. Siniša i Zoran
potrčali su mu u susret
veselo uzvikujući:
- Strikane, strikane!
Za trenutak su mu
blesnuli zdravi, beli zubi
a lice mu se ozarilo,
pa sam istog momenta
pomislila: "Bože, kako je
ovo lep čovek"
tata nisu pokušavali da me
nagovore da odustanem. Videli
su koliko sam smirena i
vedra i to ih je utešilo.
S prvim toplijim sunčevim
zracima razmilela su se
stada ovaca po proplancima,
utihnulo je noćno zavijanje
vukova, a ja kao da sam se
prenula iz višemesečnog
sna. Svaki slobodan trenutak
koristila sam za šetnje,
što po šumi što po ozelenelim
pašnjacima. Žarkovi blizanci
Zoran i Siniša nisu se
odvajali od mene pravdajući
to činjenicom da ”učiteljica
može da se izgubi”.
Tako smo jednog popodneva,
berući prve šumske
jagode, naleteli na visokog,
namrgođenog mladića koji
je u rukama nosio nešto slično
čekiću i time obeležavao
stabla koja treba poseći. Siniša
i Zoran potrčali su mu
u susret veselo uzvikujući:
– Strikane, strikane!
Obojicu ih je, bez napora,
podigao u naručje okreću-

ći se u mestu kao ringišpil.
Za trenutak su mu blesnuli
zdravi, beli zubi a lice mu
se ozarilo, pa sam istog
momenta pomislila: ”Bože,
kako je ovo lep čovek”. Stajala
sam kao omađijana posmatrajući
dečju radost na
licima Žarkovih sinova, ali
i nepoznatog čoveka, uhva-
Udala sam se za
”šumskog čoveka”
tivši sebe kako se pitam ko
je to. Siniša se prvi snašao,
oteo se iz mladićevih ruku,
dotrčao do mene i ushićeno
rekao:
– Učiteljice, ovo je naš
stric Marko, on je šumski
čovek. Posle nas, najviše voli
šumu. Dobar je on, samo ga
retko viđamo.
Pružila sam ruku, predstavila
se najljubaznije što
sam umela, a on me je prostrelio
hladnim pogledom
nezainteresovano mi stisnuvši
šaku:
– Drago mi je – rekao je
ali se po njemu videlo da
mu je svejedno. Zatečena
tolikom odbojnošću, ustu-
knula sam želeći da se što
pre udaljim.
– Recite tati da ću navratiti
ovih dana – doviknuo je
dok sam se s dečacima udaljavala
u pravcu škole.
Žarko se od srca nasmejao
kada su mu sinovi prepričali
susret u šumi.
– Boga ti, Tamara, je l’ te
prepô? On je toliko divlji da
sam siguran da nije umeo ni
da se pozdravi kô što je red.
Marko je dobar čovek, ali
nekako kao da nije od ovog
sveta. Oduvek je bio zanesenjak,
još kao dete voleo je
da se osami i mislim da je
jedino tada zaista bio srećan.
Otac ga je školovao, a
završio je šumarski fakultet
samo zato da bi danima mogao
da baza sam i neometan.
Od nas sedmoro dece jedino
je Marko nekomunikativan,
ali majka ga ipak najviše voli
zato što liči na njenog oca.
Ne obraćaj pažnju na njega,
jednostavno, takav je, nema
tu ničeg ličnog.
Bila sam zatečena
Iako sam bila uvređena
Markovim ponašanjem prilikom
našeg prvog, slučajnog
susreta, nekoliko puta
uhvatila sam sebe kako izvirujem
kroz prozor učionice
u nadi da ću ga videti kako
dolazi. Obećao je a nema ga,
razmišljala sam ne shvatajući
zašto me hvata bes.
Pojavio se iznenada, kada
sam već izgubila nadu da ću
ga ikada više videti, i to baš u
trenutku dok sam ribala drveni
patos u svojoj kuhinji,
vrata širom otvorenih prema
zajedničkom hodniku, pa je
mogao da me vidi onakvu
kakva sam u tom trenutku
Nastavak na sledećoj strani
5/11 21

22
bila: zajapurenu, znojavu,
na kolenima, sa suknjom
vezanom u čvor da je ne bih
skvasila.
Trgnuo me je njegov pozdrav,
izgovoren gotovo
ljubazno:
– Dobar dan, Tamara,
nešto ste danas vredni?
Skočila sam kao oparena
i, videvši ga, toliko sam se
spetljala da nisam mogla da
progovorim. Nisam znala
šta ću pre: da li da uvučem
pod maramu duge, nestašne
čuperke svoje neposlušne
kose, ili da povučem
suknju preko kolena, ili
da obrišem znoj s lica.
Iskreno se nasmejao mojoj
ušeprtljanosti rekavši:
– Ma, sve je u redu, ne
brinite zbog mene. Osim
toga, baš vam lepo pristaju i
ta marama i ta ribaća četka
– zatim je klimnuo glavom i
otvorio vrata Žarkovog stana.
Osećala sam se kao
poslednji kreten. Šta mu to
znači: ’’Dobro vam stoji ta
ribaća četka’’? Izgleda da je
baš uživao u tome što me
vidi zbunjenu i pometenu.
Iako su deca dolazila da
me pozovu na kafu, iz inata
nisam htela da privirim u
Milkinu kuhinju sve dok je
taj, taj... bezobraznik pod
njihovim krovom. Zaspala
sam besna, očajna i nesrećna
a da ni sama nisam znala
zašto se tako osećam.
Sutradan me je Milka
dočekala rečima:
– Pobogu, Tamara, zašto
ne dođe? Pa, retke su prilike
kada nam navrati neko ko
bi mogao da ti bude dobro
društvo. Marko je nekoliko
puta zapitkivao što te nema,
na šta mu je Siniša rekao da
te boli glava. Je l’ te stvarno
bolela ili si se, zapravo, tako
izvukla?
5/11
– Ne znam, Milka, šta mi
bi. Jednostavno, nisam mogla
da dođem – odgovorila sam
izbegavši da svojoj jedinoj
prijateljici kažem pravi
razlog jer, čini mi se, ni meni
nije bio jasan u tom trenutku.
Iste večeri Marko je
ponovo navratio zatekavši
me za Milkinom stolom kako
prebiram pasulj pa nisam
mogla da pobegnem a da to
ne bude uočljivo.
– Bogami, ova gradska
devojka ne libi se nikakvog
posla – prokomentarisao
je misleći valjda da ću to
doživeti kao kompliment.
Mrko sam ga pogledala
i nastavila da odvajam
zdravo zrno od onog lošeg.
Seo je nedaleko od mene i
nastavio razgovor s Milkom
kao da ne postojim. Ni to mi
nije prijalo. Morala sam da
se upitam kakav je to đavo
ušao u mene da mi ništa nije
dobro što taj mladi čovek
uradi.
Zbrkana osećanja
Prolazili su dani i gotovo
svi su ličili jedan na drugi.
Jedino su se deca veoma
radovala što ih stric redovno
obilazi, dok su Milka i
Žarko razmenjivali značajne
poglede. Trudila sam se da u
vreme Markovih uobičajenih
poseta ne budem u blizini ali
to je bilo gotovo neizvodljivo
kada padne noć jer nisam
smela da se udaljavam od
školske zgrade zbog medveda
koji su u poslednje vreme
primećeni nadomak šume.
Zato sam bila prinuđena
da trpim njegove prodorne
poglede i poneko pitanje
koje je uvek bilo konkretno
i, činilo mi se, zajedljivo.
Uporno sam izbegavala
bilo kakav razgovor o tome

Udala sam se za
”šumskog čoveka”
Ugledala sam ogromnog
mrkog medveda kako prednjim
šapama grabi med iz šupljeg
debla. Samo za trenutak zurila
sam u njega, a onda sam
potrčala najbrže što sam mogla.
Grane su me šibale po licu,
oderala sam nogu o stari panj
ali i dalje sam sumanuto bežala.
Odjednom sam shvatila da sam
se izgubila. Premorena, sela sam
na travu i - rasplakala sam se
s Milkom iako sam osećala
da ona želi da ga načne.
Istovremeno, kipela sam od
muke što ni sa kim ne mogu
da popričam, da izbacim iz
sebe sav taj jed. Zato sam
najradije odlazila u šumu
držeći se poznatih staza i
pokušavajući da trezveno
razmišljam. Siniša i Zoran
zaključili su da sam postala
nezanimljiva pošto stalno
ćutim, pa su odustali od
naših zajedničkih šetnji. A
smatrali su i da više ne mogu
da se izgubim.
Jednog popodneva
hodala sam stazom nogu
pred nogu bezuspešno
analizirajući svoja osećanja
kada mi je pažnju skrenulo
neobično mumlanje koje je
dolazilo odnekud zdesna.
Pogledala sam u tom pravcu
i, preneražena, ugledala sam
ogromnog mrkog medveda
kako, oslonjen na zadnje
noge, prednjim šapama
grabi med iz šupljeg debla
ogromnog starog hrasta.
Samo za trenutak zurila
sam potpuno paralisana
tim prizorom, a onda, kao
da su mi svi nagoni za
samoodržanjem odjednom
proradili, potrčala sam
najbrže što sam mogla.
Grane su me šibale po licu,
oderala sam nogu o stari
panj čija se osušena kora
isprečila na stazi, ali i dalje
sam sumanuto bežala od
medveda za koga sam bila
sigurna da mi je za petama.
Odjednom sam shvatila da
sam se izgubila. Premorena,
sela sam na travu i –
rasplakala sam se. Ne znam
koliko sam dugo nepomično
sedela glave zagnjurene u
kolena, tek, osetila sam blagi
dodir nečije ruke na ramenu.
Podigla sam suzama
zamagljeni pogled i,
ugledavši Markovo lice
sasvim blizu svog, bacila
sam mu se u naručje jecajući.
Nežno me je milovao po
kosi mrmljajući utešne reči
sve dok se nisam smirila i
uspela da mu ispričam šta
mi se desilo.
Poveo me je do svoje
kolibe u kojoj je povremeno
ostajao da prenoći, previo mi
je nogu a onda smo zajedno,
polako, krenuli prema školi.
Noga me je bolela pa me je
gotovo nosio obuhvativši me
snažno rukom oko struka.
Nekoliko puta zastajali smo
da se odmorim. Kada mi
je pružio ruke da ustanem
s trave, naglim pokretom
privukao me je sebi čvrsto
me stisnuvši obema rukama
tako da sam jedva disala. U
stvari, jedva sam disala zbog
izdajničkog srca koje je
sumanuto udaralo na svaki
Markov dodir.
Omamljena, podigla
sam pogled do njegovih
uzdrhtalih usana očekujući
’’nešto’’. Divlje mi je utisnuo
poljubac na usne još uvek
otečene od donedavnog
plača, odmaknuo se,
posmatrao me je sekund-
-dva, a onda podigao u
naručje i poneo uskom
stazom. Nikada se nisam
osećala tako zaštićenom i
sigurnom kao tada. Želela
sam da je staza beskrajno
duga, da nikada ne stignemo
pred školu.
Posle tog dana ništa
više nije bilo isto. Marko
me je redovno obilazio,
ponašao se kao da mu
pripadam, što i jesam ako
ćemo pravo, od našeg prvog
susreta. I danas, posle toliko
godina, dovoljno je samo
da ga pogledam pa da sva
uzdrhtim kao da sam tek
navršila dvadesetu. �
5/11 23

24
Psihotest
NAJVIŠE ODGOVORA POD A
VI stE zAIstA NEzGODNA OsObA
teško je naći adekvatnog partnera koji bi
od vas mogao iskamčiti nešto što je njemu
potrebno. Razmislite, i samopoštovanje
ima granice.
5/11
NAJVIŠE ODGOVORA POD B
NIstE NAJGORI, AlI...
zna se da iz vašeg smera duvaju
prilično hladni vetrovi. Ipak, zbog velike
doze realnosti, s vama bi se još i dalo
pregovarati.
PR
NAJVIŠE ODGOVORA POD C
VI stE mED I mlEkO!
s vama je zaista zadovoljstvo živeti. Ipak,
ako je vaša velikodušnost i blagost samo
maska, mogli biste se pretvoriti u tempiranu
bombu.

