EGO

EGO 

MAGAZIN 

Disko Splav Sloboda 

0014 

2016

http://www.radekovac.com/ 

CAPE COD 

The new bathroom series by Philippe Starck. www.duravit.pl

Colorland, Cara Dušana 68, Beograd tel. +381 11 3284 619 , +381 11 3284 918 E-mail: mail@colorland.rs www.colorland.rs

Geberit DuoFresh 

Dišite sa 

lakoćom. 

Arts & Crafts, Gospodar Jevremova 25, Beograd tel. +381 11 630 44 43, e-mail: diagonalplus@open.telekom.rs 

Geberit DuoFresh je recept za svež vazduh u kupatilu. 

Umesto otvaranja prozora i potrošnje energije ili 

prikrivanja neprijatnih mirisa osveživačima vazduha, 

izaberite pravo, integrisano rešenje. 

→ www.geberit.rs/duofresh 

← Pročišćen vazduh se 

vraća u prostoriju 

← Ventilacija neprijatnih 

mirisa direktno iz keramičke 

WC šolje

008/009 

Ego magazin 

septembar 2016 / N°0014 

Disko Splav Sloboda, studio-fluid + Đorđe Gec 

010/011 

Satovi Panerai 

012/013 

Repossi, studio OMA 

014/015 

Luminaries 

016/017 

Mulberry & Prince 

018/019 

La Granja, Ibica 

020/021 

Wonderboo 

022/029 

Philipe Starck - Starck Paris 

030/041 

Diller Scofidio + Renfro 

042/063 

Disko Splav Sloboda 

064/081 

Studio MK 27- Jungle House 

082/103 

Predrag Milutinović 

104/115 

Kuća Summitridge 

116/131 

Drop Caffe 

132/145 

Sadar + Vuga 

Andtradition, Arne Jacobsen, Bellevue Lamp Sadar + Vuga 

Repossi, studio OMA Predrag Milutinović

010/011 

www.ego-magazine.com 

NOVOSTI 

Sat ‘Due’ u 

minimalističkim proporcijama 

prečnik PANERAI SATOVA je kod nekih modela sveden na samo 40mm kako bi bio 

praktičniji za nošenje. sa modelom ‘Due’, smanjena je debljina. Ime modela na 

italijanskom znači ‘dva’ i odnosi se na drugu generaciju dizajna inspirisanu kolekcijom 

‘Luminor’ iz pedesetih godina. Kućište sata je debljine samo 10,5mm, dok 

je standardni model ‘Panerai’ debljine 13,5mm. U čemu je tajna ovakve promene 

debljine sata? Novi P1000 kalibar. On omogućava da se sati, minuti i sekunde resetuju, 

obezbeđuje rad mehanizma od 72 sata, iako je samo 3,85mm tanak. Modeli 

koji se ručno navijaju sadrže brojeve 3, 6 i 12, dok se na mestu broja 9 nalazi mala 

sekundara. Ipak, kvalitet više koji, osim već navedenih, preporučuje model ‘Due’ 

jeste činjenica da njegov tanak ram ne zapinje za manžetne! 

Tekst: Jelena Blagojević 

http://www.panerai.com/en/home.html

012/013 


NOVOSTI 

Repossi u Parizu – Studio OMA 

Odmah nakon ulaska u ovu parisku juvelirnicu svu u čeliku, jasno je da ovo 

nije radnja kao sve druge. Rotirajuće izložbene vitrine proizvedene su od 

reflektujućih panela, dok je pod izveden u tehnici mešavine paljenog aluminijuma 

i smole. Industrijski metal pokriva zidove radnje, dok plafonska rasveta 

formira LED raster koji deluje pomalo biblijski na ukrštanjima, nalik Andoovoj 

crkvi Church of Light. Prostirući se na tri sprata, ovaj butik je otkrovenje dizajna 

komercijalnih prostora. Na pitanje zašto je angažovala Rema Koolhaasa 

da dizajnira novu radnju, Gaia Repossi, mlada naslednica kompanije odgovara: 

‘Prijatelj me je upoznao sa njegovim radom, i ja sam otkrila tu težnju za tabulom 

rasa, za intelektualnim pristupom, što me je zaista fasciniralo. Koolhaas 

je svojevremeno naglasio važnost šopinga u našem društvu i nazvao ga njegovim 

integralnim delom.’ Zanimljivo je da u radnji nema brendinga. Želja investitorke 

bila je da se stvori ‘iskustvo’ za klijente, što bi dalo pravu vrednost 

samom prostoru. Prvi razgovori investitora i arhitekte protekli su u diskusiji o 

mikro i makro razmeri nakita, nakon čega je Koolhaas pristupio izazovu. Naime, 

nikada nije projektovao juvelirnicu. ‘Bilo je zanimljivo kako se hvata u koštac sa 

tako malim prostorom, ‘ dodaje Gaia Repossi. Ona je zamoljena da prvo dizajnira 

nakit, a onda je arhitekta projektovao okruženje za njega. Nakit je kao proizvod 

na taj način dobio svoj narativ. Pričajući o materijalima upotrebljenim u 

projektu, mlada dizajnerka dodaje: ‘Dobili smo 12 uzoraka materijala, i upotrebljeno 

je 6 od njih – teraco, providna ogledala, smola, ogledala sa gradijentima 

boja, polureflektujući aluminijumski paneli i - naravno beton. Takođe, boje koje 

su arhitekti odabrali odgovaraju paleti boja upotrebljenoj u novoj kolekciji 

nakita. Na taj način se ova dva entiteta i jezika - dizajna i arhitekture, savršeno 

spajaju.’ 


http://www.repossi.com/stores/ 

http://oma.eu/projects/repossi-store

014/015 www.ego-magazine.com 

NOVOSTI 

Luminaries 

Rockwell Group i Rich Brilliant Willing 

Proizvođači Rockwell Group i Rich Brilliant Willing su početkom godine objavili 

da sarađuju na stvaranju zajedničke kolekcije, i nedavno se pokazalo da 

plodovi njihovog rada ne mogu biti bolji! Očekivani potez ova dva njujorška 

brenda koji već nekoliko godina sarađuju na rešenjima rasvete po meri bila je 

kolekcija koja se sastoji od tri prilagodljiva rešenja bazirana na jednostavnoj 

geometriji. Koncept je baziran na okruglim svetiljkama smeštenim u kockasti 

ram i otkrivaju jasan dizajnerski izraz, naglašavajući važnost LED tehnologije 

i proizvodnje. Svetiljka ‘Witt’, modularna struktura okačena kao luster, 

sadrži lampe nalik biserima postavljene u okviru mesingane strukture 

od šupljih profila , i može biti postavljena u vertikalnom ili horizontalnom 

položaju. U okviru grupe svetiljki okačenih na različitim visinama, ova lampa 

stvara različite efekte, u zavisnosti od konfiguracije. Nevidljivi kablovi za 

kačenje daju dodatnu dozu mističnosti. Kao kontrast, lampa ‘Phase’ – zidna 

lampa od livenog stakla, pola prekrivena hromom, liči na Mesec. Lampa može 

biti montirana na zid sa otvorom na gornjoj strani kako bi se dobio bolji osvetljaj, 

