Jelica Rajačić Čapaković - Univerzitet u Novom Sadu

Kuća u kojoj sam se rodila (Donji Katun, 2007)
Donji Katun je inače u plodnom delu Šumadije, ali su otac i majka odlučili
da ga napuste i da dođu u Vojvodinu, koja je isto plodna i bogata, i da se nastane
u Zmajevu kod moje bake Đurđe. Iako nikada baš otvoreno nismo pričali
o tome, znam da su se pravile šale da su moji pobegli iz Srbije, jer su dobili tri
ćerke, pa su se uplašili zbog miraza koji je u to vreme bio obavezan za žensku
decu. Mislim ipak da su došli u Vojvodinu zato što je tu bilo više mogućnosti da
radiš i da zaradiš, da se skućiš. Ne treba zaboraviti da su to bile poratne, teške
godine, nije bilo lako sa troje dece... Tu smo jedno vreme živeli sa bakom u kući
i taj deo života je bio dosta težak.
Starija sestra je rođena hiljadu devetsto pedesete, ja sam rođena pedeset
druge. Dobro se sećam nekih detalja iz Katuna i ne mogu da verujem da sam
tako mala zapamtila neke događaje. Tada su plac i naše dvorište za mene bili
jako veliki prostor u kojem smo se najčešće igrali. Mama i tata su bili strogi
prema nama, pa smo samo stojeći na kapiji mogli da posmatramo šta se na ulici
događa. Sećam se nekih sahrana ili svadbi, kada su ljudi nosili ogromne barjake
koji su se vijorili, što se često u selu događalo. Za mene je to bilo fascinantno.
Druga slika koja mi je ostala u sećanju je da smo bili tada željni mnogo čega,
a pre svega bombona. Moja starija sestra je iz maminog novčanika, ili iz fioke,
uzela neke velike pare, otišla u prodavnicu i rekla prodavcu da hoće da kupi
bombone. Prodavac je bio skeptičan, ali je ona tvrdila da se s mamom dogovorila.
On joj je dao ogroman fišek bombona za sve pare i mi smo to jele, jele,
13