Број 138-139 - Српско књижевно друштво

би могао ући у књижару, показати своје књиге припови
је да ка и ро ма не на по ли ца ма, то би му би ла бо ља
ле ги ти ма ци ја од лич них до ку ме на та ко је ни је по нио из
при мор ског гра да, мо гао би на осно ву то га до би ти по зај -
ми цу, ку пи ти оди је ло, чи зме, бун ду и шу ба ру, за се бе и за
Бо ри сла ва Ви ћен ти је ви ћа, а ова ко... Ипак, он је још жив, а
ко зна шта је све сна шло мла ди ћа за ко јим тра га, чо вје ка
пред ко јим су се тек отва ра ла вра та жи во та, а он га не -
спрем ног упу тио у сви јет, по слао га у не из вје сност и хлад ну
је сен, у ла кој одје ћи, с ма ло нов ца у џе пу, чак му ни је дао
ни кљу че ве од ста на да по не се. Ако га уско ро не про на ђе,
ко зна шта му се мо же до го ди ти и чо вје чан ство мо же оста -
ти без лијека против најопасније болести данашњице. Буде
ли за ви ри вао у пе ка ре и ме сни це и бу де ли ше тао град ским
улицама, па макар то биле и уличице неке варошице, мали
су изгледи да ће се његова потрага успјешно окончати. Најбо
ље је да опет кре не пре чи цом, ре ци мо оним со ка ком ли -
је во, што во ди пре ма се лу ко је се тек на зи ре у да љи ни. Иза
тог се ла су пла ни не, а кад пре ко њих пре ђе, мо гао би на ба -
са ти на пут ко јим је ауто бу сом кре нуо Бо ри слав Ви ћен ти -
је вић и на пу сту ус пут ну ста ни цу на ко јој се са да, нео спо -
со бљен за жи вот, вје ро ват но мр зне. Не ка пе ка ри ма њи хо -
вих хљебова и месарима њихових салама и кобасица, он ће
ли је во, пре чи цом...
... Ко нач но он! Бо ри слав Ви ћен ти је вић. Сто ји на ви со -
кој стијени. На њему виси у рите исцијепана танка вјетровка.
Ци је ло ти је ло му ми ру је, са мо се на ду гом вра ту кла ти
на са ђе на гла ва, слич на шу пљој ти кви ко ју је не ко на та као
на про штац се о ског пло та. Ду бо ка про ва ли ја је иза ње га и
ако у то што је оста ло од ње го вог ти је ла ма ло ја че гру не та -
лас вје тра, Све ти сла во ва по тра га би ће са свим уза луд на.
При ла зи му по ла ко, не осје ћа ју ћи да ли га но ге но се и
да ли их уоп ште има или пло ви на ми сли ма чи је ни ти је два
при те же и др жи на оку пу.
Пра зан Ви ћен ти је ви ћев по глед усмје рен је ка Ор лов цу,
али је очи то да га не ви ди, да ни шта ви ше не ви ди и не осје -
ћа. Одједном подиже суварке који су некад били руке и почи
ње њи ма ма ха ти као да се спре ма да уз ле ти.
– Не ми чи се, јер...
У крик Светислава Орловца зари се звоно мобилног теле
фо на.
Тр же се и не свје сно по мје ри ми ша на под ло зи.
С мо ни то ра не ста за там ње ња и с вр ха бје ли не за си је че
му по глед не ко ли ко ис пи са них ре до ва:
– Не знаш ти ону на род ну о игу ма ну и ма на сти ру – од -
го во рио је ше рет ски и на сми јао се при је не го што су се за
њим за тво ри ла и оста ла да ду го на дво стру ким шар ка ма
мла та ра ју вра та на че ка о ни ци.
Вукашин Костић
НА СТАРОМ ГРОБЉУ
Наиђох на излокан гроб
На костима ко на свом одредишту стојим
Размишљам: гробље ово има ли доб
Док запуштене знамене бројим
Светло се скривало у шибљу
И сеница у лишћу што је
Одједном негде у самом дну
Држећи се за руке устадоше двоје
Као кривци затечени испод ока
Гледаху ка оној страни
Где и ја смушен с бока
Напустих гроб излокани.
ЗИМСКА ИДИЛА
Започела зима светлу пређу прести
На плоту се јато птица договара
Хуј ветра разноси паперје по цести
И у глогу сову заговара
На дрвљанику петла препознајем по крести
Зороклеп подсећа на времена стара
Над јажом галов ће злокобно на колац сести
Сеница бира румен дрен – шипурак од жара
Смрзле се плевње, стрњика, сојка с бреста
На грудима од леда орден носи норка – гатара.
Играју се сенке, измаглицу додирује леска
Над пределом кашљуца сумрака чатмара
Уз саме вериге цер пуцкета
Мрак се ко крзно спушта, ко сета
Буљина чами, осматра са још од лета
Стабљике заостале сунцокрета
Кроз прозор зурим на сабласно задимљени храст
Ко у вино вран:
Куд бих по снежној ноћи сањив и залудан.
/6/ КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН/бр.138–139