Број 138-139 - Српско књижевно друштво

као је ди ни мој ро ман пре ве ден на не ки стра ни је зик,
1. ја ну а ра 1993. раз ма тра ло и оце ни ло тро је кри ти ча -
ра на радију France-culture у емисији из серије „Панорама“.
Ана ли зи ра ли су је као „за нас са свим нео че ки ва ну и за чу -
ђу ју ћу књи гу“, са при кри ве ним ду бљим сло јем, књи гу уз
ко ју се мно го сме је. „Ре кла бих да је то ре мек-де ло цр ног
ху мо ра, или сар ка зма, или иро нич не сви ре по сти“, гла си ло
је ми шље ње аутор ке и во ди тељ ке Ми реј Грос.) На жа лост,
од го ва ра ју ћу те о ри ју, за сад бар, не мам . Сло жи мо ли се с
тврд њом да су у те о ри ји те о ри ја и прак са иста ствар, али да
то ни су и у прак си, пре ти нам опа сност да раз го вор на ту
те му за вр ши мо пре не го што смо га и по ве ли.
Шта о сме ху и сме шном ми сле Берг сон и Фројд чи тао
сам (и ис по за бо ра вљао) још пре се дам де це ни ја. А, у ме ђу -
времену, стала су да се размножавају (бесполно, попут степе
ни ца) из ра зи то на уч на гле да ња на ху мор. За њи хо во
ближе упознавање, верујем, био би сасвим довољан и један
жи вот дуг као овај мој. Сре ћом, из тог мно штва из дво ји ле
су се (и, истурене, до данас опстале) три такве теорије: расте
ре ће ња, су пер и ор но сти и не по ду дар но сти; рас те ре ће ња
од на пе то сти (иза зва не, ре ци мо, стра хом), су пер и ор но сти
над оним коме се смејемо, и неподударности „између извесног
пој ма уну тар од ре ђе не си ту а ци је и ствар них обје ка та
за ко је се ми сли да су с тим пој мом по ве за ни“. Бр рр, да се
чо век на је жи. Све јед но, лак ну ло ми је. Wi ki pe dia ка же да
се ком би но ва њем тих три ју те о ри ја мо же да об ја сни и нај -
обичнији виц. Чему, онда, ломити главу и ковати властиту
те о ри ју?
Да бу дем искрен (ма да би та кав ис каз, при де на по чет -
ку па су са, мо гао зна чи ти да све оста ло под ле же сум њи ...
али ту не ма спа са), још у основ ној шко ли жу део сам за
спо соб но шћу да за сме ја вам бу лу мен ту. Др жа ла ме је та
страст и у адо ле сцен ци ји. Елем, ра ди ло се о не-мо же-би -
ти-глу пљој на ди, јер се у пра во вре ме, за крат ких пан та ло -
на, ис по ста ви ло да ми ген за та кво не што очи то не до ста -
је. Пи там се шта је тре ба ло да бу де то ли ко сме шно у мом
пр вом „ли те рар ном ра ду“, кад сам, као осмо го ди шњак,
опи сао де ша ва ња на кр сној сла ви на ше по ро ди це? Па, на -
рав но, јед на сце на где мој отац, сто је ћи на спрам по пе ко ји
је осве тио во ди цу, др жи са два пр ста, у ви си ни плек су са,
сре бр њак од 50 ди на ра, док све ште ник, по пут са о бра ћај ца
кад за у ста вља во зи ло, од луч но ис пру же ном де сни цом
пра ви знак „стоп“ (та ман по сла да то при мим), али, у исти
мах, ис пред тр бу ха на ме шта ма ње упа дљи ву ле ви цу са
ка ши ко ли ко ску пље ном, на ви ше окре ну том ша ком. Је сте
да су се и мо ји ро ди те љи и њи хо ви при ја те љи том опи су
слат ко сме ја ли; и си гур но да су за та кву ре ак ци ју има ли
раз ло га. Али, објек тив но, сто ји да ту ни је би ло ни чег за це -
пање од смеха. Евентуално, тек толико комичног да се разву
ку усне.
Претпостављам да потоње дејство производи главнина
хуморних елемената и ситуација расутих диљем моје прозе.
Ка жем ра су тих, ми сле ћи на ло ци ра ње та квих ме ста, не и
на на чин и чи ње ни це њи хо вог на стан ка. Да бу ду уна пред
раз ме ште на, ни су мо гла ра чу на ти „тај бо нус је из о стао“,
већ су се ја вља ла при род но, кроз са мо при по ве да ње. Дра -
матуршки ефектна али непланирана, дабоме да сва она дугу
ју опа жа њу ка квим сам рас по ла гао и у плу сквам пер фек -
ту. Као балавандер.Та места би ме, наново прочитана, оставља
ла без да ха, и тр за ла по пут уже та ко јим је ска кач с ве -
ли ке ви си не за ка чен за но жни чла нак.
