Број 138-139 - Српско књижевно друштво

са другачијим схватањима приватног и
јавног кроз време. Марко Поповић, пишу
ћи део књи ге под на сло вом Средњовековна
епоха, среће се у средњовековној
српској култури и друштву са одсуством
модерног схватања приватности, те стога
и наводи мишљење Жоржа Дибија
пре ма ко ме се при ват на и јав на сфе ра
живота у средњем веку морају схватити
као условне категорије. Приступајући
овом периоду историје српског народа,
он се сре ће и са ма лим бро јем из во ра на
задату тему. Ипак, методологија средњовековних
студија омогућава му да напише
део књи ге у ко јем је при ступ те ми из -
ражен кроз две целине – Оквири свакодневице
(где се облици приватности испитују
кроз културе становања на двору,
у граду, селу или манастиру) и Спознаја
света (где се испитује излазак човека из
његовог непосредног окружења, било да
је реч о од ла ску на пут, ра то ва њу и дру -
штвеним догађајима као што су светковине,
или о суочавању са болестима и
смрћу). На тај начин, бавећи се разноврсним
темама телесног и духовног постојања
људи у средњем веку, Поповић
истовремено даје и приказ једног средњовековног
друштва и културе чији је
геополитички положај доносио утицаје
и са истока и са запада средњовековног
све та. То дру штво је свој крај до жи ве ло
у петнаестом веку, са коначним освајањем
од стране Турака. Мирослав Тимотијевић,
са крајем средњовековног раздобља
српске историје, препознаје и долазак,
временом, новог и другачијег друштва
на нашим просторима, један дисконтинуитет
који је своје трагове оставио
и на приватни живот, указујући на
то да се на бал кан ске и па нон ске про сто -
ре не може применити запажање Филипа
Ари је са да на пре ла зу из сред њег ве ка
у рани модерни период није било суштинских
промена у европској историји
менталитета. Започињући свој део
књиге (под насловом У освит но вог до -
ба) Тимотијевић се, пре свега, среће са
једним геополитичким положајем српског
на ро да ко ји се у мно го че му раз ли -
ковао од средњовековног. Стога нас
аутор нај пре уво ди у окви ре жи во та срп -
ског народа у различитим државним
формацијама до друге половине деветнаестог
века (у Хабзбуршкој, односно
Аустроугарској монархији, у Османском
цар ству и у Кне же ви ни, а за тим и Кра -
љевини Србији), који су неретко захтевали
прилагођавања и уклапања у нове
средине. Након тога, крећући се од појединца,
преко породице па до јавног простора,
указује на сложеност и непрестану
промену и развој једне индивидуалности
и приватности која постаје блиска
нашем данашњем схватању, или барем
блискија. Тако рођени (аутономни) појединац
и облици приватности које је
практиковао ступају у двадесетом веку у
но ве кон тек сте ко ји ће их у знат ној ме ри
даље мењати и давати им нове нијансе.
Једно од главних питања постаје сада пита
ње мо дер но сти (и све што уз њу до ла -
зи), и оту да на слов де ла књи ге чи ји је
аутор Милан Ристовић – Од традиције
ка модерности: 1878-1990. Про стор при -
ватности се заузима, смањује или увећава,
и ства ра се у окви ру ве ли ких про ме -
на ко је је два де се ти век до нео: но ве вр сте
медија, нове идеологије, нове праксе, и
но ва схва та ња ста рих те ма ко ја се у овом
периоду рађају.
Све наведене теме и приступи обогаћени
су илустрацијама које олакшавају
читање и разумевање, пружајући читаоцу
и пропратни визуелни садржај, не би
ли му се приближили резултати истражи
ва ња, док се на кра ју књи ге на ла зи и
одабрана библиографија где је приложен
списак главних извора и литературе.
На тај на чин, пред на ма се на ла зи
књига која, ипак, није само синтеза едиције
која јој је претходила; Историја
приватног живота у Срба: од средњег века
до савременог доба је ујед но и осврт и
закључна реч едиције која се упустила у
изучавање ове значајне теме у изворној
грађи која се тиче српског народа кроз
историју. Овакав преглед, ипак, није довољан
да прикаже све проблеме којима
се ова књига бави и све амбивалентности
с ко ји ма су се ауто ри су сре та ли и ко -
ји неизбежно долазе са изучавањем приватног
живота. Историја приватног живота
на коју наилазимо у овој књизи је
уједно историја процеса, дешавања и феномена
који су део наше садашње реалности,
а приватни живот се показује не
са мо као скуп ства ри ко је чи не сва ко -
днев ни жи вот, већ и као ра зно ли кост
улога које људи играју на различитим
позорницама друштва и културе кроз
исто ри ју (би ло да их игра ју за се бе или за
дру ге, или оба исто вре ме но, или мо жда
од њих покушавају да побегну). Приватни
жи вот је, на тај на чин, про стор у ко -
јем се пре пли ћу при ват но и јав но, лич но
и идеолошко, појединац и друштво. Тако
ђе, још јед на ве ли ка ствар ко ју нам
проучавање приватног живота нуди јесте
свест о алтернативама које су постојале
(и постоје?) у односу на наше свакодневне
животе данас.
Бра ни слав Жи ва но вић
ПРО ТЕЈ СКИ
ОБ ЛИК
Бо ја на Сто ја но вић Пан то вић
Пе сма у про зи или про за и да,
Слу жбе ни гла сник, Бе о град,
2012.
Песма у прози или прозаида Бојане
Стојановић Пантовић, представља прву
опсежну студију на српском језику која
аналитички и детаљно пропитује жанр
песме у прози, његове границе, облик,
порекло и поетику кроз мноштво примера
најрелевантнијих и најрепрезентативнијих
примере из светске (француске,
англо-америчке, немачке, руске и
словенске) и домаће књижевности, од
првих појављивања до данас, као и анализе
текстова, позивајући се и упућивајући
на малобројне стране и домаће теоретичаре
и ауторе који су се бавили испитивањем
овог облика. У два дела: „Историјске
и теоријске контроверзе појма“
и „Пе сма у про зи у срп ској књи жев но -
сти“, ауторка, представља резултате дугогодишњег
ангажовања и приступа овој
теми, прикупљене грађе и истраживања
развојног лука ове занемариване родовске
фигуре. Ради лакшег праћења одређених
термина, праваца и тенденција,
сачињен је „предметни регистар“ као
свијеврсни водич, смештен на крају студије,.
Будући да назив може да изазове
контрадикцију због противречности изме
ђу сти хо ва с јед не стра не и про зног
го во ра с дру ге стра не, пе сма у про зи у
суштини се јавља у прозном облику и
обра зу је про зни дис курс – а у сме ру из -
разите имагинације или емоција – и премда
је њена главна јединица реченица,
/54/ КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН/бр.138–139