62 Deroko slog - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

ALEKSANDAR DEROKO (1894–1988)
Veñina nas, bivãih studenata arhitekture, upoznala je profesora
Deroka i pre nego ãto smo ga videli. Wegovi karakteristiåni zapisi
o narodnom stvaralaãtvu u zemqi, na velikim tablama uverqivo
su propagirale da “nisu arhitektura samo Partenon i Aja Sofija.
I mnogo primitivniji oblici zasluæuju da se na wih obrati paæwa i
to ne samo sa funkcionalne i konstruktivne strane, veñ i sa estetske”.
Gledajuñi nas sa zidova hodnika po kojima smo se åesto i bez naroåitog
ciqa kretali u mnoãtvu i sivilu, ovi belezi nisu mogli ostati neprimeñeni.
Otvarali su jedan vid stvari åije smo tajne pokuãavali dokuåiti.
“Nisu dimenzije i bogatstvo kriterijumi za vrednosti u umetnosti
a najmawe merilo za interesantnost arhitekture”. Tako su poåela naãa
druæewa uprkos razlici u godinama.
Pored zvaniånih i obaveznih åinova priznawa izreåenih profesoru
Deroku, wegovom doprinosu opãtoj kulturi zemqe, ostao je nedoreåen
i odnos wegove liånosti sa drugima; upravo to ãto se deãavalo u pedagoãkoj
delatnosti ostavilo je duboke tragove na sve wegove œake i savremenike.
Viãe od trideset i osam godina rada na Arhitektonskom
fakultetu u Beogradu daju dovoqne dokaze o znaåaju wegovog osnovnog
zanimawa – profesora – i jednog meœu prvim istoriåarima sredwovekovne
i narodne arhitekture u Srbiji.
Sporazumevawe u specifiånim uslovima fakulteta – primopredaje znawa
– nekonvencionalno je sprovodio, postajuñi istovremeno poãtovani
profesor i prijateq. Ovakav odnos je bio rezultat izgraœivawa zajedniãtva
uz puno poãtovawe slobode liånih kretawa duha. Izvesna skepsa
prema doktrinarnosti nekih istina, ãto ih je vreme nanosilo, iskazana
iz nemira sopstvenih sumwi i velikog æivotnog iskustva, a bez
izraæavawa autoriteta ex cathedra, vremenom je dobijalo snagu; ona se
pamtila. Tako je on i materiju istorije umetnosti spuãtajuñi se u sve
wene vidove, od duha do tehnike, otkrivao u svim dimenzijama; bilo je to
novo gledawe, æivo i neoptereñeno pretpostavkama åije su granice uvek
promenqive. Ukus liånog stvaralaãtva i podozrewa raœao je respekt i
moguñnost prodirawa u tajne “zanata” umetnosti, a to je boqe do iko do
wega znao profesor Deroko.
Potrebno je zabeleæiti da je on veñ 1929. u jednom krañem osvrtu u åasopisu
“Raãka” 20–22 pod naslovom Zlatno doba stare srpske arhitek-
5