ili sa otvorom na dole za postizanje malo dramatičnijeg efekta. Čak i 

kada je isključena, daje efekat tihe, skulptoralne aure. Kolekcija je upotpunjena 

još jednom lampom, nazvanom ‘Notch’, pravougaonog oblika nalik stubu 

koji svetlo emituje sa vrha, dna i iz središta. Minimalističkog dizajna, ova lampa 

ipak predstavlja snažni svetlosni izvor zahvaljujući LED sijalicama koje se 

nalaze u njenoj unutrašnjosti. 

Tekst: Jelena Balgaojević 

http://www.rockwellgroup.com/projects/rich-brilliant-willing

016/017 


NOVOSTI 

Mulberry & Prince, 

Kejptaun, Južna Afrika 

Duh Njujorka u Kejptaunu – to je ideja modernog snek-bara pod nazivom Mulberry 

& Prince, u kome se služi nova američka kuhinja. Nije zato čudo što se sve 

uskomešalo na raskrsnici ulica Bree i Pepper! Lokalni studio Atelier Interiors je 

i u enterijeru upotrebio koncept ‘ukrštanja’ kombinujući rustičnu paletu boja 

kao što su prljavo roze, boja uglja i terakota, sa zatečenim zidovima od opeke 

koji odišu modernizmom. Sve ovo kombinovano je sa savremenom rasvetom i 

stolovima od bakra koje je dizajnirao Conrad Van der Westhuizen. Ovaj dizajner 

je autor i metalnih panela izrađenih u tehnici vitraža koji krase šank. 

Sam šank, izrađen od lokalnog škriljca, centralni je motiv u prostoru. Ono što 

ga međutim krasi jesu detalji. Kako je za izradu šanka bilo gotovo nemoguće 

naći ploče savršeno ravnih ivica, dizajneri su komade škriljca spojili japanskom 

tehnikom kintsukuroi, koja podrazumeva spajanje neravnih ivica livenjem 

zlata. Enterijer je opremljen stolovima od mermera i drveta koje je dizajnirao 

studio Pederson and Lennard, barske stolice su tapacirane kožom, 

a eklektična mešavina somota i poliranog mesinga upotpunjuje dizajnersku 

viziju francuskog retro-šika. Lokalni umetnik Kurt Pio dao je finalni pečat 

prostoru svojim umetničkim delima. Zahvaljujući jednostavnom konceptu i 

zanimljivim detaljima, prostor ovog snek bara odiše atmosferom kakvom bi se 

i sam Njujork ponosio. 


http://www.mulberryandprince.co.za/


NOVOSTI 

La Granja, Ibica, 

Španija 

Ibica i dalje važi za izuzetno popularno mesto među mladima, poznato po 

žurkama koje traju od sumraka do svitanja. Upravo zato je hotel La Granja pravo 

otkriće, dragulj i utočište koje se prostire na 10 hektara površine netaknute 

prirode. Tu se u seocetu Buscastell, na samo 15 minuta vožnje od grada, nalaze 

luksuzni sadržaji okruženi tišinom voćnjaka u kome rastu smokve, limunovo 

drvo, fikusi i borovi, čak i odomaćeno bodljikavo prase! Naravno, sve upotpunjuju 

blizina okeana i zelenilo koje hotel okružuje. Dizajner Armin Fischer pretvorio 

je seosku kuću staru 200 godina u udobno utočište sa devet soba. Patina 

zatečena u enterijeru, zajedno sa plafonskim gredama od tamnog drveta i 

lučnim zidovima, sačuvani su i naglašeni kvakama od kovanog gvožđa, pletenim 

korpama umesto abažura i zanimljivom kombinacijom kamena, grubih tkanina 

i škriljca. Ne može se reći da gostima nedostaje udobnost. Daleko od toga. 

U kuhinji, šef Jose Catriman obilato koristi jabuke, breskve, smokve i bademe sa 

farme, i zajedno sa drugim namirnicama lokalno proizvedenim priprema slow 

food meni besprekorne svežine i domaćeg ukusa. A čisto da ne biste zaboravili 

gde se nalazite, radionice joge i meditacije dopunjene su dnevnim di-džej setovima 

kraj otvorenog bazena! 


http://www.lagranjaibiza.com/farmhouse/#thefarmhouse


NOVOSTI 

Wonderboo 

luksuzna hrana za vaše ljubimce 

Poželite dobrodošlicu hrani za poneti za – pse! Švedski proizvođač hrane za 

pse, Wonderboo, od sada vrši dostavu zdrave i ukusne hrane za vašeg psa, i to 

od fabrike do činijA širom Evrope. Koncept je razvio jedan od najboljih veterinara, 

Henrik Ronnbergo. Glavni proizvod brenda je ‘Švedska junetina bez 

granula’, kompletni obrok bez onih dosadnih granula na koje su mnogi psi 

alergični. ‘Veoma smo zadovoljni i ponosni zbog lansiranja hrane bez granula 

i preporuke koju je dao Ronneberg, jedan od najboljih svetskih vetrinara,’ 

kaže Magnus Rosengren, osnivač kompanije Wonderboo. ‘On razume našu ideju i 

poseduje adekvatno znanje i informacije o tome kako da unapredimo zdravlje 

pasa.’ Ronnberg i Rosengren su zajedno radili na tome da pšenicu zamene dodatnim 

voćem i povrćem uključujući šargarepu, brokoli i borovnice, i to bez 

promene cene. Da bi se postigla dobra razmera korisnih sastojaka, ubačen je i 

prirodni protein koji ima blago povišeni pH, idealan za pse, i sadrži puno dobrih 

bakterija, enzima i aminokiselina neophodnih za varenje. Proizveden od prvoklasne 

švedske junetine, bez aditiva, obrok Wonderboo je verovatno zdraviji 

i od prosečnog obroka koji konzumira čovek, a sasvim sigurno bolje i izgleda 

– svaki tip obroka pakuje se u kutije živih boja. Možete čak kupiti i specijalno 

dizajniranu činiju. Pseći obrok nikada nije izgledao tako primamljivo! 


