Број 138-139 - Српско књижевно друштво

Сутрадан ми дају да им помогнем
у неком полупаорском послу
нечему што се ради у башти,
мада живе од грађанских занимања.
Стриц је угледан и правичан,
стрина је снажна и разумна,
браћа и сестре су ми вредни
и талентовани,
старци мудри и духовити,
а мала деца жива и креативна.
Тамо сам увек добродошла,
тамо је утеха и мир,
тамо је кафа из старинских шољица,
а за моју кћерку
домаћи сок од зове,
због нечег бољи него мој,
неће да ми кажу зашто,
смеју се и пакују ми пуне флаше,
мани ти те фазоне с пецањем,
ево ти, душо, готове рибе,
та нисмо ми Кинези.
Тамо знају доброг лекара,
тамо знају доброг водоинсталатера,
тамо знају како се ствари раде
и кад је за шта најбоље време,
и Интернет им ради савршеном брзином.
Баш зато чуди ме
док прегледам e-mail-ове,
што ме не зову
да следећи викенд дођем,
са мужем, кћерком,
нека понесем и мачке,
код њих све може
и сви смо вољени и жељени,
и сви водимо рачуна једни о другима,
сви смо породица
која лако излази на крај
у оваквим моментима,
кад их обично сањам,
у моментима званим „све је то за људе“
тј. кад неком од нас
нешто крене по злу.
ТУГА НОЋИ
или Опет прелиставајући нашег
јединог нобеловца
Они што спавају дању,
ноћу сањају о слободи.
Са сваком новом цигаретом,
можда џоинтом,
– не, о јачим дрогама ту, ипак, није реч –
са сваким новим пићем,
дакле, традиционално,
јуначе се они и суочавају се
с ништавилом.
Не са бићем.
Навику сматрају правилом:
надиродити Ирода.
А навика је друга природа,
они су тако навикли
– ноћ је била дан кад родитељи спавају,
коначно родитељски дом
тад био је и њихова је кућа,
и било је нешто простора
да напуне се плућа,
јер понешто јесте моје.
Кад не чују се маказе
што кроје народна одела.
А и грађанска.
Лошим ђацима,
у истим позама умора и блаженства,
сад спавају жене и деца,
крај опраних судова,
спремљених играчака,
уредно сложеног прибора за шиће.
А они наручују још једну туру,
– и опет: нешто живота јесте моје –
„Мала, свима још једно пиће!“
Са њима, бива, и један
што увек је био вредан и радан,
и више се од њега очекивало.
„Не, не, ову рунду ја плаћам!“
– каже одликаш док севају погледи чврсти,
па и кад прсти зоре забеласају се,
јер одликаши су се изборили и за дан!
У њима има анђео
ког ваља убити беспосленошћу и бездетношћу,
женама тек факултативно јер су баксуз,
слободом знаном под nothing left to lose;
а ако се мушкарац отме свему,
тад ваља изазвати рат.
У њему, више нико неће имати трему
што неки сати туку
док јагње на ражњу вуку се сервира
и нико се не нервира јер ни не види
због чега би морао да се стиди
што од наших живота ништа није наше.
За сад само „Мала, флаше покупи!“
чауре ћемо други пут
кад аранжмани за далека мора
буду дохватљивији,
кад сан наступи,
топли ћилими, воће и раскош непозната
што мора да ће доћи после рата.
КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН/бр.138–139 /29/