Број 138-139 - Српско књижевно друштво

на чин да са мим тим спа ја њем оба еле -
мента буду оправдана и оснажена, Енес
Халиловић, како ми изгледа, написао је
роман чија интригантност и вредност
неће остати ограничена само на данашњег
читаоца.
Дра ган Ба бић
ВАН ТЕ ЛЕ СНО И
СВА КО ДНЕВ НО
Aлександар Бје ло гр лић
Ци та де ла, Аго ра, Зре ња нин,
2012.
Међу писцима који се не спомињу
увек као најпознатији представници
својих генерација, али чији је књижевни
израз често квалитетнији од оног
који се проналази код медијски експонираних
писаца, налази се и Александар
Бјелогрлић, зрењанински аутор више
прозних и есејистичких издања. У
његовој збирци Цитадела су ма хом са -
бра не крат ке при че ко је је он на пи сао и
у последњих неколико година објавио
у књижевним часописима и антологија
ма, те су се оне, из ме ђу оста лог, мо гле
читати у Летопису Матице српске, ча -
сописима Свеске, Улазница и Траг, и
недавно објављеној антологији У зна ку
вампира издавачке куће Паладин (прича
„Фе бру ар“), док је при ча „Ефе ме -
рон“ награђена на прошлогодишњом
конкурсу за награду Стеван Сремац.
Приче тематски често варирају и
скоро се све могу сматрати примерима
модерне хибридне књижевности услед
комбиновања елемената фантастике,
научне фантастике, психолошког реали
зма и дру гих жан ро ва. Иако је њи хо -
во просторно одређење скоро увек исто,
те се оне обич но ре а ли зу ју у ауто ру
блиском амбијенту Баната, његови прота
го ни сти су тек кат кад слич ни. Они се
разликују по професијама, начинима
живота, погледу на стварност, а оно
што од ре ђен број њих де ли је сте раз у -
мевање мистичних елемената живота и
окренутост ка астрологији. Наиме, пажљивим
читањем се може приметити
да се опсесија звездама изнова реализује
у сва кој при чи и да ње на ја чи на иде
од једноставног описа неба („Сумрак
на Тасосу“), преко везе које наратор
формира између приказа одређених
астрономских појава и радње приче
(„Дијадема западног краљевства“), до
идеје да је астрологија као наука снажно
повезана са протагоностима („Цитадела“).
Звезде тако постају битни елементи
живота јунака, што се најјасније
увиђа у најобимнијој причи збирке,
„Ле ро и Не ла“ у ко јој они жи ве но ву ал -
тернативну верзију земаљских живота
на пла не ти на ко јој су се об ре ли на кон
про па сти „пра ве“ Зе мље, али са да у ви -
ду тела које само има „главу повезану
са системом за церебрални крвоток и
кичмени стуб уроњен у резервоар с
крвном плазмом“. Ова научнофантастична
прича одскаче од остатка збирке
не са мо по свом жан ров ском од ре ђе -
њу, већ и чи ње ни ци да се у њој сје ди -
њују неколико битних елемената других
прича: контемплација о смислу живота,
жеља за квалитетнијом егзистенцијом,
враћање у срећнију прошлост,
астрална пројекција, итд. Она такође
укључује мотив незадовољства вечним
животом у новој средини и проклетством
које резултира суицидом, те
аутор њом сучељава познату митолошку
идеју о бесмртности са перспективом
кибернетичке будућности.
Причајући о овом делу, издавач напо
ми ње да је оно скуп крат ких при ча
које у себи носе потенцијал да буду преточене
у дужа прозна издања, и, заиста,
истражујући збирку Цитадела, читалац
може да замисли те потенцијалне
романе. Тако би се управо наведена
прича „Леро и Нела“ могла развити у
озбиљно научнофантастично дело,
„Фебруар“ у савремену верзију приче о
Каину и Авељу адаптирану за ауторово
поднебље и време, „Дијадема западног
краљевства“ би постала узбудљив роман
о трагачима скривеног блага у Војводини,
„Човеково место у свету“ запис
о астралним пројекцијама и суровости
унапред одређене судбине појединца, а
при че „Су мрак на Та со су“ и „Ефе ме -
рон“ би за јед но мо гле да пред ста ве ко -
мични и трагични исход брачних превара
и њихових последица у модерно
време. Сваки од ових могућих романа
би, уколико би аутор пратио приповедачки
поступак из прича, укључивао
атмосферу Баната и специфични утицај
околине на протагонисте који траже
сво је ме сто у све ту, а на ра ци ја би
била анахрона, фрагментарна и у њој
би се смењивали описи свакодневице и
каткад апстрактна метафизичка размишљања.
Последња прича, „Двоструки поход“
свакако заслужује највећу пажњу.
Понесен есејем Френка Фуредија који
објашњава да деструктивна људска
природа доводи до разорних последица
које нису цена прогреса већ његовог
недостатка, Бјелорглић пише о повратку
наратора са стручног конгреса у
Атини и путу возом са универзитетским
про фе со ром из Ба ња Лу ке и про -
фесорицом историје из Новог Сада.
Њихов разговор о прошлости и прогре
су је ре ла тив но ста ти чан док им се у
купеу не придружи неименовани Грк и
објави да су ухапсили „генерала“ и тако
подстиче даљу размену мишљења. У тој
непланираној поставци и у ограниченом
про сто ру у ко јем се сре ћу че ти ри
особе са различитом перцепцијом и сећањем
на рат, аутор покреће дискусију
о злочину и његовој (не)пролазности.
Оно што је неочекивано јесте чињеница
да је грч ки пут ник је ди ни ко ји је за и -
ста лично присуствовао ратним страхотама,
те може да пренесе сав њихов
ужас. Ипак, чак се ни он – па ни аутор
– не усу ђу је да на кон де таљ ног опи са
грозота изрекне најстрашнију ствар о
ко јој је све до чио, те бе жи у уни вер за -
лан и неутралан језик („‚Беба, беба...‘ –
застаде он, трагајући за одговарајућим
из ра зом. ‚Impailed on pike‘ – ре че нај зад
на енглеском.“). Природа злочина по
ње му ни је цр но-бе ла, већ не што о че му
дубоко размишља. Оставши касније
сам са бањалучким професором, наратор
преиспитује начине преласка преко
зло чи на и бор бе про тив њих. Упра -
во је овај дијалог најквалитетнији део
збирке Цитадела јер њиме Бјелогрлић
на тек шест или се дам стра ни ца да је
осврт на историју Балкана XX века, али
не патетично, националистички или
пристрасно, већ онолико објективно и
аргументовано колико може. Враћајући
се у про шлост до Дру гог свет ског
рата, он поентира често цитираном мишљу
Теодора Адорна да је писање пое-
/50/ КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН/бр.138–139