Umete li da
AŠTATE?
Za uspešan brak ili srećnu vezu treba mnogo truda i
spremnosti na kompromis, ali i dobro razumevanje
prirode odnosa između dvoje ljudi. Neprestano
popuštanje, jednako kao i neselektivno istrajavanje
na svojoj nepogrešivosti, nikada neće rezultirati zaista
kvalitetnim odnosom i srećnim brakom. Jeste li vi uspeli
da pronađete pravu meru između svojih i partnerovih
interesa? Proverite u ovom testu!
Postoje li osobe s
1. kojima ne razgovarate?
a) Da, više njih.
b) Dešava se ponekad.
c) Ne.
Ako drugi kasne, vi
2. čekate?
a) Nikad.
b) Do 15 minuta.
c) Sve dok ne dođu.
Konobaru koji vas
3. polije...
a) Ljutito odbrusim.
b) Ne dam bakšiš.
c) Kažem da se to dešava i
najboljima.
U autobusu mesto
4. ustupate...
a) Samo deci.
b) Kad me zamole.
c) Starijima i nemoćnima.
Opraštate li prijatelju
5. koji vas izneveri?
a) Nikad.
b) S vremenom, možda.
c) Uglavnom odmah.
Čuli ste da je umrla
6. omražena osoba...
a) Napokon.
b) Ravnodušni ste.
c) Ne radujete se ničijoj
smrti.
Na desetogodišnjici
7. mature sretnete ne
tako drago lice...
a) Izbegavam duži razgovor.
b) Malo popričam.
c) Sad su mi sva draga.
Neprijatnom kolegi...
8.
a) Osvetim se prvom
prilikom.
b) Neću pomoći.
c) Ipak ću pomoći.
9. Pozajmljujete
novac...
a) Uz kamatu.
b) Nerado, samo dobrim
prijateljima.
c) Nikad s tim nemam
problema.
10. Prodavačica
vam pogrešno
naplaćuje, a vi...
a) Povisim ton i tražim kusur.
b) Pristojno ukažem na
grešku.
c) Uopšte ne pravim dramu.
Kad čujete
11. da su vas
ogovarali...
a) Mrzim takve ljude.
b) Ogovaram i ja njih.
c) Pomislim: preživeću.
Gadi vam se...
12.
a) Mnogo toga i više njih.
b) Nekoliko osoba.
c) Neko jelo i poneka
osobina.
55
DIN DIN
SVE O LATINO
ZVEZDAMA ZVEZDAMA ZVEZDAMA
+ SADRŽAJ SERIJA
NOVI NOVI BROJ BROJ SVAKOG SVAKOG 5. 5.
U MESECU NA KIOSCIMA

26
5/11
Odlučna i jaka, Emilija
je čitavog života bila moj
oslonac, uvek sam mogla
da računam na nju.
Kada mi je javila da joj
je verenik Petar, njena
ljubav iz školskih dana,
poginuo u saobraćajnoj
nesreći, istog trenutka
krenula sam na put da
joj se nađem i da budem
ono što je ona meni
oduvek bila. I shvatila
sam da je Emilija
hrabrija nego što sam
mislila...

Emilija Šaraba je moja
prijateljica od onog
leta, poslednjih dana
raspusta pre polaska
u sedmi razred osnovne škole.
Kada mi je telefonirala u Novi
Sad, gde sada živim i radim, odmah
sam znala da nešto nije u
redu. Bilo je dovoljno da čujem
njen glas: tih i prazan, otkrivao
je očaj i beznađe, teško stanje
koje je obuzelo mladu devojku.
Nije trebalo da pitam kako je
niti šta se dogodilo. Znala sam.
– Tragedija, Vesna, dogodilo
se ono najstrašnije – tiho je
izgovorila. – Petar!
– Šta mu se desilo?! – uzviknula
sam. Šef se odmaknuo
od kompjutera, skinuo je
naočare i pogledao me. Nije
podnosio privatne razgovore
u radno vreme, a njih je
bilo najviše. Shvativši da je
ovo previše ozbiljno, nije se
namrštio.
– Vesna, šta se to dogodilo?
– zabrinuto je ponovio rečenicu
koju sam ja izgovorila.
Emilija je uzdisala prikupljajući
snagu, hvatajući dah da
izgovori.
– Poginuo je! – klonula sam.
Šef je prišao i upitao kako se
osećam.
TEŠKA ODLUKA
Nakon momkove
pogibije saznala
je da čeka
njegovu bebu
– Kako se dogodilo? – upitala
sam.
– Saobraćajna nesreća, jutros,
na zrenjaninskom putu.
Izdahnuo je pre dolaska u
bolnicu.
Nesreća i neverica
Šef je nehotice spustio
ruku na moje rame u želji
da me podrži i uteši onako
kako to ljudi čine u takvim
situacijama. Odgurnula sam
je i ustuknula. Zamišljala sam
Emiliju u crnom, raspuštene
kose, uplakanu, kako stoji
s telefonskom slušalicom
uglavljenom između vrata i
ramena dok nervozni prsti
rade nešto čega ni ona nije
svesna. Nije plakala. Ostale
smo na vezi, ćutke, činilo
mi se beskrajno dugo. Jedini
zvuk beše neko sveprisutno
zujanje.
– Vesna... – oglasila se iznenada,
jedva da sam je čula.
– Da, reci!
– Možeš li da dođeš kod
mene?
Pogledala sam kroz prozor,
u sivilo i maglu koja je prekrila
krovove zgrada. Bio je
decembar, krej jeseni.
– Halo! – ponovo je pozvala,
a ja sam postala svesna
činjenice koliko joj je teško
kada me to pita. Nikada od
mene nije tražila pomoć.
– Ne daj se! – odgovorila
sam – brzo dolazim!
Spustila sam slušalicu i
okrenula sa prema izlaznim
vratima. Pogled mi pade na
jaknu, kapu i šal, levo od vrata.
– Ko je poginuo? – šef je i
dalje stajao blizu mene.
– Petar.
– Ko? – čula sam glasove
ostalih, iz hodnika.
– Petar! – ponovila sam.
– Moj prijatelj, momak
moje najbolje prijateljice!
Nisam obraćala pažnju
na njihove uzdahe i poglede.
Smrt nepoznate osobe
ne dotiče kao smrt one koja
nam je bliska, draga. Brzo
sam se spremila i napustila
radno mesto ostavljajući zatečene
kolege u tišini. To je
najbolja, jedina prava podrška.
Sahrana je trebalo da se
obavi već narednog dana, u
petak. Kratko sam se zadržala
u stanu. Hladno je, lako se
bira garderoba. Tamne boje,
ionako je sve unaokolo decembarski
sivo. Pozvah taksi
i izađoh napolje. Nisam bila
u stanju da vozim.
Nikada nisam imala
najbolju drugaricu
U zagrejanom autobusu
nisam mogla da zadremam.
Kroz tmurne predele dana
probijale su se slike detinjstva,
srednjoškolskih dana,
odrastanja u zavičaju, u dragoj
ulici starih bagremova i
kestenova. Emiliju sam videla
i upoznala prvog dana kada se
doselila s roditeljima, bilo joj
je četrnaest godina.
Sedela sam na ulici pred
kućom posmatrajući nove
komšije i ugledala devojčicu,
svoju vršnjakinju, duge crne
kose, u majici kratkih rukava
i pantalonicama. Stajala je kraj
stepeništa prateći kako radnici
unose nameštaj, gomile
kartonskih kutija u zgradu u
kojoj je njen novi stan. Prišla
sam bliže sela na klupu pored
betonske staze koja je vodila
do ulaza u zgradu.
Devojčica me je primetila
ali nije davala znake koje
bih protumačila kao želju da
Nastavak na sledećoj strani
5/11 27

28
se upoznamo. Kao da me je
pomalo ignorisala. Nikada
se nisam najbolje snalazila u
sklapanju prijateljstava. Bila
sam previše ćutljiva, stidljiva,
pa su bučne, slobodne i otvorene
drugarice prilazile meni.
U našem kraju takvih je bilo
najviše. Zato nikada nisam
imala najbolju drugaricu.
Ustala sam s klupe i krenula
prema nepoznatoj devojčici.
Nešto u meni nagnalo me
je da tako postupim. Predosećala
sam... Uzvratila mi je
pogledom čuđenja i iznenađenja.
Beše oprezna pa sam
slutila da će me odbiti i ismejati,
onako kako to čine starije
devojčice. Potom se okrenula
jer je neki glas dozivao njeno
ime i bila sam spremna da se
okrenem i vratim na klupu.
– Hej! – iznenada mi se
obratila. – Ja sam Emilija, vaša
nova komšinica!
– Ja sam Vesna, živim tu, u
ovoj ulici. Eno, u onoj kući sa
zelenom kapijom – prstom
sam pokazala na drugu stranu
ulice. Ona se nasmešila,
klimnula je glavom.
– Drago mi je – reče. – Hoćeš
li da mi pokažeš gde je najbliža
prodavnica? Čula si moju
mamu kako zapoveda! Moram
da je poslušam. Oni sada imaju
mnogo posla, tek smo doputovali.
Prihvatila sam njen
poziv. Hodale smo jedna kraj
druge na popriličnom rastojanju
i nismo mnogo pričale
predosećajući da je pred nama
čitav život i da ćemo se narazgovarati.
Tako sam upoznala
Emiliju i od tog dana ništa više
nije bilo kao pre, sve je bilo uzbudljivije
i lepše.
Bila je moj oslonac
i zaštita
Doputovala sam u rano
predvečerje i duž naše uli-
5/11
ce uključene svetiljke. Dok
gledam poznate oblike, uvek
me obuzmu radost i toplina.
Prošla sam kraj zgrade u kojoj,
na drugom spratu, iza prozora
okrenutih na suprotnu
stranu ulice, živi Emilija. Tada
sam se trgnula. Moja najbolja
prijateljica tuguje, boluje.
Nestalo je radosti i topline.
Studen zimskog dana uvlačila
se pod jaknu i džemper
prodirući duboko. Moram što
pre do nje.
– Mama, idem do Emilije!
– rekoh s praga, pre pozdrava.
– Znam – odgovorila je. – Ja
ću sutra na sahranu!
Napamet sam znala put.
Prelazile smo ga žmureći,
pa i vezanih očiju hodajući
unatraške.
– Zdravo – rekoh, a ona se
pomače u stranu da mi napravi
prolaz. – Kako si? – izgovorila
sam to glupo pitanje,
najgluplje u tom trenutku, ali
pravih reči zapravo i nije bilo.
Stajala je kraj mene i ćutala.
Blage senke osmeha na licu
ispranom od suza kazivahu da
oseća radost što me vidi, što
sam kraj nje, i to je dovoljno
za utehu i podršku koja joj je
potrebna.
Bilo je jasno da oseća bol,
da je plakala. Nisam bila navikla
da je vidim takvu. Emilija
je uvek bila jača, otpornija, žilavija,
hrabrija, jednom rečju
devojka koja je bila moj oslonac
i zaštita. Bar sam verovala
da je tako. Jedina kojoj sam
mogla da verujem.
Sela je do mene i zaplakala.
Nisam znala šta da učinim.
Bilo je lako zaplakati ali to
nije podrška. Ona to nikada
nije činila kada sam ja plakala
pred njom zbog problema,
važnih ili potpuno nevažnih.
Mnogo puta. Setila sam se šta
je ona tada radila. Primakoh
se bliže. Privukla sam je i oba-

Nakon momkove pogibije saznala
je da čeka njegovu bebu
Emiliju sam videla i upoznala
prvog dana kada se doselila s
roditeljima, bilo joj je četrnaest
godina. Sedela sam na ulici
pred kućom posmatrajući nove
komšije i ugledala devojčicu,
svoju vršnjakinju, duge crne
kose, u majici kratkih rukava i
pantalonicama
vila ruke oko nje. Čvrsto sam
je zagrlila; dugo smo tako sedele
i ćutale jedva izgovarajući
poneku kratku reč. Njena ramena
tresla su se pod mojim
rukama. Nisam znala šta treba
da učinim osim da strpljivo
čekam da sve prođe. Potrebna
sam joj i zato sam tu. U tom
času jedino je to bilo važno.
Prijatelji i partneri
Petar je bio jedini momak
koga je volela. Poznavale smo
ga toliko dugo koliko smo se
nas dve družile jer se on doselio
u naš kraj, dve ulice podalje,
istog leta kada i porodica
Šaraba: povučen, zbunjen, na
odstojanju, krupnih radoznalih
očiju iz kojih je izvirao nemir
odraslog dečaka. Emilija
mu je prva prišla a Petar se
iskreno obradovao. I odmah
su postali najbolji drugari.
Godinama su to bili, prijateljstvo
se granalo, listale su
grane, dozrevali plodovi. Nije
bilo vreme za berbu, oni su
to osećali. Do ove godine. To
je bilo prvo leto koje nismo
delile samo Emilija i ja. Petar
je stalno bio tu negde: na
kupanju, u kafiću, u njenom
stanu, u kuhinji dok sprema
kolače ili mesi testo za pice.
Jednog predvečerja pre ulaska
u zgradu pogledala sam uvis,
prozore. Na njenom zastori
behu spušteni a Petrova kola
parkirana na trotoaru. Znala
sam da ne treba da ih ometam.
Povukla sam se, osamila.
U tom času mnogo mi je
nedostajala. Ali Emilija je bila
toliko srećna da nisam pomišljala
na to da bilo šta treba da
se promeni. Blistala je stalno
se osmehujući.
Početkom avgusta vratila
sam se u Novi Sad. Kasnije
mi je ispričala da se to desilo
istog dana kada sam otputo-
vala. Rekao joj je da je voli.
Nagnuo se, poljubio ju je u
obraz i izgovorio te čarobne
reči. Šaputala ih je ponavljajući,
strepeći da će se čarolija
prekinuti ukoliko isuviše glasno
izgovori ili drugi saznaju
za to. Zato je sve bilo gore
kada se njihova sreća prerano
okončala, samo nekoliko
nedelja kasnije. Jedini mladić
koji joj je to rekao i koji
je zaista tako osećao i mislio.
Niko nije imao pojma koliko
je Emilija volela Petra. Čak
ni ja to nisam mogla potpuno
da shvatim, koliko god da
sam želela.
Oćutale smo to veče i dobar
deo noći. Prošli su najteži trenuci,
izdržala je ne posrnuvši.
Nadala sam se da će posle
sahrane, posle nekoliko sati
podrške i ohrabrenja ljudi biti
još bolje. Takav je život, koji se
nastavlja uprkos svakom jadu
i svakoj nesreći. Emilija se dobro
držala. Planirala sam da se
istog dana vratim u Novi Sad.
Tražila je podršku
Gledajući često na sat, vrtela
sam se na stolici ne znajući
kako da ustanem, kako
da saopštim nekome od prisutnih
domaćina da odlazim
i da najzad krenem. Kratak
decembarski dan, brzo se
smrkava. Obuze me nervoza,
neka užurbanost, pa naglo
ustadoh i zakoračih između
stolova. Mahnula sam Emiliji,
ona dade znak da zastanem,
hoće nešto da mi kaže.
– Treba mi tvoja pomoć –
reče – hajdemo.
Začudih se, umalo ne upitah
da li baš moram, sva pometena
zbog gužve, sahrane i
neočekivane molbe najbolje
prijateljice.
Nastavak na sledećoj strani
5/11 29