https://www.wonderboo.co.uk/

022/023 


Ljubomir Janković 

Glavni i odgovorni urednik: Ljubomir Janković 

It + web: o3art 

Asistent urednika: Dostana Janković 

Novinar: Jelena Blagojević 

Foto: Mia Janković 

Naslovna stranica Ego magazina [0014], 

Splav Sloboda 

http://www.studio-fluid.com/ + Đorđe Gec 

Photo: Ljubomir Janković 

Poštovani čitaoci, 

pred Vama je četrnaesti broj PDF izdanja Ego magazina. I u ovom broju Vam donosimo 

najzanimljivije prikaze iz oblasti arhitekture, enterijera i dizajna. Pored fantastične 

arhitekture autora marcio kogan-a i studia diller scofidio + renfro, donosimo prikaz 

splava sloboda, studia fluid. kada bi me neko pitao: “kako izgleda, danas u srbiji, arhitektonsko 

delo bez kompromisa ?” ja bih odgovorio: “Onako kako izgleda disko splav sloboda 

u beogradu”. studio fluid + (đorđe gec in memoriam) su osvojili, na objektu nevelike 

formre “slobodu” za struku i autorski stav vredan svakog poštovanja. 

146/149 

Macel Wanders, Alessi 

150/155 

Arne Jacobsen, Bellevue Lamp 

156/175 

Adalberto Libera, Villa Malaparte


Philippe Starck lansirao trio parfema pod svojim imenom – Starck Paris


Starck Paris 

Philippe Starck 

Teško je zamisliti da kao jednom od najpoznatijih dizajnera na svetu, Philippeu Starcku, 

bilo šta nedostaje u karijeri. On je, zapravo, veći deo svog detinjstva proveo u parfimeriji 

u kojoj je radila njegova majka, i bio je dugo opčinjen idejom mirisa, što je bilo inspiracija 

za njegov najnoviji proizvod - trio mirisa. “Voleo sam da odlazim na to mesto,” seća se 

Starck, “zbog mirisa svih parfema, lepote krema, losiona i šampona. Naravno, Starck je 

ranije već radio u svetu mirisa, redizajnirajući slavnu bočicu-ikonu za parfem ’Air du 

Temps’ Nine Ricci ’. Ova nova kolekcija duguje svu kreativnost Starcku. Proizvođač je 

španska kompanija Perfumes Y Diseño, a projekat je iskren i svesni napor da se artikuliše 

Starckova ideja o tome šta bi parfem trebalo da bude, počev od dizajna bočice i ambalaže 

do ideja koje sami parfemi dalje stvaraju. Vrativši se ideji evolucije – konstantnoj niti 

koja prožima Starckovo delo – dizajner je razmišljao o pojmu muževnog, ženstvenog i 

androginog identiteta i to je ugradio u ova tri parfema. Radeći sa čuvenim parfimerima 

kao što su Dominique Ropion, Annick Ménardo and Daphné Bugey, Starck ih je izazvao 

da ponovo kreiraju upravo ove ideje identiteta, obuhvatajući i nešto od misterije svakog 

od njih i onoga što on zove ‘prostor između’. Ropion, kreator ženstvenog parfema ‘Peau 

de Soie’, odlučio se za zavodljivi miris drvenih, životinjskih i biljnih nota kako bi iz njih 

dobio paradoks jačine, lepote i misterioznosti kojima žene zrače. Parfem ‘Peau de Pierre’ 

je kreirao Bugey upotrebivši upravo ženstvenost da bi dobio muški miris: pomešane su 

drvene note kako bi probudile svesnu senzualnost, ne tako često viđenu u muškim parfemima. 

‘Peau d’Ailleurs’ je parfem Menardoa i on je potpuno neopisiv. Starck objašnjava: 

‘Želeo sam parfem koji je nemoguće zapamtiti jer i ne postoji... parfem senke, kosmičkog 

mirisa praznine. Ideja je bila da se shvati neshvatljivo, da se objasni apstrakcija, da se nevidljivo 

učini vidljivim, da se vazduh pokrene. Ova beskrajna teritorija nas vodi u totalno 

nepoznato, na to daleko mesto koje nas vraća u naše nesvesno, ka čistom duhu.’ Rezultat 

je miris, gotovo nevidljiva mešavina zemljanih mošusnih nota, drveta i minerala, koji 

nagoveštava impresiju ništavila, jer je inspirisan slikom meteorita na svom dugom putu. 

Što se dizajna tiče, bočice parfema su prepoznatljivo Strackovske. Svaka flašica je izlivena 

u amorfnom obliku sa jasnom i teksturisanom obradom, vizuelno artikulišući jedinstvo 

nauke i poezije cele kolekcije. Jednostavno zatvorene crnim sjajnim poklopcem, flašice 

pažnju usmeravaju na sadržaj, čineći svaki od mirisa fokusom cele kolekcije.

028/029 www.ego-magazine.com

030/031 


ARHITEKTURA 

Medicinski centar Univerziteta Kolumbija 


Čini se da su arhitekti Diller Scofidio + Renfro postali glavni 

projektanti Univerziteta Kolumbija. Ne samo da su projektovali 

već proslavljenu zgradu Poslovne škole, već upravo slave i 

završetak izgradnje Medicinskog centra od 14 spratova, koji će 

biti otvoren taman pred početak jesenjeg semestra. 

tekst: Ego 

http://www.dsrny.com/




Kula je, prema rečima arhitekte Elizabet Diller, postala mesto okupljanja studenata 

medicine i studentskog života na Univerzitetu uopšte. Studentima je postavljeno 

pitanje ‘Gde biste želeli da provodite vreme?’. Tako su arhitekti projektovali 

‘zgradu iz koje ne želite da odete’. Centar se kupa u svetlosti, i iz njega se pruža 

pogled ka jugu, severu i istoku - ka celom gradu. Prostor Centra slavi umetnost 

na svaki mogući način, uključujući i salone-učionice, kao na primer ona u obliku 

arene. Dodajte svemu tome zajedničke prostorije sakrivene iza stakla sa 

smart tehnologijom, i šanse da studenti nikada ne požele da odu su ogromne! 

‘Za studente je izuzetno važna međusobna veza između prostora i učenja,’ kaže 

Diller. I dok su prostori za učenje i nastavu opremljeni najnovijim tehnologijama, 

uključujući i fleksibilne prostore za izvođenje nastave i klinički simulacioni 

centar, ‘srce’ zgrade je, ako se pitaju projektanti, zapravo zajednički prostor 

na desetom spratu. Tokom istraživanja i pripreme projekta, Diller je naišla na 

anatomsku mapu zmije, čije srce se nalazi u samom centru tela, i to je postao 

glavni princip logike ove zgrade – ‘studentska zavojita kaskada’ koja vertikalno 

povezuje enterijer svih 14 spratova.




