Број 138-139 - Српско књижевно друштво

сам се као гим на зи ја лац “опро бао” у деч јим под ли сци ма
бе о град ске днев не штам пе, па и дру где) об ја вљи вао сам у
овдашњем књижевном месечнику „Младост“. Овај часопис
је пре стао да из ла зи 1952. да би се три го ди не ка сни је пре -
образио у „Савременик“, наспрам којег је истодобно покрену
то мо дер ни стич ко „Де ло“. Уочи са мог до ла ска на свет
тих уна пред за ва ђе них бли за на ца Агит про па, те ле фо ном
ми се ја вио пе сник Ду шан Ко стић, бив ши уред ник „Мла -
до сти“, и за пи тао ме при ста јем ли на члан ство у ре дак ци ји
„Савременика“. Понуду сам радо прихватио, делом због рани
је са рад ње у „Мла до сти“ (где ми је при по вет ка „Фу ми -
ца“ на југословенском конкурсу тог часописа 1948. проглаше
на за нај бо љи књи жев ни текст), а де лом и због на пра -
сног зближења са Душаном поводом мог чланка у „Младости“
о прерано погинулом младом песнику Радивоју Копаре
цу. (Бе јах се с њим спри ја те љио 1942. на при нуд ном ра ду
у Јов цу код Ја го ди не, а да ни сам знао да је тај мо мак до
Април ског ра та, на Фи ло зоф ском фа кул те ту у Бе о гра ду,
био Ду ша нов до бар друг. На кон Јов ца, остао сам с Ко па ре -
цом у пре пи сци све до ње го вог жа ло сног кра ја, 1943. Јед но
пи смо за вр шио је ре чи ма да је вре ме у ко јем жи ви мо та кво
да не сме мо ни да са ња мо да се нас дво ји ца јед ног да на,
„кад ужас про ђе“, де си мо у ре дак ци ји ка квог књи жев ног
ча со пи са.
У „Савременику“ сам објавио главнину прича које ће се
1958. по ја ви ти у мо јој пр вој збир ци, на сло вље ној Осе дла -
ти ме ћа ву. По е тич ки, би ће да су ви ше при ста ја ле су пар -
нич ком ча со пи су, не го ре а ли стич ком гла сни ку, али шта се
ту мо гло. Гле да ћу пр во да на пра вим за нат ски до бру књи гу
при ча, ре као сам се би, а он да ћу, од ре ше них ру ку, већ ви -
де ти шта ћу. А имао сам пред очи ма при ме ре мла дих сли -
ка ра ко ји, не зна ју ћи да на цр та ју људ ску ша ку, за по чи њу
ка ри је ру ап страк ци јом. У сва ком слу ча ју, ни сам при ме тио
да је мо ја при по вед на раз лич ност ико ме од уред ни ка бо ла
очи. При том, сто ји да су ме ста ри је ко ле ге (Ве ли бор Гли -
го рић и, на ро чи то, Ерих Кош, а ка сни је им се при дру жио
и Драган Јеремић), уз комплименте, стално пожуривале да
што пре са ста вим збир ку. Го ди не 1960, у сво ју упа дљи во
пре стро гу ан то ло ги ју По сле рат на срп ска при по вет ка (са
са мо се дам име на, од ко јих су пр ва два би ла Иво Ан дрић и
Иси до ра Се ку лић), глав ни уред ник „Де ла“ Пе тар Џа џић
увр стио је мо је „Зло ду хе сва чи јег кут ка“. Аутор је у пред го -
во ру опи сан као „не сум њи ви ре а лист и ти пи чан ур ба ни
пи сац“, чи је оп сер ва ци је „има ју у из ра зу из ве сну кул ти ви -
сану одмереност, а затим суптилне нијансе једног интелектуалног,
скоро хакслијевског хумора и ироније, што на свој
на чин осве жа ва стан дард не об ли ке на ше ре а ли стич не
приповетке“. Сем мене, у Џаџићевом избору није било
КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН/бр.138–139 /13/