Број 138-139 - Српско књижевно друштво

ПОЕЗИЈА
Владислава Војновић
МОБИ ДИК
Мој пријатељ тугује.
Шетамо, пијемо, причамо.
Ни од какве сам вајде.
Остао је без белог сијамског мачора.
Беспомоћно саосећам.
И сама имам мачку.
Мачка спава са мојом кћерком,
љубим обе кад кренем на спавање.
Шетамо. Пролазимо поред књижаре.
Моја мајка, кажем, рођена је исте године
кад и Маргарт Етвуд,
неколико дана раније.
Да? – пристојно се интересује мој пријатељ.
Догодило се то, настављам,
на пар стотина километара
од места где су Аготи Кристоф
три недеље раније прославили први рођендан.
– Стварно? – каже пријатељ, тек да нешто каже.
На исти дан кад и мама,
после годину дана
родила се Викторија Токарева.
Кристофова је тад већ говорила,
а Етвудова и мама
тек су почињале да ходају.
Сад ме већ гледа зачуђено. Пријатељ.
Но, ја не причам више.
Све хороскопске шкорпије
и све имају по једну кћерку.
Од моје мајке
остале се разликују
по географији и геополитици
и ко зна по чему све још,
но, засигурно, по степену самодисциплине.
Њихове кћери
не могу гугловати моју мајку.
Наравно, могле би да покушају,
али ништа им неће изаћи.
А мени је изашло на нос.
О, писци, хороскопски ракови из шездесетих,
хоће ли моја кћи јединица
пожелети да је дошла вама,
а не мени,
и то у зрелости,
кад јој буде преко четрдесет,
кад јој буде преко главе?
Да, пало би ми то веома тешко.
Пало би ми као мачор кроз прозор,
добар, паметан, средовечан,
са срчаном маном, додуше,
али могао је још да поживи.
Остао је на месту мртав.
мачор мог пријатеља.
Звао се Моби,
по Мелвиловом белом киту.
КОД МОЈИХ
Мој отац није имао брата.
Његов отац није имао ни сестру.
А ја упорно сањам
једну неговану старинску кућу
у мирној улици малог града
и наше презиме на прорезу за писма.
Висок темељ и сокла,
мала капија што води на конк,
велика у велико предње двориште.
Дискретан мирис похераја,
ораховог лишћа,
и липе.
Две дебеле мачке
и један весели пас.
Унутра је лепо, чисто и здраво.
Једва ме чекају,
много ми се радују,
знају шта вреде,
знају да и ја вредим,
знају да скувају ручак,
да причају уз колаче,
постељина је бела,
прашина обрисана,
а прозори имају мреже за комарце.
/28/ КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН/бр.138–139