30
– Požuri! – uvek tako reaguje
u situacijama kada oseti
da sam neodlučna, da se kolebam.
Izašle smo na ulicu.
– Šta ti je? – odmah sam
upitala. Nije to ono od sinoć.
Nije skrhana bolom, to je
podnela i dalje nosi. U pitanju
je neka druga briga. Odmahnula
je glavom.
– Šta? – ponovila sam. – Šta
je bilo?
Zavukla je ruku u tašnu
i izvadila kutiju koja mi se
učini već viđenom, u izlogu
neke apoteke, u prolazu. Iz
nje izvuče štapić s trakom
na kraju. Dok mi ga je pružala,
primetila sam da je
traka ružičasta i sve mi postade
jasno.
– To nije moguće! To nije
pouzdan dokaz. Ti sada
sumnjaš, u sve sumnjaš!
Emilija je nervozno klimnula
glavom grčeći sve
mišiće lica.
– Jeste – mirno je odgovorila.
– Trudna sam. Ovo
je već treći put da je test
pozitivan, osećam mučninu
i uopšte osećam da sam u
drugom stanju!
Ponovila sam da to nije
moguće ali tiho, više za
sebe. Nije me čula. Nije mi
saopštila ovu istinu da bi od
mene slušala ubeđivanje da
se to nije dogodilo. Tražila
je podršku.
– Šta sada da radim? –
upitala je ubrzavajući korak.
Bile smo već u našoj ulici.
– Znam šta treba da radiš!
– osmehnula sam se. Ona se
trgnula i pogledala me je u
oči. U trenutku je shvatila
da se ipak šalim. – Popećemo
se u tvoj stan, skuvaćemo
kafu i popiti još po
jednu za pokoj duše. Onda
ćemo videti šta će u tom
trenutku biti najbolje da se
5/11
– Ja sam - prepoznala sam glas. Ponovo
je bio onaj stari, Emilijin, razborit i veseo.
- Odlučila sam, sutra idem na prekid
trudnoće! Sada više ne razmišljam onako
i već mi se spava. Laku noć!

Nakon momkove pogibije saznala
je da čeka njegovu bebu
učini. I sve tako, iz minuta
u minut!
– Dobar ti je predlog – kiselo
se osmehnula. – I, tako
kažeš, još osam meseci!
Onda nemam kud!
Teška odluka
Ušle smo u stan. Ona je odmah
skuvala kafu. Nije sela,
nije mogla da sedi. Uznemirena,
hodala je po sobi, oko
stola, praveći krugove.
– I, šta sad? Zar da prekidam
trudnoću? – odmahnula
je glavom. – Nismo to želeli!
Začeto je da se rodi. Možda bi
ipak trebalo da izdržim?
Promrmljala sam:
– Nemoguće – i ostala bez
reči. Zamolila me je da to ne
ponavljam i sela na pod kraj
mojih nogu. Spustila sam se
do nje zagrlivši je.
– Sve će biti u redu – rekla
sam ne baš uverljivo. – Pred
tobom su samo dve mogućnosti.
Obe su dobre iz određenog
ugla i obe su rešenje i
izlaz. Već ćeš nekako izaći na
kraj s tim.
– Hvala ti, Vesna – oslonila
se na mene. – Toliko mi Petar
nedostaje...
– Znam – postala sam
svesna svoje dužnosti da joj
ulijem snagu, da moram biti
jača. – Polako Emilija, sve će
biti dobro. Petra nema, on ti
više ne može pomoći – dok
sam to izgovarala, osetila sam
da me obuzima strah. Vrlo je
teško. Da li uopšte mogu da
joj pomognem? U ovakvom
stanju ona bi lako prihvatila
svaku moju sugestiju i bila bi
veoma srećna da me posluša.
Ali, da li smem bilo šta da joj
predložim? A odluka mora
brzo da se donese.
– Sada mogu da učinim
ono što želim, onako kako ja
to hoću. Shvataš li koliko je to
teško? – oteo joj se još jedan
uzdah. Pitala sam se da li joj je
preostalo vazduha da govori.
– Sačekaj malo da povratiš
raspoloženje – rekoh. Reči
nisu doprle do nje. Nije se
pomerila.
– Imam samo dve mogućnosti,
dva puta. Obe mogu da
prihvatim, da krenem, ali obe
su i neprihvatljive u isti mah.
S Petrom u mislima, s detetom,
i bez njih. Ne znam, još
uvek ne znam. Šta prihvatiti a
šta odbaciti, bez kajanja i osećaja
krivice? I jedno i drugo
ogroman je teret, ali i spas.
Čitav život je preda mnom.
Isuviše sam mlada da preuzmem
brigu o novom životu,
o detetu na koje se svalila
nesreća i pre prvih pokreta
u majčinoj utrobi. Odgajanje
deteta teška je obaveza, ne
bih mogla sama. Ne mogu to
da zamislim, osećam zebnju
i strah. A opet, kako živeti sa
saznanjem da sam to odbacila?
Hoće li me to opteretiti?
Hoće. Koliko dugo traje?
Može li se podneti?
Razboritost
i oprez
Bilo je vreme da krenem.
Niko nije znao za ovo
i nikome neću reći, to se
podrazumevalo.
– Idem, Emilija. Odmori se,
pa ćemo se sutra čuti. Znaš
kako kažu: jutro je pametnije
od večeri.
– Čućemo se – ustala je,
nastavila da korača gledajući
pravo preda se, duboko
zamišljena. Izašla sam u
hodnik, ona za mnom. Kao
da želi da me duže prati, kao
nekada, ulicom bagremova i
kestenova, do moje kuće, pa
bih potom ja pratila nju. Onda
naglo zastade, osloni se na zid
i ne reče više ni reč. Učinilo
mi se da je na putu odluke.
Ne čeka jutro, sutrašnji dan,
novu muku.
Dosta je svakom danu jada
svoga. Neka se sutra pobrine
samo za sebe. Takva je Emilija.
U trenucima neodlučnosti
deluje brzo, nastoji da učini
prvi korak pa makar bio pogrešan.
Uvek donosi najbolje
odluke. Zašto, pitala sam se.
Zato što o njima ne razmišlja!
Hrabra je, s potrebnom
dozom razboritosti i opreza.
Takve uvek nađu sreću.
Stigla sam kući posle nekoliko
minuta. Telefon je zazvonio
dok sam bila u kupatilu.
– Ja sam – prepoznala sam
glas. Ponovo je bio onaj stari,
Emilijin, razborit i veseo.
– Odlučila sam, sutra idem
na prekid trudnoće! Sada više
ne razmišljam onako i već mi
se spava. Laku noć!
Uzvratila sam pozdrav. Na
brzinu sam se spremila za
spavanje i legla u krevet. Prevrtala
sam se ne mogavši da
utonem u san. Progonile su
me misli, slike dece, neko plavooko,
nasmejano, s dugom
kosom koja se na krajevima
uvrtala u lokne. Duboko u
sebi navijala sam da Emilija
odluči da rodi iako sam znala
da ja tako ne bih postupila.
Razmišljajući o svemu, shvatala
sam u kakvom je stanju
bila moja najbolja drugarica,
koliko je napora morala da
uloži i to u jednom ovakvom
danu jer nije želela da sve
odloži za neki drugi dan...
Ustala sam iz kreveta i prišla
telefonu.
– Samo da ti kažem da ću
sutra biti uz tebe. Baš se ponosim
tobom, Emilija. Laku
noć – morala sam odmah da
joj kažem ne čekajući sutrašnji
dan koji će se već pobrinuti
sam za sebe, za nove jade,
muke i radosti. �
5/11 31

32
Tema broja
1. ”LJUBAV
POBEĐUJE SVE”
Ova predrasuda podržava
ideju da je ”romantična ljubav”
dovoljna da se prebrode
najveći problemi i prepreke.
Zbog takvog uverenja već pri
susretu s prvim nevoljama
u braku parovi gube iluzije i
svađaju se oko svakodnevnih,
životnih pitanja – novca, odnosa
s roditeljima i rođacima,
raspodele obaveza. Supružnici
krive jedno drugo umesto da
shvate da su njihova prevelika
očekivanja nerealna i da je to
osnova problema.
Naravno, strast i romantika
neophodni su faktori u svakoj
vezi, ali njihov kvalitet i opstanak
zavise od sposobnosti
para da te emocije pretvori u
snažnija i postojanija osećanja.
Da biste prevazišli probleme,
morate da razvijete veštinu
otvorene komunikacije
i praktičnog razmišljanja.
Pritom treba da znate da nastojanje
da ubedite partnera u
ispravnost svog mišljenja nije
primer dobre komunikacije.
Umesto toga, smireno razgovarajte
sa supružnikom
o važnim pitanjima i jasno
izrazite šta mislite i osećate.
Takođe, pažljivo ga slušajte,
pokušajte da shvatite njegovu
perspektivu i da ga prihvatite
zbog onoga što jeste.
2. ”ZA DOBAR BRAK NIJE
POTREBAN TRUD – TA-
KAV JE ILI NIJE TAKAV”
Većina parova koji podlegnu
ovoj zabludi veruje da je
potreba da se stalno ulaže u
vezu, uz trud da sve funkcioniše,
dokaz da izbor partnera
nije pravi. Zapravo, u malom
broju slučajeva krivac nije jedan
od partnera – u pitanju su
nerealna očekivanja od bračnog
života.
5/11
Ako iskreno verujete
u brak i želite da ga
sačuvate, važno je da
prepoznate sve zablude,
bajke i pogrešna
tumačenja da ne biste
postali još jedan broj u
statistici razvoda

6 (NAJČEŠĆIH)
zABludA o BrAku
Za dobar brak neophod-
ni su stalni trud i emotivno
ulaganje. Osim toga, realno
je očekivati da će se stepen
bliskosti i pažnje između partnera
menjati tokom uspona i
padova u vezi. Takođe, biće situacija
u kojima ćete biti ljuti
na bračnog druga – čak ćete
se zapitati zašto ste se uopšte
udali za njega!
Ključni faktor za uspeh
braka jeste prevazilaženje
kriza i povećanje bliskosti.
Na kraju, ne postoji nikakav
automatizam u savladavanju
teškoća u braku. Za njihovo
rešavanje neophodni su strpljenje,
razumevanje i, naravno,
želja da se brak očuva.
3. ”DOVOLJNI SMO
JEDNO DRUGOM”
Ova zabluda zasniva se na
mišljenju da partneri u srećnom
braku moraju sve zajedno
da rade. Međutim, kvalitetan,
zdrav brak znači nešto
drugo – supružnici treba da
zadrže individualnost, kao i
slobodu da se potpuno ostvare
kao osobe. Ukoliko jedno
drugom uskraćujete mogućnosti
za ostvarivanje ličnih
ciljeva, veza će stagnirati, a
vi ili vaš partner osećaćete se
kao ”zatočenici braka”.
Zadovoljite lična interesovanja
i dajte partneru vremena
i prostora da učini to isto.
Otvoreno razgovarajte s njim
i pronađite način da uspostavite
ravnotežu između zajed-
ničkog vremena i aktivnosti
i onoga u čemu individualno
učestvujete. Jasno izgovorite
koliko vam je potrebno vremena
i prostora i poštujte
partnerovu želju da zadovolji
lične potrebe.
Svađe
u kojima se iznose
zamerke, neslaganja
sa stavom partnera
ili povređena osećanja
– zapravo
su najzdravije
u braku
4. ”BEBA ĆE
SPASTI BRAK”
Ukoliko verujete u ovu zabludu
i rodite dete u nadi da
će vas ono zbližiti s partnerom,
budite spremni na mogućnost
da se desi baš suprotno.
Podizanje deteta zahteva
mnogo truda i emotivnog
ulaganja. Tako nešto može da
destabilizuje čak i najzdraviji i
najsrećniji brak, a kamoli vezu
koja je već nestabilna.
Nemojte da rađate bebu
ukoliko je vaš brak u krizi.
Umesto toga, pokušajte da
rešite probleme razgovorom
ili konsultacijama s bračnim
savetnikom. Ne treba čekati
da se problemi reše sami od
sebe niti da nestanu – to se
nikad ne dešava! Radite na
održavanju braka dok još
postoji ljubav i ne čekajte da
se stvore negativna osećanja.
Dete donosi sreću, produbljuje
emocije i bliskost samo u
stabilnom braku.
5. ”PARTNER MORA
DA ZADOVOLJI SVE
MOJE POTREBE”
Ovo je nerealno mišljenje
i nameće se logično pitanje:
”Kako jedna osoba može da
zadovolji baš SVE naše potrebe?”.
Ipak, naša podsvesna
očekivanja kada je brak u pitanju
mogu da nas dovedu
u situaciju da nas partner
duboko razočara i povredi.
Svako mora da racionalizuje
svoja očekivanja, da
analizira ono što drugome
pruža i da tako spreči razočaranja.
Kada vas naredni
put partner bude povredio
ili razočarao nečim što je
uradio (ili što nije uradio),
zapitajte se da li su
ta osećanja možda odraz
vaše nesigurnosti ili iskustva
iz detinjstva (na primer,
očekujete od njega da
vam nadoknadi poštovanje
ili ljubav koji su vam bili
uskraćeni u ranoj mladosti).
Dakle, morate da shvatite da
vaš bračni drug nije odgovoran
za vašu sreću, kao i to
da sami možete da popravite
štetu iz svoje prošlosti. Prebacivanjem
krivice na partnera
za sopstveno nezadovoljstvo,
kao i osuđivanjem
zbog toga što ne zadovoljava
vaše potrebe, rizikujete da
uništite brak.
6. ”SREĆNI PAROVI NI-
KAD SE NE SVAĐAJU”
Neslaganja i razmirice u
vezama životna su činjenica.
Ukoliko izbegavate ”osetljiva”
pitanja koja moraju da
se razreše, oboje ćete postati
frustrirani. Posledica takvih
osećanja, ako dugo traju,
može da bude nepremostiv
jaz u braku.
Čak i naučnici tvrde da
su nesporazumi i svađe
normalna pojava u braku.
Konflikti nisu ”dokaz” da je
brak loš, da se raspada, niti
moraju da prerastu u nešto
dugotrajno ili nasilno. Zapravo,
svađe u kojima se
iznose zamerke, neslaganja
sa stavom partnera ili povređena
osećanja najzdravije
su što par može da učini
za svoj brak.
Cilj para jeste da otkrije
zdrave načine rešavanja nesuglasica
jer je to uslov za
ostvarivanje veće bliskosti i
poverenja. Rešavanje konflikata
znači suočavanje s
problemima. To ne podrazumeva
prebacivanje krivice
na partnera, podizanje glasa
niti izgovaranje reči koje će ga
povrediti i urušiti vezu. Trudite
se da se vaše svađe mirno
završe, a ishodom razgovora
treba da budete zadovoljni
– oboje. U braku ne postoje
pobednik i poraženi.
5/11 33

