Jelica Rajačić Čapaković - Univerzitet u Novom Sadu

se moj deda zahvaljujući njoj vinuo do kmeta u selu. Kad sam videla njenu sliku
na spomeniku, onda sam shvatila da ličim na moju baku.
Kad smo došli u Zmajevo, život sa bakom nije bio lak, pre bi se moglo reći
da je bio nesnosan: pored nas troje dece, tu su bila još mamina braća i sestra,
svi još neoženjeni, odnosno neudate, a opet svi na bakinim jaslama. Ubrzo su
mama i tata našli rešenje – dobili su salaš od zemljoradničke zadruge gde se
tata i zaposlio kao kovač. Tada su salaši bili prazni i vapili za nekim ko bi održavao
i kuću i zemljište, jer su se urušavali, a malo je bilo onih koji su hteli da žive
na njima. Sećam se da je ta kuća na salašu bila divna švapska, tako smo je mi
zvali, jedna od najlepših kuća u tom kraju. Lepo smo živeli. Mama i tata su se
fino slagali, prikupili su malo para na tom salašu, pa su gazdovali domaćinski.
I salaši su bili napušteni, pa su deljeni onima koji su hteli da žive na njima.
Problem je bio što su bili dosta udaljeni od sela, pa se moralo pešačiti. Takođe
dosta je i starosedelaca imalo salaš, često jedino mesto za stanovanje, ali bilo
je i onih koji su bili imućni pa su imali i kuće u selu. Leti su više vremena provodili
na salašima, a zime u selu. Bavili su se zemljoradnjom, stočarstvom i
voćarstvom.
Na prvom salašu smo bili sa jednom porodicom
i tu je bilo vrlo teško, jer su svi su imali
malu decu... Težak je to život bio: nema vode,
nema struje, nema ničega sem dobre volje i
želje za napretkom. Posle smo se preselili na
drugi salaš gde smo bili sami i gde su mama i
tata počeli intenzivno da se bave stočarstvom.
Gajili su krave i svinje, onda su ih prodavali i
štedeli. Živeli smo pored reke Jegričke, i mislim
da je taj period mog života uticao na izbor
mog zanimanja. Taj divan smireni život, pecanje,
rode, detlići, lisice, ogromna polja, sve
je smirivalo...
To je bilo vreme čiste životne sredine.
Tek je tada počeo da se prokopava kanal Dunav-Tisa-Dunav,
pošto je Jegrička bila deo tog
sistema.
Jegrička
*
Pedeset devete ja krećem u školu u selo i pola godine idem peške sa salaša
osam kilometara svaki dan. Ponekad me biciklom tata odnese. S obzirom na
to da je starija sestra već išla u školu mi smo razmišljali da se preselimo u selo.
Kada smo dovoljno para skupili, kupili smo kuću u selu. U Zmajevu je bilo do-
15