042/043 


Disko splav Sloboda


Disko splav Sloboda 

Koncept Disko splava Sloboda nastao je u timu Fluid:Architecture (Đorđe Gec, 

Nevena Pivić, Vanja Otasević, Zorana Vasić, Tijana Vitomir) u okviru idejnog 

rešenja. Razrada izvođačkog projekta i samo izvođenje, na žalost, završeno je bez 

Đorđa u okviru Studio Fluid-a. 

http://www.studio-fluid.com/ 

Splav Sloboda nalazi se na ušću Save u Dunav, između Nebojšine kule i Sportsko-rekreativnog 

centra 25.Maj, a preko puta Velikog ratnog ostrva. Inputi koji 

su odredili smer projektovanja i koncept Disko splava Sloboda su kao i uvek spoj 

zahteva investitora sa našim projektantskim afinitetima. Obzirom da nismo imali 

određenu lokaciju na početku, činilo nam se da stari, industrijski i zarđali brodovi 

koji prožimaju ceo obalski pojas najbolje pristaju toj obali. U tom trenutku smo 

odlučili da splav treba da bude od čelika i na isti nenametljiv način zauzme stav 

jednog starosedeoca i svojim šarmom ponudi toplu atmosferu budućem posetiocu. 

Naravno, oblikovnost je podređena savremenoj arhitekturi i savremenim potrebama 

korisnika. Jedan od ulaznih podataka bila je i namena objekta. Predviđeno 

je da Disko splav preko dana menja vidove zabave, od popodnevne kafe i uživanja 

uz pogled na reku, preko prijatnih matine žurki uz zalazak sunca, pređe u večernji 

disko. U realizaciji je to podrazumevalo što veću otvorenost splava, koja pored 

toga što će da obezbedi maksimalan pogled ka prirodi, ima za zadatak i da privuče 

slučajne i namerne prolaznike i prikaže ambijent čak i dok ste na obali. Po obodu 

tri strane splava formirani su redovi vertikalnih šipkica koji pored toga što služe 

kao nosači krovne konstrukcije imaju i razne druge namene. Oni su zidovi, 

ograde, nosači polica.. Poređani u različitim ritmovima izgledaju kao da nemaju 

neki poseban redosled, ali sa pravilnostima koje obezbeđuju da konstrukcija 

čvrsto stoji i nosi krov iznad. Šuma vertikalnih kružnih profila obezbeđuje nesmetanu 

sliku na sve što je izvan splava, kao i police sa poređanim čašama i flašama 

na samim šipkama. Na plafonu koji se nosi na čeličnim gredama postavljene su 

ploče od blažujke. Preko blažujke su postavljene lampe u vidu cevi koje kad se 

upale u večernjim časovima imitiraju zvezdano nebo. Radi bolje provetrenosti, 

kao i vedrih letnjih noći, na središnjem delu ostavljen je i pokretni krov čime je 

ostvarena otvorenost i na petoj (krovnoj) strani splava.






Disko splav Sloboda 

U osnovi, splav je pravougaonog oblika. Pristup je obezbeđen preko čeličnog 

mostića koji spaja objekat sa obalom. Na samom ulazu je glavni čvor komunikacije 

od kog se posetilac najkraćim putem usmerava ka cilju, bilo da je to šank sa desne 

strane, stepenište sa leve strane koje vodi do toaleta i magacina, ili stepenište koje 

preko tribina sa sedenjem vodi do plesnog podijuma, DJ-a i još dva naspramna 

šanka. Splav je simetričan, pa se sa druge strane šanka nalazi isti komunikacioni 

čvor. Centralno na plesnom podijumu je postavljen i izdignut DJ pult čime se 

obezbeđuje najbolja komunikacija izmedju DJ-a i publike. Iza podijuma za DJ-a 

nalazi se još jedna platforma koja je spuštena na najniži nivo da bi bila što blize 

vodi. Ispod DJ platforme, orijentisani ka reci, nalaze se četiri kreveta koji mogu 

da se izvuku tako da posetilac dok leži na njima ima utisak kao da pluta na vodi. 

Tri šanka su pozicionirana na način da osoblju u svakom trenutku šank bude na 

dohvat ruke, tako u trenutku velike gužve konobari imaju minimalnu liniju kretanja, 

a maksimalnu pokrivenost prostora. U materijalizaciji šankovi su ispratili 

koncept zarđalog čelika kao obloge, dok je top od prosvetljenog mlečnog stakla. 

Tako šankovi zajedno sa stepenašnim platformama čine čvrstu monolitnu strukturu 

preko koje je na laganoj konstrukciji oslonjen krov. Police u šanku su oslonjene 

na čelične šipke, na kojima se nalaze led diode koje se uključuju u večernjim 

časovima i stvaraju potpuno novu igru prosvetljujući raznobojna pića i flaše. 

Skrivene led diode nalaze se i ispod stepenika i platformi što omogućava gostima 

lakše kretanje po nivoima, a samom objektu daje prijatnu i toplu žućkastu nijansu. 

Kao kontrast zarđalom čeliku koji je osnovni materijal i tamnom podu, koji je u 

sličnom tonu, na platformama smo postavili nameštaj u četiri nijanse zelene boje. 

Za magacine i ostale servisne prostorije, kao i toalete iskorišćena je stepenasta 

struktura platformi, tako da su oni smešteni u delovima ispod najviše platforme. 

Oko celog splava nalazi se ograda od čelicnih šipki koja je prosvetljena. Sa obale 

u večernjim satima može da se vidi kako razne skrivene diode daju svetlo koje 

klizi niz šipke i preko ostalih površina, stvarajući igru između osvetljenih i neosvetljenih 

delova na polutransparentoj fasadi.






Jungle House / Studio MK 27





Studio MK 27 

projektni biro: Studio MK27 

lokacija: Guarujá, Sao Paolo, Brazil 

autori: Marcio Kogan, ko-autor Samanta Cafardo 

projektni tim: Carlos Costa, Eline Ostyn, Laura Guedes, Mariana 

Ruzante, Mariana Simas, Oswaldo Pessano, Fernanda Neiva 

površina: 805m² 

godina: 2015. 

fotografije: Fernando Guerra | FG+SG 

Vila, za koju je dizajn uradio brazilski ofis Studio MK 27, nalazi 

se na obali Paulista u Sao Paulu, u regionu kišnih šuma. Teren 

čini niz strmih, oštrih nagiba, koji se spuštaju ka okeanu kroz bujnu 

i gustu vegetaciju. Arhitekturu definiše neobična organizacija 

– po vertikali, koja je u potpunoj suprotnosti sa uobičajnim 

akdemskim principima. Dečije sobe su na prizemlju, a na prvom 

spratu nalazi se još šest spavaćih soba, od kojih su pet opremljene 

visećim ležaljkama na terasi. Treću, poslednju etažu, čini zona za 

okuplanje, sa velikim prostorom oko bazena – tu su dnevni boravak, 

kuhinja i trpezarija. Enterijerom dominiraju velike betonske 

površine na plafonu, dok su zidovi obloženi drvenim panelima. 

