Jelica Rajačić Čapaković - Univerzitet u Novom Sadu

koja duboko veruje u tu akciju. Sada njome upravlja Centar za socijalni rad gde
podaci, nažalost, nisu transparentni - nisu me ni pozvali na otvaranje. Kuća pripada
gradu pa ju je otvorila gradonačelnica! Poslednji podatak koji sam dobila
od osobe koja je zadužena u Sigurnoj ženskoj kući je da ne boravi mnogo žena
u njoj, jer treba da plati žena za sebe i dete, a refundira Centar za socijalni rad iz
opštine iz koje žena dolazi, a deca plaćaju pola od te sume za dan. To je mnogo,
jer žena koja traži zaštitu najčešće nema ništa. Mi smo radili na tome da žena
boravak ne plaća, ali nemate vi sada sa kim da porazgovarate o tome. Ja sam
pokušala da bar kroz medijsku kampanju dignem to na neki nivo, što je prošlo
nezapaženo. Niko neće da se zamera ni sa kim, a novinari su sada oprezni da se
ne bi sukobili sa nekim u gradskoj vladi. Zapravo nemamo podataka šta se tu
događa. Mi smo se zalagali da i to bude institucija sistema pri Centru za socijalni
rad, a da tu mogu da rade volonteri, zatim, članice nevladinih organizacija
koje su obučene za taj posao - sve to ide dosta teško. Ja imam razumevanja za
institucionalne mehanizme koje treba država da finansira.
Trebalo bi da se promene zakoni koji nisu dobri, da sudstvo radi efikasnije,
da imamo podataka oko sprovođenja zakona u vezi sa nasiljem u porodici i
uopšte, da znam koliko je nasilnika udaljeno, koliko je žena ostalo u stanu ili u
Sigurnoj kući, koliko je prijavljeno nasilnika, koliko je krivičnih prijava podnela
milicija, a koliko drugi organi... Sve su to podaci koji mogu da se dobiju, ali još
uvek ima tajni, moraš da uložiš truda da dobiješ neke informacije maltene preko
gospodina Šabića zaduženog za sprovođenje Zakona o dostupnosti informacija
od javnog interesa. Umesto da bude normalno da institucije sistema, koje
postoje radi toga, daju podatke svima. Ako ne nastavimo ativno borbu protiv
nasilja i ako ne podignemo ponovo svi zajedno glas, opet će jaganjci utihnuti.
36
*
Sve je ovo bio važan deo moga života. Ali ono što je temelj i smisao moga
bivstvovanja su naši sinovi i moja porodica, šira i uža. Sinovi me pre svega podržavaju
u tome šta radim i kako radim. Daju mi pohvale, komplimente, ukažu
i na nešto što im se ne dopada. Obojica prate šta se događa u politici, imaju
svoja uverenja, što, mislim, nije uobičajeno kod mladih. Ipak uvek glasaju za
političku opciju u kojoj je njihova mama. Obično idemo zajedno na glasanje.
Puno mi pomažu u kući, pogotovu od kada sam jako zauzeta. To je doprinelo
da se osamostale u tom pogledu. Dobri su studenti i dobri ljudi, što me posebno
raduje. Bave se sportom, vole prirodu i zdrav život. Veoma su nežni prema
mami. S druge strane, ja sam uvek tu -i kad je lako i kad je teško, da ih razumem,
da zajedno rešimo probleme.
Za mene su moje sestre centar sveta. Starija, Verica, završila je fakultet
dramskih umetnosti, živi sama u Beogradu i radi kao slobodna umetnica. Ona
je u porodici uvek bila povlašćena, za to se sama izborila. Puno zna o umet-