Број 138-139 - Српско књижевно друштво

Аг ње шка Жу хов ска Арент
ЈА ДИ КО ВА ЊЕ
Господин Броњислав је имао књижевне амбиције и у томе
ни је би ло ни чег ло шег. На жа лост, у то ме ни је би ло ни ни -
чег доброг. Бака господина Броњислава, честита жена која у
животу није написала узалуд ниједно слово, упозорила је најмла
ђег уну ка да је хлеб ли те ра те го рак.
Љу ди те не по шту ју, јер ни шта ко ри сно не ра диш и уоп ште
– колико се може пити? Ни пристојно одело себи нећеш моћи
да купиш, јер бити песник-џемпераш обавезује, а ни кредит за
кућу неће ти дати, јер писца нико озбиљно неће запослити, а
сав но вац и та ко од ла зи ће на вот ку. А тек оне же не! Тек с њи ма
биће проблема, јер ће се свака прилепљивати без питања, а кад
песник који гладује изгуби моћ по целој вароши почеће да лаје
ка ко је он обич но тра бу ња ло, а не не ка кав ве ли ки пе сниклитерата.
Господин Броњислав није спадао у кукавице, пре је био разуман,
неустрашив, те је најпре одлучио да вредно заврши библиотекарство
и стекне праву диплому. И тек када се добро
раскомотио на месту главног библиотекара, пристојног грађанина,
фама да кришом пише некакву литературу више му није
сме та ла. Пре стао је да скри ва ју тар ње бле ди ло и по чео да по -
казује тродневно небријану браду и бркове, чак ћелу на темену.
По стао је до те ме ре без о чан да је пи сао у рад но вре ме, за
писаћим столом, за који су долазили пристојни грађани вароши
с чланским картама, чак малолетна деца!
Трагови зуба на завршном делу налив пера сведочили су о
томе да господин Броњислав, иако је грицкао пластику, нису
јасни докази повезаности те активности с квалитетом дела која
су излазила испод тако исконструисаног „пера“.
Колегиница која је радила за суседним писаћим столом –
танка, бледа и крхка плавуша Антоњина, која као да је у читаоницу
управо сишла са Кнофових 1 платна, била је захвална муза
господина Броњислава. Међутим највећим савезником се
показала његова имењакиња – Бронка, висока, крепка и наочита
девојка, попут крушке на међи, која је често замењивала
зијајућег и дежмекастог господина Броњислава у трци међу
полицама, с обзиром да јој се никакве књижевне глупости или
бубице нису мотале по глави. Терала је такође с његовог писаћег
стола локалну знаменитост у виду господина Зђисека који
је користећи чињеницу што је библиотекар одлазио у шетњу у
кафану за време паузе за ручак, седао и узурпирао писаћи сто
да би тамо међу прашњавим томовима, сладострасно чачкао
уво налив пером, на коме је остављао крупнозрнасте, жуте трагове.
Го спо дин Зђи сек био је пра ви ас ва ро ши – не ки су чак сма -
трали да познати Ћелави трг који раздваја библиотеку и ликовну
галерију умрлог мајстора треба за своје име да захвали
пресијавајућој лобањи горе помињаног, а не чињеници да су се
тамо тешко примале саднице дрвећа. Уосталом, Ћелави трг је
био обрастао ендемским метлицама, наликујући на ћупу господина
Зђисека који је сам себи средио место за поподневну
дремку, оивичавајући тако шкрти венац расплетених овација.
Та недодирљива персона долазила је редовно у библиотеку,
примамљена лаким доступом кафама и чајевима на писаћем
сто лу, док му је уро ђе но чу ло за про ниц љи вост тог про сто -
ра омогућавало да брзо открије у којим се ормарићима налази
и нешто веселије за чај. Од целокупног књижног фонда господину
Зђисеку највише су се допадали томови формата 15x20
цм, јер су идеално одговарали прикривању чиније с кинеском
супом. Тешко оном ко би покушао да заустави експанзију његових
масних прстекања. Разјарени господин Зђисек био је
спре ман да пљу је, шти ти пер со нал од ло по ва, док су не ки би -
ли ду бо ко уве ре ни да је ба цао чак и ана те ме. То бож тро ји ца
мужева грофице Кутасињске умрла су заредом због анатема госпо
ди на Зђи се ка, ко је је ба цио на њу, јер још као де вој чу рак је
погледала попреко господина Зђисека који је јео из псеће чиније
на имању њених поштованих родитеља. Према томе, није
ништа необично што је само енергична Бронка имала храбрости
да отворено отера тако познату личност.
Али, чак ни њој ни је увек по ла зи ло за ру ком да од бра ни
писаћи сто од експанзије несвртљиве живе легенде. Не једном,
враћајући се с паузе, господин Броњислав се на вратима библиотеке
сударао с господином Зђисеком. Са себи својственом
безбрижношћу муњевито је седао за писаћи сто, завлачио
ислу же но на лив пе ро у усну ду пљу и по чи њао да раз ми шља о
горкој судбини литерата…
1
Фер нан Кноф (1858–1921), бел гиј ски сли кар, гра фи чар и ки пар, бли зак сим -
болистима, сликао фантастично-визионарске и алегоријске теме. – Прим.
прев.
С пољ ског пре ве ла Би сер ка Рај чић
На да Ду ша нић
ЗА КА СНЕ ЛИ ДО ДИР
(За пи си из обла чи ћа)
Вре ме сто ји не по мич но,
ми смо ти ко ји про ла зе.
Фер нан до Пе соа
1.
Мај ка је го во ри ла да си гур но имам бу ве и да ме тре ба на -
прашити прашком против инсеката. Зато што никад нисам
мо гао да се дим мир но на сто ли ци, увек сам се вр по љио.
На ро чи то ка да би смо ишли на ру чак код по ро ди це ње не
сестре. Мати би ми обукла нове, нетом испеглане панталоне
и бе лу ко шу љу са дуг ме том ви со ко ис под бра де, за че -
шља ла ко су и за гла ди ла је вла жним дла ном да оста не у том
по ло жа ју. Но, на кон пар тре ну та ка, чим би се про су ши ла,
пра мен по пра мен би се одва јао, ко вр џао и окре тао сва ки
на сво ју стра ну. Ја бих јед ну но гу под ву као под се бе, а дру -
гом бих клатио, посматрајући врх изгланцане ципеле. Или
па ти ке, не ма ве зе. Би ло ми је је ди но ва жно да у сва ком тре -
нут ку бу дем обу вен, са чвр сто уве за ним пер тла ма.
Али не са мо у го сти ма, и код ку ће је би ло исто. За руч -
/44/ КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН/бр.138–139