Arhitekte su za opremanje prostora odabrale nameštaj nekoliko 

poznatih brendova, među kojima je i italijanska kompanija B&B 

Italia: dnevnu sobu krase sofe Tufty-Time koje je dizajnirala Patricia 

Urquiola.





082/083 


INTERVJU 

Predrag Milutinović 

EGO: Kakvu arhitekturu trebamo danas u Srbiji? Da li beogradska 

škola arhitekture ima svoj identitet ili je to nešto 

što tek treba da se otkrije? 

P.M: Ovo pitanje me podseća na temu Salona arhitekture od pre 

par godina koji je bio pod geslom “Još uvek imamo arhitekturu”. 

Arhitektura u Srbiji je u nemilosti, jednako ili više od kulture 

uopšte. Ona nekako preživljava, opstaje kroz težnju arhitekata 

da zadrže svoju vokaciju u liniji nečega što je njihov produkt i 

što se uvek može nazvati arhitekturom, a ne samo izgrađenim 

objektom koji je komercijalno odgovarajući investitorima. 

Nama je itekako arhitektura potrebna, da bi smo utemeljili 

upravo taj lokalni identitet, a i kroz nju predstavljali i svoje 

vrednosti i svoju zemlju. Pre skoro dve decenije, Slovenacke 

arhitekte su napravile plan koji su iznele pred državu, tim planom 

su ujedinili Slovenacki arhitektonski opus i preko ambasada 

u velikom broju država predstavljali Sloveniju, tada kao 

mladu zemlju, upavo kroz arhitekturu. Danas trebamo prvenstveno 

Arhitekturu Arhitekata. Jasnu pročisćenu, savremenu 

arhitekturu koja prati svetske trendove, sa neizostavnim oslanjanjem 

na utemeljene vrednosti iz prošlosti. 

Teks: Ego 

Foto: M.Calic 

Fotografije i renderi objekata: Studio Predrag Milutinović


Krasica, Istra, Hrvatska


P.M: Nema arhitekture bez investitora. 

Naravno da se arhitektura 

vidi i u malim projektima, ali 

mali investitori nemaju kapacitet 

da oboje arhitektonsku mapu, ona 

je manje vidna, iako joj sa istom 

ili većom pažnjom pristupamo. U 

izgradnji Arhitekture kakva nam 

je potrebna, neophodna je pomoć 

države, koja će u izgradnji ustanova 

sistema, prepoznati značaj i ulogu 

arhitekata, jer izgradnjom takvih 

kapitalnih objekata se formira slika 

i kvalitetno arhitektonsko nasleđe. 

U tome bi trebalo da učestvuje širok 

lokalni arhitektonski korpus, koji 

na taj način i proizvodi nove generacije. 

Složen je odgovor na postavljeno 

pitanje, jer se može dvojako 

tumačiti. Mislim da beogradska 

škola arhitekture postoji, imala je 

svoj identitet, ali se on upravo menja 

kroz to nešto novo što se stvara 

i gradi. Možda će u godinama koje 

dolaze taj identitet tek biti otkriven, 

odnosno postavljen. Jer sama pozicija 

Beograda, kao velike raskrsnice 

na dve reke, ukazuje na razna 

mešanja u svim aspektima života, 

koja nikako ne zaobilaze kulturu i 

arhitekturu. Nadolazećim velikim 

investicijama i investitorima, koji 

sa sobom dovode svoje arhitekte i 

nameću kroz projekte svoj identitet, 

stav, ili prenose neke već formirane 

identitete svetskih metropola, ukazuje 

na to da će Beograd sve više 

postajati svetski, a sve manje svoj u 

identitetu. Ovaj problem je došao i 

sa investitorskom arhitekturom, ali 

i sa pozicijom arhitekte u društvu. 

Ona je srozana, arhitekti su nužnost, 

oni su potrebni da potpišu, ili nacrtaju 

i proizvedu neke papire. Sve dok 

se tako bude gledalo na struku, bez 

poštovanja i bez samo poštovanja u 

okviru struke, teško da ćemo imati 

postavljene prave vrednosti u tom 

utemeljivanju identiteta. 

EGO: Koji pristup u projektovanju 

Vam je bliži, lični izraz sa jedinstvenom 

vizijom ili determinisani 

koji je u službi korporacija? 

P.M: Imao sam sreću da radim 

na svim tipologijama projekta, 

sa svim nivoima investitora, kroz 

različite pristupe projektovanju, od 

najmanjih do najvećih projekata. 

Kroz dugogodišnji rad u korporaciji, 

na razvoju i upravljanju projektima, 

na poziciji Direktora za 

arhitekturu i dizajn menadžment, 

od kupovine lokacije do otvaranja 

objekata, prošao sam velike vežbe. 

Ne zaboravljajući svoju vokaciju 

arhitekte borio sam se sa prihvatanjem 

i nametanjem, ostvarivanjem 

većih i manjih kompromisa. Ta 

vežbanja su se odnosila i na nastojanja 

da ono što je korporativno i 

standardno, bude i obojeno odnosom 

prema arhitekturi, objektu, projektu, 

ne nužno ličnim pečatom, već 

pomakom koji može biti ostvaren i 

prepoznat na svim nivoima razvoja 

jednog projekta. Korporacije u velikoj 

meri mapiraju gradove, države, 

štetno je da izgradnjom novih koncepata 

i savremenih objekata ne 

pomeramo granice i ne doprinosimo 

struci. Uvek sam se borio za 

tu dodatnu vrednost.Uvek je lični 

izraz sa jedninstvenom vizijom 

polje u kome najviše želimo da se 

oprobamo. Sam stvaralački proces 

prija iako je težak, radite po osećaju, 

težnjama, željama, umeću, sami se 

ograničavate i usmeravate u okviru 

regulatornih zadatih ograničenja. 

Ta sloboda je neprocenjiva i važna 

za svakog autora. Jedino ona nas dovodi 

do jedinstvenog, prepoznatog 

autorskog opusa. Ukoliko težimo 

stvaranju arhitekture koja nas hrani. 

Ali uvek imate korisnika, investi 

tora, koji ne retko žele da učestvuju, 

ne standardom koji opterećuje, već 

mišljenjem i željom da se kroz 

neki projekat potvrde. Treba biti 

pažljiv svakako. Nekada su slobode 

u projektovanju opterećujuće. 

