Број 138-139 - Српско књижевно друштво

и Жана Шевалијеа у којем се потанко
објашњава како, „... у сећању свих народа...
архетипски коњ, син ноћи и тајне,
доноси и смрт и живот... „ и поседује лепезу
знамења.
Први део Антологије доноси избор
из народне поезије у којем је, свакако,
најдирљивији одломак из српске народне
песме „Смрт мајке Југовића“ у којој
се види народно веровање да су коњ и
коњаник једно и да и коњ подједнако
жали као и човек. Вероватно најтужнији
коњ у народној поезији, Дамјанов
Зеленко оплакује свога господара кога
је оставио мртвог на Косову а који га је
научио „до поноћи ситну зоб зобати /
од поноћи на друм путовати.“
И чувени Шарац Марка Краљевића
који је по једном народном веровању
као и његов господар жив, и чека да
Марков мач избије из земље па да се поново
појаве међ` Србима, представљен
је у другачијој верзији народне песме у
којој му Марко, уочи сопствене смрти,
одсеца главу како не би допао турских
господара. Овај чин поносног пркоса
још једном идентификује коњаника са
својим коњем и даје коњу достојанствено
место у народној митологији (Маркова
и Шарчева смрт тема је и надахнутих
песама Антона Ашкерца и Слободана
Ракитића у другом делу Антологије).
У митовима свих народа, па и словенских,
способности коња су да се не
поверује: он скаче „по три копља“ у небо,
из зуба „му ватра сипа жива / из
ноздрва мавен пламен лиже...“ Коњ чује
и разазнаје говор људи, у боју је често
спремнији и у мислима бржи од самог
коњаника те му тако спасава живот.
Овакве способности коња једногласно
потврђују готово сви песници заступљени
у Антологији, чији други део садржи
ауторске песме које се на најлепши начин
такмиче за свој свет маште и мита:
неизбежни Пегаз античких Грка у поезији
свих времена и свих поднебља
прелеће невидљиве границе и вечно живи
као инспирација и водиља стихова.
Колико песничких идеја, толико и
песничких слика о коњу као симболу:
слободе, непокорности, плаховитости,
брзине, ветра, природе, младости, али и
старости, усамљености, умора, израбљености
и израђености, посрнућа али и
дашка живота у очима макар се оне полако
гасиле...
Коњ носи значење и човека,
појединца и његове судбине, али и целог
друштва, целог народа и, дакако, и
његове судбине – у борбама са непријатељима,
освајачима, у одбрани
свога, као неприкосновеног и неодвојивог,
неотуђивог. Као такав, у скоку
или у галопу овековечен је у бронзи
или у гвожђу, споменик историји и легенди
(А. Пушкин, Тадеуш Шливјак,
Вјачеслав Купријанов...)
У овој Антологији има риме, слободног
стиха, чак и једне басне која поезијом
поучава о (у)потребама слободе
(Иван Крилов), одломака из поема
(Пушкин, „Руслан и Људмила“, „Бронзани
коњаник“). У њој се срећу песници
који су раздвојени границама а једнако
инспирисани – уживање је уочавати
блискост и разлике у лепоти песничке
мисли и речи једног Војислава Илића,
Сергеја Јесењина и Душана Васиљева
када пишу о јесени; или у хвали коњу,
где једна престиже другу (Јован Јовановић
Змај, Петар Пајић, Милош Бато
Милатовић...). Цела књига је, заправо,
похвала коњу па био он Пегаз, Букефал,
Шарац, Ђогин, Ждралин... или свету непознати
белац, вранац, Соко, Баљаш,
кулаш, Путко, дорат.
Сви су они свој смисао и постојање
нашли у бесмртној песми Васка Попе
„Коњ“ којем се између вилица човек настанио,
са своје четири стране света...
„У очима лепим / Туга му се затворила
/ У круг / Јер друм краја нема / А целу
земљу треба / За собом вући“... И тако
сједињени, ниједан слободан, путоваће,
ратоваће у име химера, волеће, туговаће,
како у давним временима када су
срасли тако и убудуће. Ова Антологија
је једно од тих заједничких путовања.
Сте фан Трај ко вић Фи ли по вић
ПРИ ВАТ НИ
ЖИ ВОТ У СР БА
Мар ко По по вић, Ми ро слав
Ти мо ти је вић, Ми лан
Ри сто вић, Исто ри ја
при ват ног жи во та у Ср ба: од
сред њег ве ка до са вре ме ног
до ба, Clio, Бе о град 2011.
Године 2004, у издању издавачке куће
Clio, објављена је прва књига едиције
која се бави историјом приватног живота
у српским земљама. Едиција је донела
низ радова стручњака из разних области
друштвених наука и хуманистичких дисциплина,
пружајући на тај начин један
интердисциплинарни приступ задатој
те ми. Це ла еди ци ја је, пак, би ла ин спи -
рисана знаменитом Историјом приватног
живота чији су уредници француски
исто ри ча ри Жорж Ди би и Фи лип
Ари јес, а чи ји је пр ви том на стао осам де -
сетих година двадесетог века, између
оста лог ка да је Пол Вен ус пео да на го во -
ри историчара Питера Брауна да се придружи
целом пројекту и изради првог од
пет томова. Пред нама се сада налази Историја
приватног живота у Срба: од
средњег века до савременог доба (издавач
ка ку ћа Clio, 2011), та ко ђе књи га у
јед ном ни зу од пет. Ње ни ауто ри (Мар -
ко Поповић, Мирослав Тимотијевић и
Милан Ристовић) учествовали су у писању
четири тома о историји приватног
живота српског народа која су претходила,
и сад су се упу сти ли у пи са ње јед не
синтезе, смештајући у један том значајно
бављење проблемом приватног живота;
јер бављење приватним животом не значи
пуко описивање свакодневице „обичних“
љу ди, већ зна чи за ди ра ње у аспек -
те живота којима смо свакодневно окруже
ни и у чи јим се окви ри ма кре ће мо и
де ла мо, као што су, при ме ра ра ди, иден -
титет(и), сексуалност, пожељни (и они
непожељни) начини понашања, лични
простори, различите друштвене реалности
и окру же ња, али и су сре ти са ко би ма
биолошког постојања, као што су болести
или смрт.
Једно од великих питања сваког бављења
историјом приватног живота јесте
линија разграничења између приватног
и јавног, линија за коју се често верује
да у свакодневном животу постоји и
да њено прелажење (на било који начин)
има посебан значај у међуљудским односима,
те се стога приватно дефинише у
од но су на јав но и јав но у од но су на при -
ват но. Са тим пи та њем су сре ла су се сва
три ауто ра, на по себ не на чи не у скла ду
КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН/бр.138–139 /53/