62 Deroko slog - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Aleksandar Deroko preminuo je 30. novembra 1988., a wegova Ivanka åetiri
godine kasnije u Beogradu.
Sahraweni su na Novom grobqu u Beogradu.
ANDRIÑ, Nadeæda
5. Branimir Ñosiñ u pismima i dokumentima / Nadeæda Andriñ.
– Beograd : Muzej grada Beograda, 1973. – 377 str.
II-17602
Ivanka je bila koleginica i oko pet godina veoma bliska prijateqica potoweg
pisca Branimira Ñosiña åiji kwiæevni rad je pomno pratila, a svojim
sugestijama pre objavqivawa, moæda ponekad i usmeravala.
Iz wene prepiske sa Ñosiñem vidi se da se poznavala i sretala sa Jaãom
Prodanoviñem, Milanom Rakiñem, Markom Maletinom, Vladimirom
Ñoroviñem, Qubinkom Bobiñ i åitavom plejadom tada znaåajnih liånosti
Prestonice.
Juni 1984. god.
“O mojoj Ivanki (inaåe zvaniåno “braånom drugu”) – sve samo najlepãe. Da
nije bilo we... ne bi ni mene bilo... Nedavno smo slavili pedeset godina
braka. Reãili smo bili da se venåamo posle viãe godina jednog proverenog
prijateqstva. Mislim da za brak nije dovoqna samo qubav. Samo pravo
prijateqstvo moæe da nadvlada sve prepreke i sva iskuãewa neizbeæna u
svakome braku. U mome sluåaju tako je i bilo.”
Kako nisu imali naslednike, Derokovi su svoj stan za æivota prodali.
Kupio ga je, kao poãtovalac kuñe, gospodin Aleksandar Dimitrijeviñ, sa
svim nameãtajem i predmetima u wemu. Do danas, porodica Dimitrijeviñ je
saåuvala u velikoj meri autentiånost starog ambijenta, u ãta smo se i liåno
uverili kada smo od wih pozajmili slike za ovu izloæbu.
Qubaznoãñu g. Dimitrijeviña imali smo prilike da vidimo posledwe
Derokovo pismo iz bolnice upuñeno supruzi Ivanki.
“Najdraæa, o tako je to bilo, hvala Bogu i viãe od 50 godina. Ti si uvek bila
perfektna, ja sam greãio ali samo malo, oprosti i nikada nije remetilo
celinu – moju veliku sreñu. Hvala ti na svemu neizmerno. Ali priroda i Bog su
rekli da svemu mora doñi kraj. Evo taj moj kraj je doãao, oseñam i nesmem da se
tuæim. Pogledaj, svi oko mene odavno su veñ otiãli. 94 godina zbiqa sreñnog
æivota i preko 50 godina zbiqa sreñnog braka. Zbiqa se moramo pomiriti i
biti sreñni za sve ãta je i kako bilo. Sad samo da tebi joã da duæeg æivota i
sreñe...”
27