34
5/11
Ne znam može li se
napraviti lista neuspešnih
likova ove životne drame,
ali Nebojša, moj najbolji
prijatelj, bez sumnje bi
suvereno zaseo na prvo
mesto. Izgubio je Unu
koju je voleo, batalio je
fakultet jer je morao da
zaradi za život – svoj,
ali i deteta začetog u
vezi s mojom sestrom. A
barbika iz mog detinjstva
postala je zlobna veštica-
-preljubnica, rušiteljka
porodice, svoje, tuđe...

MALI SVEDOK VELIKIH DOgAĐAJA
Moja sestra prevarila
je muža s mojim
najboljim prijateljem
Nevenu sam oduvek
”osećao” kao
rod najrođeniji.
Iako mi je ”samo”
sestra od tetke, mamine rođene
sestre, bliskost između nas prevazilazila
je i mnoge najbliže
bratsko-sestrinske odnose.
Kada sam ja došao na svet,
ona je već umela sama da
isplete kike, plave, duge skoro
do struka. Imala je sve petice
u dnevniku i bila je jedinica,
baš kao i ja. Naše mame negovale
su tu snažnu međusobnu
vezu i zato smo valjda
i nas dvoje bili tako bliski.
Doduše, ne bi se to očekivalo
sudeći po decenijskoj razlici
u godinama, ali pronalazili
smo mnoge zajedničke teme
i interesovanja.
Nena je, jednostavno rečeno,
bila kraljica mog
detinjstva.
Kada sam krenuo u školu,
ona je već počela da se doteruje.
Nije morala, meni je
i tako bila najlepša na svetu,
prava barbika, onako visoka i
tanka, nogu vižljastih od atletike
koju je rekreativno trenirala.
Lice joj je već bilo kao
našminkano, zato sam frknuo
kada se jednog dana pojavila
namirisana i doterana.
– Sva si šarena – nadurio
sam se kada je došla po mene
da idemo u šetnju.
– Kako to misliš? – izvadila
je ogledalo iz torbice i počela
zabrinuto da se ogleda.
– Pa, mislim na te boje…
Oči, usne, obrazi… Ja se tako
obojim kada se igramo rata.
– Jao, Milane… – nasmejala
se od srca. – A ja sam pomislila
da se nešto razmazalo.
Smetalo mi je to šarenilo
na njenom licu jer mi je pod
maskom od pudera i ruža
bila, nekako, ukočena, a plašio
sam se da takva nije srećna ni
opuštena.
– Ovako se sviđa Radenku,
a ja želim da mu budem
najlepša. Samo takva devojka
može da bude uz njega – pevušila
je brišući razmazani
ruž u uglovima usana i nevešto
praveći prve korake na visokim
potpeticama. – Videćeš,
vodim te da ga upoznaš.
Bezrazložno
sam strahovao
Iako je po prirodi stvari trebalo
da budem ljubomoran na
njega, dečjom pronicljivošću
shvatio sam da, voleći njega,
činim dobro Neni pa sam se
unapred pripremio da ga zavolim
makar bio bubuljičav,
prost i uobražen kakva je, uostalom,
većina tinejdžera.
Međutim, ispostavilo se da
sam bezrazložno strahovao.
Stariji od Nene šest godina,
odavno je prevazišao bubuljice,
nepromišljene izjave i
bahato ponašanje. Uglađeni
student mašinstva izgledao je
i ponašao se kao da sam ga ja
birao svojoj sestri. I tako sam
ga baš zavoleo…
Njih dvoje su u tom periodu
mog detinjstva odigrali,
čini mi se, značajniju ulogu
nego roditelji. Vežbali su sa
mnom matematiku, vodili me
na izlete i učili životu na pravi,
meni blizak način.
Mame su bile presrećne
zbog naše bliskosti, a čak je i
teča, večiti zanesenjak i poeta,
bio zadovoljan izborom svoje
jedinice.
Pohađao sam srednju školu
kada su se Nena i Radenko
venčali. Ona je tada radila
u jednoj izdavačkoj kući na
mestu sekretarice, a on je bio
direktor nekog sektora u velikom
državnom preduzeću.
Naravno, na venčanju sam sestru
predao mladoženji, potpuno
spokojan i siguran da
ne moram da mu upućujem
upozorenja o tome da je čuva.
Kada sam krenuo na fakultet,
stopama zeta Radenka,
oni su već imali jedno dete, a
drugo je bilo na putu.
Preseljenjem u veliki grad
u moj život ušli su drugi ljudi
pa nisam više tako često od-
lazio kući, ali redovno smo se
čuli telefonom i znao sam sve
što se dešava. Bili su to prirodni
tokovi, ništa neočekivano,
ništa neželjeno.
Sestru je
zamenio ”brat”
Prirodno je bilo i da u to
vreme češće izlazim, da se
zabavljam s devojkama i da
bančim s drugarima. Jedan
od njih odlično se uklopio u
moj ritam. Nebojša.
Tek smo na vežbama u laboratoriji
shvatili da smo iz
istog grada i to je bilo dovoljno
da se zbližimo. Ubrzo smo
postali cimeri pa sam, umesto
sestre, pored sebe imao brata.
Zajedno smo pali na prvim
ispitima, zajedno upisali drugu
godinu, odbolovali prve
ljubavi i slomljena srca, tuđa
i svoja.
Zajedno smo odlazili kući –
on je u moju ulazio bez kucanja,
a ja sam u njegovoj imao
rezervnu majicu za spavanje.
I u tome su nam prošle godine
rane mladosti…
Brzo se fakultet primakao
kraju. Imali smo svaki po pet
ispita do kraja kada se Nebojši
u stanu koji smo iznajmljivali
pridružila mlađa sestra od
Nastavak na sledećoj strani
5/11 35

36
ujaka, koja je takođe došla na
studije. Kako smo stanovali
u improvizovanoj garsonjeri,
zapravo adaptiranoj ostavi, za
treću osobu nije bilo mesta pa
sam ja tih nekoliko meseci otišao
u studentski dom, a stan
sam prepustio njima. Postojao
je i dodatni razlog za to…
U to vreme Nebojša je bio
na korak od ženidbe. Godinama
se zabavljao s nekrunisanom
najpoželjnijom udavačom
u našem malom gradu.
Kao i sve fatalne ljubavi, i
njihova je počela slučajnim
poznanstvom, a zavoleli su se
nesvesno… Unina prijateljica
bila je naša koleginica s fakulteta,
a Unin otac uvaženi ambasador
naše zemlje u jednoj
državi poznatoj po visokom
stepenu razvoja obrazovnih
institucija, pa je ambasadorova
kćerka baš u toj zemlji stekla
magistarsku titulu. Bila je ona
sasvim prihvatljiva samo, nekako,
kao da je iz drugog sveta.
Ali, Nebojša i ona, iako različiti,
pronašli su zajedničke tačke
pa nisam postavljao pitanja.
Vikend kod kuće
Moja porodica nije previše
kuburila s finansijama, pripadali
smo nekakvoj srednjoj
klasi, ali Nebojšina jeste.
Njegovi roditelji otpušteni su
kao radnici propalih preduzeća
i bili su više gladni nego
siti, pošteni ali siromašni. Po
Uninim merilima svakako, jer
je njena porodica bila među
bogatijima i u državi.
Nebojša je fakultet izgurao
na mišiće, bukvalno, jer da
svakog meseca za dnevnicu
nije istovarao kojekakav građevinski
materijal, posuđivao
knjige i nosio dotrajalu garderobu,
pitanje je da li bi dogurao
do diplome, kao što jeste,
baš tih dana.
5/11
Ja sam najbolje znao šta je
Una pronašla u njemu – zaraznu,
pozitivnu energiju deteta
u telu odraslog čoveka, večnog
optimiste i šaljivdžije. Ni sumnjao
nisam da uvaženi ambasador
i njegova gospođa žele
bolju priliku za svoju jedinicu,
ali sam cenio to što su poštovali
njen izbor i prihvatili ga
onakvog kakav jeste. Valjda je,
na pragu diplome mašinskog
inženjera, i iz poštene porodice,
zadovoljavao elementarne
uslove za ulazak u njihovu
porodicu.
Elem, tih dana smo se, svaki
obuzet svojim brigama, nešto
ređe viđali. Tako se desilo da
sam bez njega otišao kući. Nikome
se nisam javio, najviše
sam voleo da prošetam gradom
i sretnem društvo jer mi
je u velikom gradu nedostajala
spontanost.
Tako sam nabasao na teču,
Neninog oca.
On je i inače bio u nekom
svom svetu, kao i svaki umetnik,
ali tog puta, zamišljen i
zagledan ko zna gde, ne bi me
primetio da ga nisam povukao
za rukav. Odsutno me je pozdravio
i poslušno seo u obližnji
kafe u koji sam ga poveo.
Odavno s roditeljima nisam
pričao o Neni niti sam je čuo.
Naručili smo kafu i viski koji
sam popio samo zbog njega,
znao sam da ga voli, naročito
kada tetke nema u blizini.
– Pričaj mi, kako je Nena,
kako su deca?
– Nena… Pa, tako… Ako
se za zdravog čoveka može
reći da je dobro, onda je dobro
– odgovorio je filozofski.
Bilo je to u njegovom stilu, ali
ipak malo nedorečeno, čak i
za njega.
– To je najvažnije – složio
sam se.
– Pa sad, moj Milane, kada bi
čovek izmerio probleme u vezi
Moja sestra Nena i njen
tada momak a kasnije
muž u tom periodu mog
detinjstva odigrali su, čini
mi se, značajniju ulogu
nego roditelji. Vežbali su
sa mnom matematiku,
vodili me na izlete i učili
životu na pravi, meni
blizak način. Mame su
bile presrećne zbog naše
bliskosti, a čak je i teča,
večiti zanesenjak i poeta,
bio zadovoljan izborom
svoje jedinice
s drugim stvarima na jednoj
strani i radost zbog tog zdravlja
na drugoj, pitanje je šta bi
prevagnulo… – nastavio je.
– O čemu to pričaš, da li se
desilo nešto što ne znam? –
upitao sam pokušavajući da
shvatim krije li se u njegovoj
rasejanosti zaista nešto dublje
ili je samo još malo pomerio
pameću, kao i svaki stari, ostvareni
umetnik na zalasku
životnog puta.
Šokantno saznanje
– Nena je trudna.
– Opet? Čestitam, deda! –
dodao sam veselo, ali njega to
nije naročito razgalilo.
– Je li, Milane, poznaješ li ti
onog malog Nebojšu? Trebalo
bi da ste na istom fakultetu, a
i po godinama ste tu negde…
Tipično za teču. Zaboravio
je da je Nebojša toliko puta
navraćao sa mnom kod njih,
ali i da ga je viđao u našoj
kući.
– Kako da ne…
– E, s njim je Nena trudna.
– Šta pričaš? – nasmejao
sam se u neverici. Pre sam bio
sklon da poverujem u to da je
teča potpuno poludeo. – Nena
i Nebojša… – smejao sam se a
on je i dalje bio ozbiljan.
– Jeste, jeste… – vrteo je
glavom.
– Tečo – uhvatio sam ga zaštitnički
za ruku, bilo mi ga
je žao. – Nebojša će se ubrzo
oženiti Unom, Nena je u braku
s Radenkom – naglašavao