Mera je važna, ona dolazi sa godinama 

i kilometrima iscrtanih linija. 

Korporativna arhitektura jeste 

ograničavajuća. Nekada veoma restriktivna. 

Teško je naterati sebe na 

početku jednog stvaralačkog procesa 

da prihvatitiš otežavajuće ili besmislene 

granice. To naravno zavisi 

o kojim je projektima reč, tehnološki 

procesi rada ili proizvodnje su važni 

i moraju se poštovati Veći problem 

je u nametanju korporativnog 

brendiranja, identiteta koji se 

prenosi, nekada vrlo nametnuto, da 

se ne može ostvariti arhitektonski 

izraz ili vizuelna komunikacija. Ali 

uvek postoji način i mogućnost da 

se napravi iskorak. Hoteli, shopping 

mall-ovi, tržni centri, saloni i servisi 

automobila, fabrike, supermarketi, 

distributivni centri, poslovni objekti, 

restorani, male brend prodavnice. 

Sve su to različite tipologije korporativnih 

objekata. Svedoci smo da 

ih ima puko interpretiranih i onih 

koji su promenili standarnu praksu. 

Vrlo često takvi objekti ne vode dijalog 

sa okolinom, oni stvaraju novu 

postavku na terenu, bez ikakvih 

poštovanja mikro urbane celine i 

prostorno, vizulenog uklapanja. Radio 

sam sa mnogim sistemima i korporacijama, 

sa manje ili više, krutim 

pravilima. Mislim da je važna edukacija, 

ali ona je dvosmerna. Lično, 

dobro se snalazim u takvim projektima. 

Uvek sam se vodio time da 

zadovoljim sve potrebe korisnika, i 

standarda koji su pod “obavezno”, 

ali sa nastojanjem da iskoristim 

svaki prostor za neku provokaciju 

u arhitekturi, nešto što razlikuje i 

donosi novu vrednost, novo čitanje. 

Nakon par godina nastojanja da 

nesto “promenim”, dodam, posle 

jednog za mene veoma važnog pro 

jekta koji se nalazi u unutrašnjosti, 

dobio sam komentar mentora kod 

koga sam diplomirao na fakultetu. 

Rekao mi je: “Kolega , ovim 

objektom promenio si tu nametnutu 

ikonografiju monolitnih, 

bezličnih box-eva sa komercijalnim 

sadržajima.”To je večno pitanje u 

radu sa onima koji grade objekte 

komercijalne namene. Arhitektura 

ne mora nužno da bude komercijalna, 

ona može biti arhitektura sa 

komercijalnim sadržajima. 

EGO: Koji su zahtevi korporativnog 

dizajna (imate iskustvo 

saradnje sa kompanijama poput 

BMW ili Mini-ja) i kakva je uloga 

arhitekte kod takvog pristupa 

kreiranja arhitekture ili enterijera? 

P.M: To je jaka i ozbiljna korporacija. 

Kada kazete BMW, to je moć, 

snaga, univerzalna vrednost, integracije 

dizajna, tehnike, biznisa, 

želje i adrenalina koja traje 100 godina. 

Pa normalno je i očekivano 

da nametnu svoj standard i da 

plasiraju svoj brend kroz izgrađen 

identitet. Podjednaka važnost se 

postavlja pitanju brend arhitekture, 

kao i samom brendu automobila. 

Jedno od najboljih mojih iskustava 

na polju korporativne arhitekture 

je upravo saradnja sa BMW Architectural 

Department-om. Iako 

sam očekivao nadmenost, naprotiv, 

imao sam veoma otvoren stav i put 

da na temeljima osnovnih zahteva 

boja i materijala, razvijem u nekoj 

meri objekat po svojoj meri i senzibilitetu. 

To se u većoj meri odnosilo 

na objekat MINI, koji je po svojoj 

arhitekturi i matrici potpuno jedinstven, 

kada govorimo o salonima 

automobila. Kako su BMW I MINI 

deo iste grupacije, kroz standard je 

bilo definisano da je MINI u okviru 

BMW objekta, kao segment enterijera. 

Zbog specifične standardne 

postavke salona, izdužena lokacija 

mi je otvorila priliku da ostvarim 

ideju sa odvojenim objektima. Tako 

sam predlozio dva objekta povezana 

toplom vezom, ispod koje se prolazi 

u tehnički blok. Ovim je i koncepcijski 

bila zadovoljena matrica, dva salona 

su bila postavljena jedan preko 

puta drugog, a ispod/između njih se 

prolazi ka tehničkom prijemu. Ovu 

koncepciju su prihvatile kolege iz 

BMW-a i odale mi priznanje u razumevanju 

i unapređenju BMW 

arhitekture. Time je taj pristup 

upisan u standard kao tipologija 

većih salona sa odvojenim objektima 

MINI i BMW. Objekat je dobio 

specijalnu nagradu BMW-a, kao 

najbolji i najveći objekat u okvirima 

standarda koji nije u vlasništvu njihove 

korporacije (Delta Motors 

Beograd distributer). Na salonu 

arhitekture u Novom Sadu objekat 

je dobio specijalnu Povelju/Specijano 

priznanje za arhitektonsko 

ostvarenje. Ovime je potvrđena ta 

dvosmernost procesa i saradnje u 

projektovanju objekata koji imaju 

korporativne standarde i koji mogu 

imati i veću vrednost od očekivane. 

EGO: Koji tip građevinskog materijala 

vam je najbliži, transparentni 

ili ne transparentni? 

P.M: Pokušavam da koristim i tretiram 

podjednako masu i opnu, puno 

i prazno, tačnije da se u tim igrama, 

varijetetima, odnosima i balansima 

dobija najbolje rešenje.I betonski 

puni zid u svoj svojoj visini i dužini, 

ogoljen ima svoju neobjašnjivu lepotu…. 

Ta lepota se proširuje uz 

dekoraciju sloga kod punog zida od 

opeke, ili kroz suhozid iz primorja 

ili iz Dalmacije…oni imaju svoju 

lepotu koja je jednaka njihovoj osnovnoj 

ulozi…Ako moram da se 

odlučim, onda je to puna masa, 

stangla koja teče, ili modal, kubus 

koji je prosečen. U kreiranju 

prostora oduvek su svetlost i senka 

davale drugačije čitanje i predstavu 

o delu…puno, ne transparentno 

daje odsjaj, scenu,odraz, senku koja 

je jasnija…ubedljivija. Savremena 

tehnologija je uspela da stvori gotovo 

potpuno prozračne betonske 

mase, što nas dovodi do kontraverze… 

EGO: Šta je za vas arhitektura, 

posao ili polje za izražavanje kreativnosti? 