Но мо же ли упа дљи ва осо бе ност овог или оног ства ра -
лач ког про це са оста ти за у век не и ме но ва на? Цр ни ху мор
Зеб ње од мах је пре по знат, а шта је с оним што ни је цр но?
Ако ме је гро теск на стра на људ ске суд би не не јед ном обо -
ри ла с но гу, за си гур но се не бих из не на дио кад би „оста -
так“ тог мог ху мо ра осва нуо као илу стра ци ја (ре ци мо) те -
о ри је до бро ћуд них пре кр ша ја. Са мо бих се бла го осмех -
нуо.
Ве ру је те ли у „ек ста зу с пред у ми шља јем“ (тер мин Џо -
на Ку пе ра По у и са), ко ју ја пре во дим као „емо тив ни вр ху -
нац рационалности“? Питам Вас ово јер годинама, читајући
Вас, рас кла пам ту тај ну: Ва ши ју на ци су ра ци о нал ни,
Ви им приступате рационално, а онда исход читања јесте
емо ци о нал но ве зи ва ње за те ју на ке и тај тип про зе.
За зву ча ће мо жда са бла жњи во или бо го хул но, али мо -
рам ре ћи да ми (у жи во ту?), при знао или не, ни је би ло ни -
шта ва жни је од то га до ли да пра вим про зу ко ја ће се чи та -
ти са баш та квим ис хо дом. Ако не сум ња те у ово што ре -
кох, знаћете да имате посла са екстатичном особом; кадром
да вољ ним на по ром и до ма ми и до жи ви „ста ње нај ве ћег
за но са“; оног што је свој стве но и са вр ше но при род но ма -
лом де те ту. Чи ме сти же мо до По у и са, пре ма ко ме сва ко
живи може у себи задржати екстазу малог детета – уколико
„рев но не гу је уобра зи љу“.
А оно што на зи ва те тај ном?
Шта с тим?
Ту тај ну не ве ру јем да ико мо же рас кло пи ти. Њо ме се
слу жи мо, не ма сум ње, и шта све, осим зна ња и ве шти не, не
уче ству је у по ду хва ту ства ра ња, али она са ма ни ка ко се не
дâ. При ступ ра ци о на лан, ју на ци ра ци о нал ни, ве ли те, а он -
да ... Склон сам по ми сли да би не ка кво гру бо об ја шње ње те
нео бја шњи ве ства ри мо жда мо гла би ти прет по став ка да, и
у оно ме што (бе ло да но) ра ци о нал но гра ди мо, ко манд ну
па ли цу др жи на ше не све сно.
Да би сте ста ви ли на но ге ју на ка ко ји ће вас за се емо -
ци о нал но ве за ти, из гле да да ни је увек ну жно да се при
„ства ра њу“ по ву че те у фи зич ки без љу дан про стор. Го лем
број стра ни ца ис пи сао сам о ти гру тре ћег до ба Не бој ши
Ту ту шу се де ћи за сто лом уз ка фу ис пред Шан се на Та -
шмај да ну, док су се мла ди ћи и де вој ке за сто ло ви ма око
ме не (а по ред и пре ко ме не) до ви ки ва ли, ша ли ли и га ђа ли
ку гли ца ма од згу жва не хар ти је. Па ни у ста ну ми ни кад
ни је сме та ло при су ство уку ћа на, на рав но, под усло вом да
ми се, док „ра дим“, ни ко од њих ди рект но не обра ћа. Тре -
ба ли од ово га што ис при чах увер љи ви ји при мер „ек ста зе
са пред у ми шља јем“? При мер ко ји ус пут те ра во ду на ро -
лан бар тов ску во де ни цу (на су прот Фло бе ро вом убе ђе њу),
јер по ка зу је да из ме ђу (сва ком пи сцу на су шне) ин тро -
верт но сти и ин тер ак ци је са све том, у су шти ни, не ма кон -
флик та.
Којег светског и којег домаћег писца бирате по духовној
и ства ра лач кој срод но сти са Ва ма? Да ли се срод ност ду -
ха уопште може свести и на сродност индивидуалне стваралачке
поетике? Мени се чини да сте „непоправљиво своји“
(уса мље ни, ни ком ду жни) по себ но на те ре ну тра ди ци је
и да на шњи це књи жев но сти ко јој при па да те...
У овом ча су, не осе ћам се ка дрим да уђем у пу сто ло ви ну
би ра ња са мо дво ји це ме ни „срод них“ пи са ца: одав де и
оданде. Ствар практично неизводљива. На Ваше зашто, мој
/16/ КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН/бр.138–139