Moja sestra prevarila je muža
s mojim najboljim prijateljem
sam svaku reč pokušavajući
da doprem do njegovog uspavanog
mozga.
– Čuo sam i za Unu, ona
je dete iz fine porodice…
Nema više Une… Ostavila
je Nebojšu, Radenko je ostavio
Nenu… Tako sada stvari
stoje.
Uplašen da ga pustim samog
da ide kući, ostavio sam
novac na stolu, teču čvrsto
uhvatio podruku i poveo ga.
Usput smo ćutali.
Čim sam, kada smo ušli u
kuću, ugledao tetku, noge su
mi se odsekle. Po dubokim
podočnjacima i izrazu lica
shvatio sam da je, na sreću,
tečino mentalno zdravlje dobro,
ali i da su novosti s kojim
me je upoznao – istinite.
– Moj Milane, čuo si – zaplakala
je tetka, odjednom
podsećajući na staricu iako
se uvek dobro držala za svoje
godine.
– Kako je moguće? Ja sam…
– nisam znao šta da kažem.
Nena je bila moja nabliža sestra,
kao rođena, a Nebojša
isto kako brat, a sada čujem
za dešavanja koja su spadala
u domen naučne fantastike i
treba da kažem svoje mišljenje
o tome.
– Ni mi ne znamo najbolje.
Uglavnom, ona je htela da se
razvede a Radenko nije, on
kaže da su normalno funkcionisali.
Onda je rekla da
je trudna, a on tek tada nije
hteo da čuje za razvod pa
mu je priznala čije je dete…
Toliko znamo… Ti, ljubi
te tetka, ispitaj malo i nju i
njega, može li tu nešto da se
učini…
Porodična katastrofa
na pomolu
Ne znam na šta je tetka mislila,
ali bilo mi je prirodno
njeno neprihvatanje porodične
katastrofe na pomolu.
Nebojšu sam prvog potražio.
Nije, kako sam očekivao,
došao kući gde sam
prvo pokucao, nego je bio
u našem starom stanu. Pobegao
je, bilo mi je jasno.
Nije čovek preda mnom bio
ni senka mog najboljeg prijatelja,
osmeha na licu ni u
tragovima.
– Kada, kako, zašto, pobogu?
– zavapio sam. – Šta to
uradi, čoveče?
Ćutao je.
– Kad bolje razmislim, ja
sam vas upoznao, zar ne? –
nastavio sam.
– Zašto, kako… Na to ne
mogu da ti odgovorim. Zvuči
kao kliše, ali desilo se – rekao
je lutajući pogledom po
prostoriji. Nije to bio odvažni
čovek koji se borio u životu
za sve što ima. Ovaj je pogledom
tražio uporište i pronalazio
nemir. Oblikovao ga je
cigaretom u rukama i pocupkivanjem
nogom. – Da, ti si
nas upoznao... Ti se ne sećaš,
ali navratila je jednom kada
smo bili u tvojoj kući, slagali
smo ogrev. Bilo je leto, a ja u
atletskoj majici. Pomislio sam
da je naša vršnjakinja, pogotovo
kada je pogledom počela
da me guta… Čuvši da je
starija deset godina i da ima
dvoje dece, ne znam zašto,
ali postala mi je još privlačnija.
Ima nečeg u tim zrelim
ženama…
– A Una?
– Una je u krevetu kao santa
leda. Celog života učili su
je da mora da bude poslušna
mamina i tatina devojčica i
ona je to prenela na sve aspekte
života. Mislim, nije to
loše, ali kada ti se ponudi
podatna, senzualna žena koja
voli svoje telo, zaboraviš sve.
Volim ja Unu, ali sam čovek
od krvi i mesa, a ta krv vri.
Pokušao sam da povežem
njegovu priču s mojom Nenom
i nisam uspevao. Ona je
bila smerna supruga, najbolja
majka, moja dobra i poštena
Nena, uvek zakopčana do
grla i jednostavno obučena.
Nikako napadno, nikako s
namerom da privuče pažnju.
Nastavak na sledećoj strani
5/11 37

38
– Kada ste se sastajali? –
progutao sam knedlu i upitao.
Te praktične stvari nikako
mi nisu ulazile u glavu
mada sam čak pokušao da
svarim priču o strasti.
– Kada je njen muž bio na
poslu – odgovorio je.
– I?
– I ništa… Nismo hteli to
dete, ako si na to mislio…
– E, moj druže, ti si taj
koji ni na šta nije mislio…
– iskreno sam rekao.
– Ona je rekla mužu, ja
sam bio prinuđen da kažem
Uni, i tako…
– Kako je Una reagovala?
Zakolutao je očima i time
mi je sve rekao. I ta veza
otišla je u nepovrat.
– Ti baš nimalo nisi mislio.
Čak i ako zanemarim tu
emotivnu stranu, izgubio si
finansijsku stabilnost. Ona
je za tebe bila ”zlatna koka”!
– Voleo sam je...
– Vidim – rekao sam.
Dok smo razgovarali, pala
je tama koja je baš odgovarala
našem raspoloženju.
Malo manje savršena
Nismo uključili svetlo,
ostali smo svaki sa svojim
mislima.
– I, šta ćeš sad? – pitao
sam znajući da diram živu
ranu, ali ona je postojala i
nije se mogla zanemariti.
– Za početak ću na sud...
– Na sud?
– Da. Nena je tražila DNK
analizu da se definitivno dokaže
da sam ja otac. Svesna
je činjenice da će, bez muža,
troje dece teško podizati.
– A vas dvoje? Nastavak
sledi?
– Ma, ne... Nikada veza između
nas nije bila opcija...
Razlika u godinama, planovima,
okolnostima...
5/11
– Nena je trudna.
– Opet? Čestitam, deda! – dodao
sam veselo, ali njega to nije
naročito razgalilo.
– Je li, Milane, poznaješ li ti
onog malog Nebojšu? Trebalo bi
da ste na istom fakultetu, a i po
godinama ste tu negde… S njim je
Nena trudna.
– Šta pričaš? – nasmejao sam se u
neverici

Moja sestra prevarila je muža
s mojim najboljim prijateljem
I toga si sada postao svestan,
glupane, hteo sam da
kažem, ali nisam, mislim da je
i sam pratio takav sled misli.
Nije mi bilo teško da prvim
jutarnjim vozom odem
kući i potražim Nenu. Morao
sam svojim očima da vidim
tu novu osobu, lošiju od one
koju sam znao, ali ipak moju,
i dalje blisku i dragu, samo
malo manje savršenu od slike
koju sam u glavi stvorio o
njoj.
Kada sam je video kako
klincima postavlja doručak,
kako priča i izgleda isto, pomislio
sam samo jedno: kakve
li tajne kriju zatvorena vrata
ljudi koje ne poznajemo kada
paravani onih za koje bismo
garantovali kao za sebe tako
uspešno predstavljaju jedno,
a znače drugo?
Čim su klinci otrčali za loptom,
obratila mi se:
– Kada si došao, šta je novo?
– zvučala je i izgledala kao toliko
puta pre. Stomak joj se još
nije nazirao, možda mi je zato
bilo teško da poverujem...
– Kod mene ništa, ali vidim
da se ovde svašta dešavalo –
rekao sam s gorčinom u glasu.
– Čuo si, šta da ti kažem.
– Za početak, šta je bilo sa
najsavršenijim brakom za koji
sam znao?
– Očigledno nije bio toliko
savršen. Hoćeš li kafu?
– Može...
– Radenko je dobar čovek,
drago mi je što baš s njim
imam decu, ali postao je dosadan.
Nas dvoje smo zajedno
od moje sedamnaeste godine.
Predugo je to. Njemu možda
i nije, zato što je i pre mene
nešto video, a ja... ništa...
Postao je dosadan... Procesuirao
sam dijagnozu kraha
dveju porodica, tri veze, troje
dece i petoro odraslih ljudi.
Zvučalo je kao izveštaj sa stra-
nica crne hronike – krivac je
nepoznat, istraga je u toku, a
žrtve su pale.
– A Nebojša je tako mlad,
snažan, lep... – nastavila je.
Potrošna roba
Ni od nje, a ni od Nebojše,
zanimljivo, nisam čuo bilo
kakvu pohvalu na račun onog
drugog. Svet je definitivno
postao potrošački, bez sadržaja,
s ciljem zadovoljenja
elementarnih fizičkih i fizioloških
potreba, shvatio sam.
– Pokušaćete zajedno? –
pitao sam i nju iako nisam
mogao da nazrem zašto bi to
uradili, osim da dete dobiju
u bračnoj, iako potpuno nefunkcionalnoj,
zajednici.
– Ma ne, to nije ni bilo u
planu – rekla je i tek tada
sam pronašao jednu njihovu
zajedničku crtu pretočenu u
istu presudu.
– A dete... Zadržaćeš ga?
– Da. Ono ni za šta nije
krivo – rekla je i tako delom
otkrila sopstvenu krivicu, ali
prvi put otkad je ova farsa
počela, bila je u pravu.
Posle svega posvetio sam
se fakultetu. Morao sam,
a i hteo da se udaljim od
aktera uvrnute priče koja
je tako duboko zadirala u
moje emocije, pa i principe
koje sam stavio na reviziju
i poimanja koja su mi se iz
temelja poljuljala.
Unu posle nisam video,
a Radenka bolje da nisam.
On je mislio da sam znao za
vezu između njegove žene i
mog druga i, kao upućenog,
smatrao me je odgovornim
za tajnu koja je rezultirala
skandalom. Nije takvo shvatanje
bilo svojstveno racionalnom
i staloženom čoveku
kakav je on, ali emocije su
upravljale razumom pa sam
mu oprostio sve ružne reči
koje mi je u lice izgovorio
kada smo se sreli. Na sud je,
pričali su, poslao ovlašćenog
advokata, preljubnicu
nije hteo ni da vidi. U gradu
je ostao samo zbog dece, a
inače ni na ulicu, osim kada
je morao, nije izlazio.
Ne znam može li se napraviti
lista neuspešnih likova
ove životne drame, ali moj
brat po opredeljenju bi, bez
sumnje, suvereno zaseo na
prvo mesto.
Izgubio je Unu, koju je
ipak voleo na svoj način, batalio
je fakultet jer je morao
da zaradi za život, svoj ali i
deteta koje je došlo na svet.
Hteo sam i posle svega da
mu pomognem, bar oko ispita
sam mogao, ali u njemu
nije bilo volje. Od perspektivnog,
nasmejanog mladića
postao je ogorčeni starac zarobljen
u telu mladog čoveka,
oronulog i razočaranog. Ni
dete, sin koga su dobili, nije
mnogo raskravilo njegovo
srce, prema njemu je osećao
odgovornost a nije mogao
mnogo da mu pruži i tu se
krug frustracije zatvarao.
Ni Nena nije prošla bolje.
Bori se s troje dece, podsmehom
i osudom okoline
i porodice. Barbika iz mog
detinjstva postala je zlobna
veštica-preljubnica, rušiteljka
porodice, svoje, tuđe...
Moji odnosi ni s njom ni s
njim, prirodno, nisu više ono
što su bili. Nismo mi više isti
ljudi. Na njihovom iskustvu
naučio sam da se plašim...
sebe, pre svega, jer ako su
njih dvoje tako pogazili
principe, možda bismo svi
isto postupili samo da nam
iskušenje zaigra pred očima.
Kao što su njoj njegovi mišići,
kao što su njemu njene
godine i iskustvo... �
5/11 39

40
Tražeći posao, našla
sam čoveka svoga
života. Ni on ni ja
u početku nismo
bili svesni svojih
osećanja, bilo je tu
i suza, ali ljubav je
ipak pobedila ponos
5/11