PM: Ranije smo pomenuli da sama 

struka nije dovoljno poštovana. 

Odatle sve više naših kolega sebe 

smatraju samo “uslugom”, a ne kreativnim 

nosiocem ideje u stvaranju 

objekta, nekog dela. Kakve su 

mogućnosti ekonomske, takva 

nam je i arhitektura i odnos prema 

njoj. Mi gradimo za druge, defakto 

pružamo uslugu, ali ta usluga nije 

samo posao, tačnije ne sme ili ne bi 

trebalo da bude. Arhitektura ne sme 

biti samo posao, jer je onda i nema. 

Kroz promišljanje i kreiranje dolazi 

se do dela, to je proces, on ima razne 

pravce, uspone i padove i nije i ne 

sme biti uslovljavan ili ograničavan 

na posao koji treba odraditi, jer se 

tada ne dolazi do najboljih rezultata. 

Stalno se podsećam na jednu 

izrečenu definicuju o dizajnu, DJ 

DePree-a:”Good design isn’t just 

good business, it’s a moral obligation.” 

Dakle, naš posao je kreiranje 

prostora, ali to ne sme biti samo 

posao, u mom slučaju ja se trudim 

da pravim pogodno polje za ostvarivanje, 

sa pokušajem da se napravi 

iskorak. Sam kreativni proces je 

ponekad dovoljan da se dođe do za 

dovoljenja, bez obzira da li će krajnji 

rezultat biti prihvaćen ali u tim probama 

i varijacijama kreacije živimo 

i potvrđujemo se kao stvaraoci. 

Arhitektura je težak zanat. U savremenom 

svetu i načinu na koji se živi, 

u vremenu koje nemamo , teško je




uspeti i živeti samo od kreacije i 

istraživanja. 

EGO: Da li mislite da našoj 

arhitektonskoj sceni ne dostaje 

kritički odnos prema savremenoj 

produkciji? 

P.M: Ako govorimo o savremenoj 

produkciji kod nas, mislim da se 

otvoreno komentarišu svi dobri i 

loši pokušaji. Mi smo potopljeni 

izgradnjom bez arhitekture, čemu je 

i sama struka delimično doprinela. 

Arhitektura prestaje da postoji tamo 

gde arhitekata nije prvi neimar, prvi 

graditelj, već samo produžena ruka 

da iscrta nešto što je neko pokazao 

na ipadu ili iphone-u. Na sreću postoji 

jedan broj onih kolega koji umeju 

da na pravi način otvore teme, i 

onih koji osećaju svoju obavezu da 

govore u ime drugih koji nemaju 

priliku. Ima puno sporadičnih kritika 

koje su konstruktivne, ali mislim 

da bi one trebale da budu jasnije, 

jedinstvenije i kroz određene, 

postojeće institucije usmeravane, da 

bi imale konačni efekat. Mi danas 

imamo veliku produkciju u odnosu 

na par godina iza nas, ali su pravi 

rezultati na nivou statističke greške, 

upravo i zbog toga što je arhitekata 

potcenjen i uloga arhitekte nije 

vrednovana. Savremena produkcija 

je ili investitorska ili trgovačka. 

EGO: O kojim vrednostima brine 

Vaš arhitektonski izraz ? ( uradili 

ste dizajn za nekoliko interesantnih 

vila) 

P.M: Sve je u konceptu, osnovnoj 

ideji koja nastaje promišljanjem 

lokacije, okruženja, prepoznavanju 

atmosfere, duha mesta, tipologija 

objekta…., potreba korisnika…Sve 

su to elementi sa kojima se ulazi u 

fazu projektovanja. Pokušavam da 

svaki objekat jednako ispoštuje sve 

ove aspekte, ne uvažavajući ispred 

svega estetiku koju želim da očuvam 

ili ponovim, uskladim sa 

prepoznatljivošću arhitektonskog 

izraza. Po meni svaki objekat, svaki 

klijent, pogotovu kada govorimo o 

vilama, kućama, zaslužuje novu i 

drugačiju arhitekturu. Ona može 

biti oslonjena na istu bazu, ali su 

potrebe i želje, onih koji su krajnji 

korisnici, potpuno različite, gotovo 

onoliko koliko se svi mi kao 

ljudi razlikujemo. O toj srazmeri i 

različitosti najbolje govori rečenica 

F.L.Wrighta: “Raznolikost kuća treba 

da bude srazmerna raznolikosti 

ljudi, jer osobenost doma zavisi od 

individualnosti ljudi koji u njemu 

žive.” Naravno, takav stav ako se 

bukvalno interpretira nije održiv u 

potpunosti. Moje težnje su da u svakom 

pokušaju sprovedem osnovne 

zahteve korisnika, interpretirane 

kroz estetiku i senzibilitet koji lično 

razvijam i kome težim, podržan 

ograničenjima i nadograđen i utemeljen 

u duhu mesta i okruženja. 

Nekada je to provokacija i iskorak, 

različitost od okruženja, nekada je 

to prilagođavanje, ali ne puka mimikrija. 

EGO: Bili ste deo projekta Deltine 

fondacije koja se brine o osobama 

sa invaliditetom. Za prvi objekat 

“SUNCE”, za koji ste uradili dizajn, 

dobili ste nagradu lista “NOV- 

OSTI”. Uradili ste dizajn i za drugi 

objekat „ISKRA“koje je nedavno 

izveden. Kakvo je to bilo iskustvo 

bilo za vas? 

P.M: Imao sam sreću da radim na 

tim objektima i sa tim ljudima. 

Puno 

sam naučio kroz te procese. Projektovanje 

takvih objekata opterećeno 

je nedovoljnim razumevanjem i 

poznavanjem problema, standardi 

ne postoje, a u društvu nije ni gajena 

empatija koja bi možda dovela 

do šireg razumevanja i prihvatanja. 

Taj proces projektovanja je bio 

dragocen i veoma važan za moje 

sazrevanje. Ispred Delta Fondacije 

mi je bilo povereno da vodim projekat 

u tehničkom smislu, a dodatno 

sam bio motivisan kada mi 

je upraviteljka fondacije ukazala 

poverenje da koncipiram objekat 

i uradim dizajn. Upravo je taj projekat 

bila velika borba za poštovanje 

svih aspekata, podjednako važnih, 

uzimajuci u obzir ono šta objekat 

treba da predstavlja i kome treba 

da služi. To je i odredilo toksvih 

daljih aktivnosti. Investitor je imao 

potrebnu širinu da mi ostavi odluku 

da odredim pravu meru. U 

situaciji nepostojanja standarda, sa 

potpunim oslanjanjem na korisnike 

i veliki broj ljudi koji su razumeli 

te potrebe u SZSZ Bgd i Fondacije, 

roditelja, uspeli smo da dođemo do 

rezultata koji je sve aspekte u potpunosti 

istretirao. Pri tome je prostorno, 

likovni i estetski aspekt dobio 

najviše ocene stručne javnosti, 

posebno ako se sagleda sveobuhvatnost 

i kompleksnost programa. 

