Jelica Rajačić Čapaković - Univerzitet u Novom Sadu

jele... Onda smo sakrile u sanduk za drva preostale bonbone i papiriće od bombona
sklonile. Kad je mama došla, ja sam joj odmah to saopštila, što mi moja starija
sestra ni dan danas nije oprostila. Dobile smo onolike batine! Otac nas gotovo
nikada nije udario niti tukao, ali mama je tada istukla obe, što joj je uglavnom
bio princip vaspitanja: kad god smo nešto uradile, a nismo htele da priznamo, ali
i kad smo priznale, onda smo sve dobile kaznu. Majka je o tome odlučivala.
Ja i starija sestra Verica (1954)
Volim da kažem da sam Vojvođanka, i to sa posebnim ponosom! Ipak,
kada me pitaju gde mi je zavičaj, rekla bih da je to Šumadija. Kad pređem Savu
i Dunav osetim taj blago zatalasani predeo gde sam se rodila i taj miris prirode
koja je tamo božanstvena! Nekako me uvek ushićuje kad idem ka njemu. Skoro
sam bila na sahrani stricu koji je doživeo duboku starost - devedeset i nešto godina,
i čula od jednog komšije da od porodice Čapaković nema puno članova,
ali su veoma dobro raspoređeni! To mi se dopalo, jer smo svi nekako uspešni i
školovani... Moj stric Rajko, o kome sam već govorila, bio je u tom kraju poznat
travar. Imao je kovačku radionicu, kao što su imali i deda i tata, ali se pored toga
bavio travama. Ovo pominjem zato što mislim da imamo dobar odnos sa prirodom.
Stricov sin je završio višu školu – biologiju, a i njegova ćerka je studirala
biologiju, ja sam završila biologiju... Nažalost, moj stric nije nikom preneo te
recepture spravljanja melema i čajeva...
Nisam mogla da ustanovim na koga u porodici ličim. Ličim više na tatine.
Tatina mama se zvala Stamena, bila je poreklom iz bogate porodice i zapravo
14