Dan je bio topao
i sunčan, ali bila
sam previše tužna
da bih uživala
u lepom vremenu. Jedva sam
čekala da dođem kući, da se na
miru isplačem. Kakav dan! A
jutros sam bila tako raspoložena
kada sam krenula na posao...
Bila sam srećna što u butiku
zarađujem novac potreban za
knjige i neke sitnice jer sam
tako bar malo olakšala roditeljima,
koji su mi plaćali
podstanarsku sobicu izdvajajući
od svojih prilično malih
i neredovnih plata.
Posao sam pronašla posredstvom
oglasa. Vlasnica butika
bila je srednjih godina i vremenom
smo se sprijateljile.
Bar sam ja tako mislila... Iako
je lepo izgledala, uvek doterana
i sređena, bila je užasno
ljubomorna. Njenog muža Iliju,
na sreću, retko sam viđala i
nisam volela da on navraća u
butik. Nije se ustručavao čak
ni da mi pred svojom ženom
kaže da sam lepa. Trudila sam
se da budem odmerena i kulturna
ali i da mu jasno stavim
do znanja da me ne zanima
muž moje gazdarice.
Zaista mu nisam davala
povod da se tako ponaša prema
meni, ali mojoj gazdarici
Snežani to nije bilo dovoljno.
Postala je hladna, ponekad
je čak bila neprijatna prema
meni. Pokušavala sam da se
isključim, da ne razmišljam o
njima i da svoj posao obavljam
najbolje što mogu. Bila
sam ljubazna i strpljiva prema
SNAŽNE EMOCIJE
Oprostila sam
mu prevaru
mušterijama, ali je Snežana
sve češće iznosila primedbe
na moj račun: te izlog nije
dobro obrisan, te košulje nisu
lepo složene... Ćutala sam jer
mi je bilo važno da zadržim
posao, mada mi nije bilo lako
da danju radim, a uveče, kada
se vratim, da učim do kasno
u noć. Nekako sam uspevala
da sve to izdržim i ispite sam
davala u roku. Jedva sam čekala
da završim fakultet i da
konačno pronađem posao
u struci. Stomatologiju sam
oduvek volela i maštala sam
o tome da jednoga dana otvorim
sopstvenu ordinaciju. Bilo
mi je dosta zahtevnih mušterija
i razmaženih devojčica
koje ne znaju šta hoće.
Eto, sad je i to gotovo, neću
više morati da radim u butiku.
Kako mi je bilo neprijatno
jutros kada je Snežana ušla i,
s vrata, počela da viče da sam
neodgovorna, nepažljiva, da je
sinoć primetila da nedostaju
neke farmerke...
– Sigurno ih je neko ukrao
dok si zverala unaokolo i mislila
ko zna o čemu! – vikala je.
Verovatno je pomislila da
sam ”očijukala” s njenim mužem,
kako je umela da kaže.
Još je rekla da tako više ne
može, da njoj nisu potrebne
lenjivice, da će lako pronaći
drugu devojku i da od sutra
ne dolazim na posao. Kako je
bio kraj meseca, dobila sam
platu, ali je svota bila manja
nego što sam očekivala. Kada
sam upitala zašto, drsko mi je
odgovorila:
– Neću valjda ja plaćati
stvari koje nestanu iz radnje!
Nije bilo svrhe da se bunim.
Znala sam da sam dobila otkaz
zato što sam se sviđala
njenom mužu i zato što je ona
bolesno ljubomorna. Sigurna
sam da je izmislila nestanak
farmerica jer joj je trebalo
obrazloženje za otkaz.
U potrazi za novim
poslom
I, šta ću sad? Plata mi je
mnogo značila, a pronaći
drugi posao nije bilo lako. Po
oglasima su uglavnom tražili
konobarice, a takve obaveze
nisam mogla da uklopim s
obavezama na fakultetu. Pomišljala
sam na to da držim
časove srednjoškolcima, ali
u tom slučaju mogla sam da
računam na nesigurnu, sporadičnu
zaradu.
Odlučila sam da roditeljima
ništa ne kažem jer bi se nervirali
što ne mogu da mi šalju
više novca. Reći ću im tek kad
pronađem novi posao. Trgni
se, ne vredi očajavati, rekla
sam sebi, šta je tu je.
Mojoj drugarici Maji bio
je rođendan pa sam te večeri
otišla njoj. Društvo je bilo veoma
raspoloženo i malo sam
zaboravila na svoje probleme.
Kada sam se svom drugaru
Marku požalila da sam ostala
bez posla zamolivši ga da mi
javi ako nešto sazna, rekao je:
– Komšija mi je danas rekao
da mu je potrebna devojka
za... ali, ne, Biljana, nije
to za tebe, nezgodno je, nisi
ti taj tip...
– O čemu se radi?
– Ništa, zaboravi da sam ti
bilo šta spomenuo.
– Ali jesi, pa hoću da znam
šta je u pitanju.
– Dobro, reći ću ti, ali videćeš
da ti ne odgovara. Moj
komšija je slikar i rekao je da
mu treba devojka za poziranje.
Uskoro će organizovati
samostalnu izložbu i potrebno
mu je novo i, naravno,
lepo lice.
– Portreti ili nešto drugo?
– upitala sam sumnjičavo.
– E, to bi već morala njega
da pitaš, ne znam šta on želi.
Ništa me ne košta da odem
i pitam. Možda će zvučati neskromno,
ali bila sam svesna
svog izgleda. Ubedila sam
Marka da mi da adresu tog
slikara. Ako mi ponuda ne
bude odgovarala, zahvaliću
mu se i otići.
– Dobro, Biljo, ali čuvaj se...
Iako mu je gotovo četrdeset
godina, devojke padaju u
trans kada ga vide. Stari je on
šmeker. Nikada se nije ženio,
mislim da čak nije u stalnoj
vezi, ali... žene ga saleću.
– Daj, Marko, ne fantaziraj!
Briga me za njegov privatni
život. Zaista mi je potreban
posao. I, ne padam baš na
tipove koji su petnaest godina
stariji od mene... pa još
umetnici. Uvek sam mislila
da su oni čudni i pomalo
otkačeni.
Nastavak na sledećoj strani
5/11 41

42
– Javi mi se posle razgovora
s njim. Nadam se da ćeš biti
zadovoljna.
– Važi, sutra ću otići u njegov
atelje, pa ću možda navratiti
do tebe da ti ispričam
kako je bilo. Nego, Marko, ti
ga ipak znaš... da nije on od
onih koji s vrata spopadaju
devojke?
– Što se toga tiče, ne moraš
da brineš. Obično on mora da
se brani. Uostalom, ako se plašiš,
reci da si moja drugarica i
ništa ti se neće desiti... ako ti
ne budeš htela.
– Opet počinješ! Rekla sam
ti da me matorci ne zanimaju!
– Dobro, dobro... Šalim se.
Zavele su
me plave oči
Tog jutra kasno sam ustala
i, čim sam popila kafu, spremila
sam se i krenula u atelje.
U ruci sam čvrsto držala
papirić s adresom dotičnog
Filipa Jankovića. Lako sam ga
pronašla pošto je živeo u Markovoj
zgradi, samo na drugom
ulazu. Bila sam nervozna pa
sam odlučila da se pešice popnem
do trećeg sprata da bih
se usput malo pribrala.
Ne znam šta sam očekivala
da vidim, ali kada su se vrata
otvorila, zbunila sam se. Preda
mnom je stajao visok tamnokosi
muškarac s najplavljim
očima na svetu. Na sebi je
imao staru majicu umazanu
bojama. Bio je toliko privlačan
da su kolena počela da mi klecaju.
Nikakvo čudo što ga devojke
opsedaju, pomislila sam.
– Izvinite, koga tražite?
– njegov glas vratio me je u
stvarnost.
Pocrvenela sam kao klinka
zbog svojih grešnih misli.
– Ja sam... ovaj... Markova
drugarica. Rekao je da vam
je potreban model, a meni
5/11
je potreban posao... pa sam
mislila...
Bože, šta mi je, ne mogu da
sklopim suvislu rečenicu! Šta
li će ovaj čovek misliti o meni?
– Odlično... uđite.
Bio je to stan pravog umetnika:
posvuda platna, boje,
četkice različitih veličina i miris
terpentina. Zbunjena, sela
sam u najbližu fotelju.
– Niste mi rekli kako vam
je ime?
– Biljana.
– Drago mi je, Biljana... Jeste
li za kafu ili nešto drugo?
Čaj, sok?
– Može kafa, hvala.
Jedva sam čekala da ode u
kuhinju i da za trenutak ostanem
sama. Bilo mi je potrebno
da se malo priberem od iznenađenja.
Mada, Marko mi je
rekao da je tip šarmantan i da
dobro izgleda...
Ipak, nije to razlog da se
ponašam kao zaljubljena
šiparica. Došla sam da razgovaramo
o poslu. Uspela
sam da se smirim, ali to je
kratko trajalo. Čim se Filip
vratio noseći dve šolje kafe,
osetila sam da sam ponovo
pocrvenela. Ruke su mi drhtale
i čvrsto sam držala šolju
obema rukama da je ne bih
ispustila.
– Marko vam je rekao šta mi
je potrebno?
– Da.
– Dolazili biste u moj atelje
nekoliko sati dnevno. Novac
ćete dobiti kada slika bude
završena, za, otprilike, mesec
dana. Bićete plaćeni po satu.
Rekao mi je iznos i, priznajem,
bila sam prijatno
iznenađena.
– Znači, odgovaram vam.
Mislila sam da ćete prvo razmisliti
pa ćete mi naknadno
javiti.
Pogledao me je pravo u oči
i tiho je rekao:
– Biljana, lepi ste kao anđeo,
nema potrebe da razmišljam.
– Hvala vam – rekla sam
zbunjeno. – Ali, moram
još nešto da vas pitam, ono
najvažnije...
– Recite.
– Zanima me da li je u pitanju
samo potret ili...
– Nećete morati da se svlačite,
ako na to mislite – nasmešio
se. – Uglavnom radim
portrete, eventualno nagoveštaj
blage erotike, ali sve je
diskretno, ne brinite.
– Onda prihvatam.
Na brzinu sam popila kafu
i rekla da moram da krenem.
– Da li vam odgovora sutra
oko dva?
– Biću tačna.
Kada smo došli do vrata,
pružio mi je ruku. Bila je
topla i nežna, pa sam poželela
da taj trenutak nikada ne
prođe.
Izašla sam iz zgrade i sela
na prvu klupu u parku. Udahnula
sam duboko. Ko zna da li
je ovo pametno?
Nisam se plašila njega.
Plašila sam se sebe...
Prepustila sam mu se
Svaki dan išla sam u Filipov
atelje provodeći tamo po
tri-četiri sata. Nismo mnogo
razgovarali dok je slikao. Stekla
sam utisak da se, dok radi,
sasvim isključi. Morala sam,
naravno, da gledam u njega i
bilo mi je teško da ostanem
mirna. Srce mi je udaralo kao
ludo i... postala sam svesna
činjenice da se iz dana u dan
sve više zaljubljujem u njega.
Znala sam da je to glupo, da
on prema meni ne oseća ništa
i da ga ozbiljna veza ne zanima,
a ja na nešto drugo nisam
bila spremna da pristanem.

Ipak, kada mi je jednog
popodneva prišao i upitao
me mogu li da otkopčam
košulju, samo dva dugmeta,
nisam se pobunila. Uradio
je to umesto mene i njegove
vrele ruke gotovo su mi
opekle kožu.
Pogledao me je zadovoljno
zaključivši:
– Odlično... sada je mnogo
bolje.
Ništa nisam rekla. Još
sam osećala njegov dodir
na svom vratu.
Jednog kišnog dana, ni
sama ne znam kako, obrela
sam se u njegovom zagrljaju
i povratka mi nije bilo... Potpuno
sam izgubila kontrolu
prepustivši se njegovim poljupcima
i dodirima. Bilo je
kao u snu, nikada ranije
nisam se tako osećala. Dok
smo zagrljeni ležali na krevetu,
tiho mi je rekao:
Oprostila sam
mu prevaru
Vrata ateljea bila su
otključana. Sela sam
u fotelju u nameri
da sačekam Filipa. A
onda mi se učinilo da
se u spavaćoj sobi čuju
glasovi. Da li je moguće...
Ustala sam i krenula
prema sobi. Otvorila sam
vrata i ugledala ono čega
sam se najviše plašila:
moj Filip u strasnom
zagrljaju s nekom
brinetom... Nisu me
odmah primetili
– Biljana, znam da mi
nećeš verovati, ali tek sam
sada spoznao šta je ljubav.
Ni prema jednoj ženi nisam
osećao ništa slično. Potpuno
si promenila moj život.
Ne mogu više ni da jedem
ni da spavam, samo mislim
na tebe... Goreo sam od želje
svih ovih dana dok sam
te slikao, mislio sam da ću
poludeti ako te ne poljubim,
ako te ne dodirnem...
A, opet, nisam smeo ništa
da pokušam da te ne bih
povredio, da ne pomisliš da
samo želim da spavam s tobom.
Veruj mi, zaista mi je
stalo do tebe.
– Volim, te Filipe – rekla
sam tiho, sklupčana u njegovom
naručju.
Ne znam da li sam ikada
bila toliko srećna.
Sledećih dana platno je
bilo prekriveno...
Zatekla sam ga
s drugom
Zaboravila sam na sve, pa
i na učenje, jednostavno nisam
mogla ničim drugim da
se bavim osim da mislim na
Filipa. Volela sam prvi put u
životu, bez razmišljanja, bez
pitanja. Verovala sam Filipu
i verovatno sam zbog toga
bila toliko povređena jedne
večeri kada sam poželela da
ga iznenadim. Vrata ateljea
bila su otključana. Ušla sam
noseći u ruci kutiju njegovog
omiljenog sladoleda. Nikoga
nije bilo. Sigurno je izašao nekud
nakratko, pomislila sam.
I nije mu prvi put da zaboravi
da zaključa vrata. Sela sam u
fotelju u nameri da ga sačekam.
A onda mi se učinilo da
se u spavaćoj sobi čuju glasovi.
Da li je moguće... Ustala sam i
krenula prema sobi. Otvorila
sam vrata i ugledala ono čega
sam se najviše plašila: moj
Filip u strasnom zagrljaju s
nekom brinetom... Nisu me
odmah primetili.
Nekoliko trenutaka kasnije
Filip se okrenuo i, ugledavši
me okamenjenu, skočio je iz
kreveta. Nekako sam uspela
da se priberem i potrčala sam
prema izlaznim vratima.
– Biljana, stani, objasniću ti...
– Pusti me, kako si mogao...
Uplakana, strčala sam niza
stepenice ne obazirući se na
stanare koji su me zbunjeno
gledali. Gotovo je, nikada mu
neću oprostiti! Rekao je da je
duga etapa njegovog slobodnjačkog
života okončana, da
nije pomislio na drugu otkad
je mene sreo... Kako je mogao
tako da me laže? Verovatno je
isto to pričao svim devojkama
pre mene, a ja sam mu poverovala
kada je rekao da sam posebna,
da sam jedina na svetu
do koje mu je stalo.
Bože, kako sam bila glupa!
Kada sam došla kući, telefon
nije prestajao da zvoni. Znala
sam da je Filip i nisam podigla
slušalicu. Bilo mi je dosta
njegovih laži. Nešto kasnije
čula sam snažno lupanje na
ulaznim vratima. Bio je to on.
– Molim te, Biljana, moramo
da porazgovaramo.
Pustila sam ga da uđe.
– Znam da sam te povredio.
Ne znam zašto sam to uradio.
Uplašio sam se snage svojih
osećanja prema tebi. Hteo sam
sebi da dokažem da i dalje
mogu da budem svoj, da ne
zavisim ni od koga... Svestan
sam tvoje mladosti, znam da
neću dugo moći da te zadržim
kraj sebe, da ćeš jednog dana
otići s nekim tvojih godina i
da ću ostati sam... Uvek sam
se plašio da ću biti sam, ostav-
Nastavak na sledećoj strani
5/11 43

