62 Deroko slog - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

UMETNOST JE NAJPLEMENITIJE UZBUŒEWE
Deroko – dozvoliñete da ga pomiwem samo prezimenom, onako baã
kao ãto ga je oslovqavao i Rastko (Petroviñ) u svojoj åuvenoj kwizi
putopisa Afrika (1930) – govorio je i pisao, povazdan u markantnim
i æivim gestovima, nikada ne nadglasavajuñi one s kojima je
razgovarao. Okrenut aktuelnom, i delotvornom trenutku, on je, ipak jednako
osluãkivao, u sebi, i vlastite srodnike po duhu, jedino fiziåki
odsutne, a zapravo nepoderive u señawu i vremenu.
Posveñen pre svega drugima i, uopãte, svemu ãto je izazovno i neobiåno,
Deroko je, mimo svoje osnovne vokacije graditeqa i istoriåara
umetnosti, i u najranijoj mladosti baã kao i dubokoj, samo po broju godina
starosti, æiveo æivotom umetnika i istinskog kosmopolite. U taj
pomalo “avanturistiåki” stil æivqewa i poimawa sveta spadaju svi
oni wegovi deåaåki beogradski mangupluci, pasionirano bavqewe avijatikom,
sportovima na vodi i suvom, putovawa po brdovitim juænim
srpskim zemqama, odlazak na Solunski front, a pre toga na ãkolovawe
za vojnog pilota negde u Francuskoj; druæewe sa umetnicima od nerva
kao ãto su Rastko i Sava Ãumanoviñ, saradwa s wima i uåeãñe u opremawu
wihovih izloæbi i kwiga.
U zrelom svom dobu Deroko ñe postati jedan od najveñih naãih mirskih
Hilandaraca, pohodeñi slavnu lavru na Svetoj Gori tri puta, dokumentujuñi
ta svoja hodoåaãña crteæima i fotografijama ali i putopisnim
tekstovima; prireœivañe tada izloæbe (“u humanitarne svrhe”) beleæiñe
poneãto iz svojih señawa (na traæewe redakcija novina i åasopisa),
“osnovañe”, sa suprugom Ivankom, u wihovom stanu na Topliåinom vencu
6, nezvaniåni salon, otvoren oko podneva sredom i subotom za stare i
novopridoãle prijateqe i znatiæeqnike; najzad, postarañe se, koliko
je to od wega zavisilo, da se, 1986. godine, iz Amerike prenesu kosti, joã
1949. godine preminulog prijateqa Rastka Petroviña, sve do tada ostavqenog
na milost i nemilost tuœini i zaboravu.
Kada me je, 1981. godine, urednik åasopisa Gradina zamolio da naåinim
razgovor napokon i s jednom liånoãñu s naãih strana (dotad sam objavqivao
razgovore samo s inostranim piscima), instinktivno sam odabrao
upravo Deroka. Ali, kao ãto rekoh, i iza i svud unaokolo tada veñ
osamdesetãestogodiãweg profesora nekadaãwe Viãe tehniåke ãkole
(Arhitektonskog fakulteta) u penziji, akademika i arhitekte (zajedno
13