44
"... Najviše pažnje privukla je slika na kojoj je plavokosa
devojka, slika koja odiše emocijama. Kada smo umetnika
upitali ko je ta devojka, rekao je da ne želi to da nam otkrije i
da je dovoljan podatak da je ona neko ko igra važnu ulogu u
njegovom životu, kao i da je cela izložba posvećena njoj. Nije,
naravno, teško pogoditi o kakvim se emocijama radi..."
ljen, zato sam prvi ostavljao. oprostim. Bila sam jedna – Ne želim više da ga vi no, teško pogoditi o kakvim
Ali, s tobom je drugačije, ne u nizu, ništa mu nisam dim. Ni njega ni sliku. se emocijama radi...”
mogu da zamislim život bez značila.
– Moram nešto da ti Spustila sam novinski ise-
tebe. Oprosti mi, molim te, ni- Znala sam da se za deset pokažem.
čak na sto. Nisam znala šta
kada se neće ponoviti, nikada. dana otvara izložba, da je Izvadio je iz džepa isečak da kažem, šta da osećam.
Bilo mi je teško ali uspela zauzet poslom. Nikada neću iz nekih novina. Prvo sam – Da li ipak želiš da ode-
sam da ostanem pribrana. videti kako me je naslikao... ugledala Filipovu fotografimo? Izložba se sutra zatvara
– Žao mi je, Filipe, ne veru- Trudila sam se da ne ju. Kako mi nedostaje... – predložio mi je Marko.
jem ti više. Gotovo je. Sada te mislim na njega i učinila – Pročitaj – rekao je Pristala sam.
molim da odeš.
sam jedino korisno u tom Marko.
Srce mi je tuklo kao ludo.
Zatvorila sam vrata za njim trenutku: bacila sam se na Čitala sam i nisam mogla Filip me nije odmah video
i gorko sam zaplakala. učenje. U pauzama bih po- da poverujem.
pošto je bio okrenut leđima.
nekad popila kafu sa svojim ”... Najviše pažnje privukla Stajao je ispred jedne slike
Posvetio mi je izložbu prijateljima, ali nikome nisam
rekla šta se dogodilo iz-
je slika na kojoj je plavokosa
devojka, slika koja odiše
zamišljeno je gledajući. Prišla
sam mu i tiho rekla:
Narednih nekoliko dana među Filipa i mene. Jedino emocijama. Kada smo umet- – Da li još uvek želite da
nisam izlazila iz kuće, nije je Marko sve shvatio. nika upitali ko je ta devojka, budete s tom devojkom?
mi bilo ni do čega. Filip se – Ti ga voliš?
rekao je da ne želi to da nam Okrenuo se i nasmešio:
nije javljao. Želela sam da Ćutala sam.
otkrije i da je dovoljan po- – Nikada je neću pustiti
ga vidim, nedostajao mi – Biljana, upozorio sam te. datak da je ona neko ko igra da ode.
je njegov pogled, njegov – Znam...
važnu ulogu u njegovom ži- Bacila sam mu se u naruč-
dodir, ali... Previše je bilo – Hoćeš li da zajedno odevotu, kao i da je cela izložba je i nije me bilo briga šta će
bolno, nisam mogla da mu mo na izložbu?
posvećena njoj. Nije, narav- pomisliti ljudi oko nas... �
5/11

Oprostila sam
mu prevaru
NAJBOLJI DOMAĆI RECEPTI!
Probajte pikantne, sočne, neodoljive specijalitete!
NAJVIŠE
RECEPATA
NA JEDNOM
MESTU!
• Sezonski meni
• Dečji meni
• Brzo i ukusno
• Ekonomična trpeza
• Pomoć pri kupovini
GURMANLUCI BEZ GRANICA!
Potražite na kioscima svakog 1. u mesecu!
5/11 45

Interna medIcIna
6 najčešćih uzroka
bola u stomaku
Ovaj simptom obično je posledica
lakših zdravstvenih poremećaja,
ali ponekad ga uzrokuju i ozbiljna
oboljenja. Naučite da razlikujete tegobe
Bolovi u stomaku su
uobičajena ali veoma
neprijatna senzacija u
predelu ispod donjeg
rebarnog luka i dijafragme, a iznad
pubične kosti. Na sreću, u većini
slučajeva radi se o lakšem poremećaju,
a stanje se lako dijagnosticira
i leči. U retkim situacijama,
bol može da bude znak ozbiljnog
oboljenja, zbog čega je dobro prepoznati
simptome da bi se na vreme
zatražila lekarska pomoć.
Zastoj u varenju
Zastoj u varenju javlja se kao neprijatan
osećaj u toku ili nakon
obroka, a kreće se u rasponu od
blage nelagodnosti i osećaja punoće
do jakog bola u stomaku i
želucu. Može da bude znak ozbiljnog
zdravstvenog problema, poput gastroezofagealnog
refluksa ili tumora, iako
se u najvećem broju slučajeva radi o
preterivanju u jelu i piću. Lekovi koji
iritiraju želudac, stres ili anksioznost
takođe izazivaju nelagodnost u stomaku.
Simptomi
Simptomi zastoja u varenju uključuju
pojavu abdominalnog bola, naduvenost,
gasove, mučninu, kiselkast ukus
u ustima, pečenje u želucu i gornjem
delu abdomena (za razliku od gorušice,
koja se oseća u grudima i grlu).
Mere samopomoći i lečenje
Antacidi mogu ukloniti simptome
zastoja u varenju. Ukoliko je bol
snažan, pacijent bi trebalo da miruje
u poluležećem položaju. Mleko ili voda
mogu razblažiti kiselinu u želucu.
Kombinacija antibiotika i blokatora kiseline
pomaže ukoliko je uzrok neprijatnosti
bakterija helikobakter pilori.
Zastoj u varenju može se sprečiti ako
se hrana unosi polako, a svaki zalogaj
Ukoliko bolovi nastupe iznenada i
neprekidno se pojačavaju, obavezno
se treba obratiti lekaru
dobro sažvaće. Tokom jela izbegavati
bilo kakve rasprave, a po završetku
obroka mora se opustiti. Izbegavati aspirin
i nesteroidne antiupalne lekove.
opstipacija
Otežano pražnjenje creva (zatvor)
veoma je neprijatna tegoba, koja se
može javiti u vidu otežanog ispuštanja
fecesa zbog njegove tvrdoće ili
kao kompletan zastoj i nemogućnost
pražnjenja creva. Najčešći uzrok
ovog stanja jeste promena u režimu
ishrane, iako se kod nekih pacijenata
javlja i kao posledica oboljenja.
Simptomi
Znaci otežanog pražnjenja creva jesu
abdominalni bol, pritisak u stomaku,
otečenost, poremećaj u radu creva, a
ponekad i povraćanje.
46 5/11
Ovaj tekst prenosimo iz časopisa

Mere samopomoći i lečenje
Ukoliko se radi o hroničnom zatvoru,
lečenje može da traje veoma dugo,
a pre svega podrazumeva izmenu
režima ishrane, unos dovoljne količine
vlakana ili uzimanje suplemenata
vlakana (nisu laksativi, pa se mogu
uzimati svakoga dana). Svakodnevna
aktivnost od presudnog je značaja
za funkcionisanje creva, a posebno
se preporučuje vežba ”vožnje bicikla”
(simuliranje okretanja pedala u
ležećem položaju) u trajanju od 10
do 15 minuta. Lekari preporučuju od
šest do osam čaša vode dnevno, kao i
izbegavanje alkohola i kofeina. Najbolje
je uspostaviti rutinu odlaska u
toalet, svakoga dana u isto vreme.
Ukoliko se moraju koristiti laksativi,
treba se obavezno konsultovati
sa lekarom i ne uzimati ih često, jer
mogu uzrokovati ozbiljna oštećenja
nerava u debelom crevu.
Gastroenteritis
(stomačni virus)
Gastroenteritis, poznatiji u svakodnevnom
govoru kao stomačni
virus, poremećaj je koji karakteriše
upala sluzokože želuca i creva.
Glavni izazivači ovog bolnog i
neprijatnog stanja jesu virusne i
bakterijske infekcije.
Simptomi
Najčešći znaci gastroenteritisa jesu
proliv, mučnina, povraćanje, grčevi,
blago povišena temperatura i u težim
slučajevima dehidratacija.
Mere samopomoći i lečenje
Cilj lečenja je hidratacija organizma,
otklanjanje simptoma i saniranje infekcije.
U nekim slučajevima dovoljno
je uzimati na svakih 20 minuta po
gutljaj napitka obogaćenog elektrolitima,
da bi se nadoknadila izgubljena
tečnost. Nakon 24 sata može se preći
na banane, pirinač, jabuke i tost, te
postepeno uvoditi i drugu hranu.
Kod male dece obavezno se mora
pratiti količina izlučenog urina, proveravati
da li u ustima ima pljuvačke
i suze li mu oči, te da li se znoji.
Ukoliko nema ovih znakova, hitno
potražiti medicinsku pomoć.
Prirodni lekovi
• U slučaju napetosti, nadutosti i
grčeva u stomaku, od velike pomoći
mogu biti čajevi od nane,
komorača, kima ili kamilice.
• Usled bolova zbog prekomernog
unosa hrane, pomažu čajevi
od hajdučke trave, lincure, pelina
i iđirota.
Kada pacijent, uprkos preduzetim
merama, izbacuje tečnost koju je
popio, potrebno je intravenozno rehidrirati
organizam.
menstrualni bolovi
Abdominalni bol koji se oseća na
početku, a nekada i tokom menstrualnog
krvarenja normalna je pojava
uzrokovana kontrakcijama mišića
materice usled hormonalnih promena.
Menstrualni grčevi kreću se u rasponu
od jedva primetnih do veoma bolnih
senzacija koje ometaju normalno
obavljanje svakodnevnih aktivnosti.
Simptomi
Uz grčeve u donjem abdomenu,
često se javljaju i bolovi u leđima,
nogama, mučnina, povraćanje, proliv,
glavobolja, nervoza, slabost, pa
čak i nesvestica.
Mere samopomoći i lečenje
Najbolji način otklanjanja menstrualnih
grčeva jeste uzimanje antiupalnih
lekova, ako je moguće pre
početka krvarenja, a terapiju produžiti
koliko je potrebno. Ukoliko
jedna vrsta leka ne pomogne, treba
pokušati sa drugom. Sa ovim medikamentima
neohodan je oprez, jer
mogu izazvati probleme sa bubrezima
i želucem. Lekari preporučuju
da se uzimaju sa hranom. Ako lekovi
ne pomažu, treba probati sa masažom
leđa i donjeg abdomena te sa
stavljanjem toplih obloga na donji
deo stomaka. U nekim slučajevima
svakodnevno vežbanje, niskomasna,
vegetarijanska ishrana i uzimanje
1.200 mg kalcijuma dnevno mogu
biti od velike pomoći.
trovanje hranom
Trovanje hranom može izazvati manje
stomačne nelagodnosti ili uzrokovati
po život opasne infekcije, u
zavisnosti od vrste bakterije ili parazita
koji su doveli do toksikacije.
Postoji preko 250 vrsta oboljenja
koja su posledica konzumiranja
zaraženih namirnica ili vode, poput
salmoneloze, infekcije ešerihijom
koli i botulizma.
• Za oblaganje sluznica želuca i
creva te smanjenje bolova odlični
su čajevi od slatkog korena i
belog sleza.
• Prva pomoć za regulaciju crevcrevne flore jesu jogurt i probiotici.
• Začini koji mogu da poboljšaju
varenje i apetit jesu kim, paprika,
cimet, slačica i đumbir.
Opasna stanja
Ako se bolovima u stomaku pridruže još neki simptomi ili ukoliko
nastupe iznenada i neprekidno se pojačavaju, obavezno se treba
obratiti lekaru, koji će utvrditi uzrok tegoba. Ozbiljni poremećaji koji
mogu da uzrokuju bolove u stomaku jesu:
• upala slepog creva (apendicitis),
• upala debelog creva (divertiku (divertikulitis,
kolitis),
• blokada creva (ileus),
• oboljenja mokraćnih puteva ili
bubrega,
• akutna upala gušterače (pankreatitis),
• žučne i bubrežne kolike.
Simptomi
Karakteristični znaci trovanja hranom
jesu bolovi i grčevi u stomaku,
mučnina, povraćanje, proliv,
slabost, nesvestica i temperatura.
Jačina simptoma zavisi od uzroka
infekcije.
Mere samopomoći i lečenje
Kraće epizode povraćanja i proliva
koje se povuku nakon 24
časa mogu se sanirati i u kućnim
uslovima. Tokom perioda izraženih
simptoma ne uzimati hranu,
već piti što više čiste tečnosti. Ne
konzumirati alkoholna, zaslađena
pića niti napitke sa kofeinom. Tek
kada se povraćanje smiri, mogu
se polako uvoditi lakše namirnice.
Ponekad je neohodno uzimati
lekove za zaustavljanje proliva.
Nekim pacijentima mogu pomoći
antibiotici, dok će se kod drugih,
ukoliko uzmu ovu vrstu lekova,
stanje pogoršati, pa ih treba uzimati
samo uz lekarsku dozvolu.
U slučajevima trovanja pečurkama
ili pesticidima potrebno je intravenozno
nadoknađivanje izgubljene
tečnosti i otklanjanje simptoma
koji mogu biti opasni po živote
uzimanje antidota (protivotrova).
Pacijent se u takvim slučajevima
najčešće smešta u bolnicu na intenzivnu
negu.
alergije i netolerancija
na hranu
Alergija na hranu predstavlja odgovor
imunološkog sistema na određene
sastojke u namirnicama, najčešće
proteine. Između 2 i 4% odraslih i 6
i 8% dece imaju alergiju na hranu,
dok je netolerancija daleko češća i
zapravo je odgovor sistema za varenje
na određene namirnice. Najčešći
uzroci nepodnošenja namirnica
jesu nedostatak određenih enzima
u sistemu za varenje ili preterana
osetljivost na hemijske aditive.
Simptomi
Simptomi alergije pojavljuju se svaki
put kada se konzumira namirnica koju
imunološki sistem napada, a manifestuju
se kao bol u stomaku, mučnina,
proliv, osip, svrab, nedostatak
vazduha, bol u grudima i u najtežim
slučajevima anafilaktički šok.
Znaci netolerancije pojačavaju se u
zavisnosti od količine neodgovarajuće
hrane koja se unese, a podrazumevaju
pojavu abdominalnog bola,
mučnine, grčeva, naduvenosti, povraćanja,
gorušice, proliva, glavobolje
i nervoze.
Mere samopomoći i lečenje
Pošto ne postoji lek protiv alergija i
netolerancije na hranu, pacijentima se
preporučuje izbegavanje kritičnih na
mirnica i sastojaka. Ukoliko se pojave
simptomi anafilaktičkog šoka, koji
uključuje pojavu crvenila,
svraba i urtikarija po
koži, otežano disanje i
kašalj, šmrcanje, otežano
gutanje, slabost,
drhtavicu, proširene
zenice, nesvesticu,
promene u radu srca, ne
ophodno je što pre potražiti le
karsku pomoć, jer u ozbiljnim
slučajevima ovo stanje može
imati smrtni ishod.
5/11 47

48
Jelima iz časopisa obradujte partnera
Svečana
gozba
Mleveno meso
sa prokeljom
za 4 osobe
Vreme pripreme:
40 min.
Mrsno jelo
400 g mlevenog junećeg mesa
100 g mesnate slanine
1 veća glavica crnog luka
100 g pasulja iz konzerve
200 g prokelja
4 dl soka od paradajza
5/11
1 kašičica mlevene paprike
prstohvat belog luka u prahu
prstohvat sode bikarbone
4 kašike ulja
200 g pirinča
mešavina začina, biber
Složenost postupka:
SREDNJE TEŠKA
1. Crni luk i mesnatu slaninu iseći na
kockice.
2. Prokelj obariti u slanoj vodi sa prstohvatom
sode bikarbone, a potom
ga ocediti od suvišne tečnosti.
SAVET PLUS:
Kao prilog uz ovo jelo umesto
pirinča možete poslužiti
testeninu ili palentu.
Preporučena salata: zelena
salata
Preporučeno piće: đus
3. Na malo ulja propržiti crni luk i
mesnatu slaninu, dodati mleveno
meso te i njega kratko propržiti da
promeni boju.
4. Potom sipati sok od paradajza,
dodati mlevenu papriku, beli luk u
prahu i začine po ukusu. Nastaviti sa
dinstanjem na umerenoj temperaturi
dok meso ne omekša.
5. Pred kraj dodati pasulj i prokelj
te kratko prodinstati.
6. Pirinač obariti u slanoj vodi sa
nekoliko kapi ulja pa ga ocediti od
suvišne tečnosti i poslužiti kao prilog
uz gotovo jelo.

Zapečeni gulaš
sa krompirom
za 5 osoba
Priprema: 60 min.
Pečenje: 50 min.
Mrsno jelo
400 g junetine
ob buta
400 g svinjskog
mesa od buta
1 kg krompira
2 glavice crnog
luka
1 kašika mlevene
paprike
1 kašika gustina
100 g putera
Složenost postupka:
SREDNJE TEŠKA
2 dl belog vina
goveđe supe
od kocke po
potrebi
4 kašike susama
bosiljak, majčina
dušica
0,5 dl ulja
mešavina
začina
1. Juneće i svinjsko meso od buta iseći na
krupnije kocke, a crni luk sitno iseckati.
SAVET PLUS:
Za pripremu rižota umesto
crvenog luka možete koristiti
crni luk ili praziluk.
Preporučena salata: paradajz
Preporučeno piće: belo vino
2. Krompir oguliti i iseći na manje kocke,
a zatim ga kratko blanširati u slanoj vodi
da omekša.
3. Na malo ulja propržiti crni luk, dodati
juneće meso i pržiti dok ne promeni boju.
Potom dodati svinjsko meso te i njega
kratko propržiti. Dinstati na umerenoj
temperaturi uz dolivanje goveđe supe sve
dok meso ne omekša.
4. Pred kraj dinstanja dodati belo vino,
mlevenu papriku, gustin, bosiljak, majčinu
dušicu i začine po ukusu, pa ostaviti da se
još malo prodinsta.
5. Blanširani krompir sjediniti sa susamom i
začinima po ukusu te izmešati.
6. Vatrostalnu posudu nauljiti i u nju
preručiti pripremljeni gulaš. Odozgo naneti
krompir i preliti ga otopljenim puterom.
Peći u zagrejanoj rerni na 180 ºC dok krompir
ne omekša, a suvišna tečnost ne uvri.
SAVET PLUS:
Gulaš mora biti ređi pošto će se
tokom pečenja u rerni zgusnuti.
Preporučena salata: cvekla
Preporučeno piće: pivo
Pileća džigerica
sa rižotom
za 4 osobe
Vreme pripreme:
50 min.
Mrsno jelo
800 g pileće
džigerice
200 g pirinča
1 dl belog vina
2 glavice crvenog
luka
0,5 dl konjaka
Složenost postupka:
SREDNJE TEŠKA
300 g bukovača
150 g brašna
ruzmarin
150 g putera
mešavina začina,
biber
1. U teflonskom tiganju otopiti 50 g
putera.
2. Pileću džigericu uvaljati u brašno i
propržiti na vreloj masnoći.
3. Zatim je preliti konjakom, doliti malo
vode i dinstati na umerenoj temperaturi
dok džigerica ne omekša, a suvišna tečnost
ne uvri. Pred kraj dinstanja začiniti
po ukusu.
4. Crveni luk iseći na kockice, a bukovače
na trake.
5. Na preostalom otopljenom puteru
propržiti crveni luk i bukovače, dodati
pirinač te i njega kratko propržiti.
6. Zatim preliti belim vinom i dinstati uz
povremeno dolivanje vode dok pirinač
ne omekša, a suvišna tečnost ne uvri.
7. Pred kraj dinstanja dodati ruzmarin,
začine po ukusu i promešati.
8. Pripremljeni rižoto poslužiti uz dinstanu
džigericu.
5/11 49

50
Razonoda
5/11 Najbolje ukrštenice rešavajte u časopisima ”Sfinga” i ”Skandi svet”

100%
75%
50%
25%
0%
YERBA MATE ČAJ ZA
MRŠAVLJENJE
ZELENO ZLATO JUŽNOAMERIČKIH INDIJANACA
Mate je zimzeleno drvo koje cveta od oktobra do decembra.
Zeleni listovi i crvene bobice karakterističnog izgleda uspevaju
samo u Južnoj Americi a čaj od njih naziva se "napitkom
bogova". Brazil, Argentina i Paragvaj najveći su proizvođači ali
i potrošači yerba mate čaja. Zahvaljujući klimatskim uslovima
tog podneblja, ova biljka raste samo u Južnoj Americi.
Zbog činjenice da biljka mate sadrži 11 vitamina i
minerala kao i 15 amino-kiselina, važno je napomenuti da
bi je bilo teško uporediti s bilo kojom drugom biljkom po
nutricionističkoj vrednosti.
Mate sadrži praktično sve vitamine i minerale nužne
za normalno funkcionisanje organizma - kalcijum,
magnezijum, gvožđe, fosfor, cink, bakar, kalijum, jod,
vitamine B1, B2 i C. Napitak je žućkastozelene boje, a
sadrži kofein, teobromin, hlorofil, eterično ulje i vanilin.
Argentinsko ministarstvo zdravlja dalo je preporuku svim
trudnicama i dojiljama da redovno konzumiraju mate čaj zbog
njegove nutritivne vrednosti. Na sličan način sugerisano je
svim dečjim vrtićima i osnovnim školama da čašu mleka
zamene šoljom ovog čaja s obzirom na veći broj supstanci
korisnih po organizam.
Istraživanja su pokazala da su mnogi fizički radnici koji su
svakodnevno pili mate čaj sačuvali dobro zdravlje i doživeli
duboku starost uprkos velikim naporima i slaboj ishrani. Ovaj
čaj smanjuje apetit pa je pogodan za mršavljenje – treba
ga piti 60 minuta pre jela. U nekim evropskim zemljama, na
primer u Nemačkoj, registrovan je kao lek.
92
83
67
Yerba Mate Čaj Kafa Instant kafa Biljni čaj Ledeni čaj
Analiza potrošnje različitih pića u domaćinstvima u Južnoj Americi
51
42
TEL. I FAKS SRB: (021) 472 05 12 / DISTRIBUCIJA I PRODAJA U REGIONU:
BIH - ICM PHARM: +387 (0) 55 210 290 / CG - FARMEGRA: +382 (0) 20 622 410
2
ČUVENI ČAJ
KONAČNO KOD NAS!
Stručnjaci iz „Macval Tea“ smislili su idealnu kombinaciju:
mate čaju dodali su mešavinu biljaka koje poboljšavaju varenje,
čiste organizam i kožu od otrova, odnosno bakterija, i koje vezuju
slobodne radikale, pa su napravili YERBA MATE ČAJ ZA MRŠAVLJENJE
koji garantovano skida 10% telesne težine u prvom mesecu korišćenja.
Mate osvežava organizam, smanjuje umor i napetost mišića, i ublažava stres.
Koristi se za jačanje imuniteta, usporava starenje i pojačava lekovitost drugih
biljaka ukoliko se uzima zajedno s njima. Tradicionalno se koristi u slučaju
poremećaja varenja, a kontroliše apetit i čisti organizam.
MATE ČAJU PRIPISUJE SE ODREĐENA LEKOVITOST:
- stimulisanje nerava i mišića
- ubrzavanje metabolizma
- antibakterijsko i antikancerogeno delovanje
- svojstvo diuretika
- podstiče varenje
- pojačava znojenje
- s obzirom na sadržaj kofeina, podiže radnu sposobnost
U latinoameričkim zemljama koristi se zanimljiva
poslovica koja kaže: “DA NEMA MATE ČAJA, BIO BI DOBAR SVAKI ČAJ“...

i održavanje vitke linije
“Prijatan ukus je ono čime me je
FITI osvojio i po čemu se znatno
razlikuje od većine sličnih
proizvoda, a njegov prirodni
sastav i činjenica da sam mogla
da ga koristim tokom trudnoće
doprineli su tome da ga
svakodnevno koristim.
Redovnom upotrebom
FITI-ja posle porođaja
dovela sam svoju kilažu
na odličan nivo - sada
imam 2 kg manje u
odnosu na period pre
trudnoće. Lako održavam
liniju jer, zahvaljujući
FITI-ju, kilogrami mi ne
predstavljaju problem!”
Violeta Viki Miljković,
estradna zvezda
je pravo rešenje za
skidanje kilograma
U svim bolje
snabdevenim apotekama!
www.lenic.rs, www.directshop.rss s
Spas u borbi protiv psorijaze,
ekcema i hemoroida!
Upotrebom Upotrebom FITI-ja
posle posle porođaja porođaja dovela dovela
sam sam svoju svoju kilažu kilažu na na
odličan odličan odličan odličan nivo! nivo! nivo! nivo!
proizvod baziran
na prirodnim
komponentama
• Prvi efekti posle
15 dana
• Biljna posna
proteinska dijeta
• Proizvod naših
stručnjaka
• Vidljivi efekti
nakon 2 meseca
način upotrebe
• 10 g (jedna puna
supena kašika) dva
puta dnevno
• ujutro uz doručak
pomešati sa sokom
po želji
• uveče umesto
večere sa jogurtom do
1,5% mlečne masti
SRB-DIRECT SHOP 021/472-0512, BiH-ICM PHARM +387 55 210 290, CG-FARMEGRA +382 20 622 410 , MAK-SEPTIMA DOOEL: +389 (0)2 3060175
. redovna i svakodnevna nega kože i lica, tela i . podstiče epitelizaciju kože u slučaju ragada
usana nakon kupanja, brijanja i depilacije na dojkama, ojeda na koži dece i
. zaštita kože od vetra, hladnoće i posle odraslih, opekotina i promrzlina
sunčanja
. zarastanje rana nastalih kao
. oporavak ispucale kože ruku, nogu i usana posledica dekubitusa i ožiljaka
rbija-DIRECT SHOP 021 472 0512 / Bosna-ICM PHARM +387 55 210 290 / Crna Gora- Gora-
SRB-DIRECT SHOP 021/472-0512 BiH-ICM PHARM +387 55 210 290, CG-FARMEGRA +382 20 622 410
FARMEGRA +382 20
U svim bolje
snabdevenim
apotekama!