Koristeći tradicionalne materijale, 

komponujući ih kroz modernu interpretaciju 

podjednako tretirajući i 

makro i mikro plan fasadnog platna, 

utemeljene su nove vrednosti u 

izgradnji ovakvih , do sada tretirano 

„socijanih ustanova“. Ovaj objekat 

je posebno značajan jer je doneo 

nove standarde na polju koje nije 

dovoljno tretirano niti obuhvaćeno 

pravilnicima.Objekat je nagrađen 

nagradom NOVOSTI i NAGRA- 

DOM GRADA BEOGRADA za 

arhitekturu i urbanizam.Najveća je 

nagrada je reč hvale roditelja i zagrljaj 

onih kojima je obezbedjeno 

nešto što im omogućava napredak u 

inkluzivnom postupku i mogućnost 

normalizovanja života. Na krilima 

tog uspeha i čvrstom odlukom 

investitora da formira jedinstvo 

arhitekture svojih zadužbina, dobio 

sam zadatak za kreiranje nove 

Krasica, Istra, Hrvatska 





zadužbine u Kragujevcu. Taj zadtak 

je bio programski jednostavniji ali 

svakako ozbiljan i zahtevan. Sami 

korisnici su podržavali predloge, jer 

su osetili pristup i razumevanje sa 

moje strane, koje je bilo obogaćeno 

iskustvima od ranije. Objekat je u 

oblikovnom smislu i materijalizaciji, 

tretiran sa potpunim oslanjanjem 

na arhitekturu “SUNCA”, ali je 

u prostornom smislu, prožimanju 

prostora, tretmanu enterijera i balansu 

masa, potpuno drugačiji. To je 

sportsko-rekreativno, rehabilitaciono 

- smeštajni objekat, koncipiran 

vrlo jednostavno sa veoma jasnim 

tokovima i sadržajima. Ovi objekti 

su me zaokružili u jednom smislu, i 

pomogli da nastavim istraživanje u 

toj oblasti i pokušam da zabeležim 

standarde i vrednosti koje smo ostvarili 

kroz ova dva objekat kako bi 

u narednim sličnim ostvarenjima 

kolege imale dostupne naše, izvedene 

standarde, koji su najbolje 

osvedočeni zadovoljstvom korisnika. 

EGO: U kojoj meri trendovi u 

savremenoj arhitekturi utiču na 

vaš arhitektonski jezik? 

P.M: Pokušavam da trend ne diktira 

moju aktivnost i poglede na 

arhitekturu, pokušavam da budem 

deo trenda ili formiram svoj lični, 

ali je danas nemoguće odupreti se 

tom uticaju. Nekada su trendovi 

pomagali u razumevanju kompozicije 

i korišćenja savremenih materijala 

ili upotrebe i primene nekog 

proizvoda, i to je svakako pozitivan 

aspekt.Postoje zahtevi klijenata koji 

više nisu projektni zadaci, već slika 

sa pinteresta ili instagrama i to je 

zadatak, konkretno da konkretnije 

ne može biti. To nekada pre samog 

procesa stvaranja počinje da vas 

usmerava i nema identiteta. Savremeni 

trendovi svakako utiču na moj 

rad u pogledu oslobođenosti od 

raznih ograda da nešto ne može ili 

nije primereno, oni nas oslobađaju 

i pomeraju granice i to je dobro. U 

tom pogledu, mogu da kažem da 

postoji uticaj, ali ga ja kontrolišem 

i pokušavam da ga podvedem mojoj 

interpretaciji i senzibilitetu. 

EGO: Koji su najveći problemi 

arhitektonske struke kod nas? 

P.M: Mnogostruki problemi su 

prisutni, a oni najčesće proizilaze iz 

opšteg stanja nacije, ekonomije pre 

svega. Od nedovoljno jedinstva, do 

ne razumevanja, ne solidarnosti. Ne 

postoje kodeksi unutar udruženja, 

cenovnici, autorske zaštite. Kroz 

udruženja kroz koja delujemo, nastupamo 

kao grupa građana, a ne 

sistemska organizacija kao što je 

IKS. Ona je obavezna ako želite da 

se bavite ing. delatnostima. Morate 

da plaćate članarinu i prisustvujete 

na forumima. I to nije problem nas 

samih, već države koja nas tretira 

na taj način. Sam esnaf bi morao da 

se ujedini u toj želji da arhitektura 

opstane, ali postoje oni koji se bave 

biznisom i oni koji se bave strukom. 

E sada, postoji jaz između te dve 

„klase“ i pristupa. Iako pripadam 

mlađoj generaciji, nekada se znalo 

DAB, SAS, znale su se institucije 

udruženja, institucije nagrada. Danas 

su počela da se razvijaju nova 

udruženja, njihove nagrade, to je 

dobro ali ne vidim da je to unapredilo 

u bilo kom pogledu arhitektonski 

korpus.Ozbiljne nagarde za 

arhitekturu se gase, poput nagrade 

Novosti koja je nastavila tradiciju 

Borbine prestižne nagrade. Ništa 

u arhitekturi nije otkriće jednog 

čoveka. Poput procesa i timskog 

rada u njemu svako daje svoj doprinos, 

poput stvaranja vlastitih standarda, 

potrebno je da učvrstimo i 

zajednicke u borbi za struku. Na 

jednostavnom primeru projekta 

“Beograd na vodi” mogu se videti 

svi problemi naše struke i kada go 

vorimo o društvu i odnosu prema 

arhitektama, kao i unutar same 

struke. 

EGO: Mediji su okrenuti velikim 

imenima arhitekture i stiče se utisak 

da njihov potpis na arhitektonskom 

delu garantuje da je novac 

dobro investiran. Da li STAR 

arhitekte rade za opšte dobro? Da 

li velika arhitektonska dela mogu 

biti korisna za obične građane ili 

su ona namenjena samo eliti? 

PM: Možemo različito posmatrati 

odgovre na ovo pitanje. 

Star arhitekti su rođeni u doba na 

prelasku iz Postmoderne i velikih 

tehnoloskih pomaka u Engleskoj i 

USA u vreme novog talasa High- 

Tech arhitekture. Objekti koji su 

nastajali u tom periodu su posle 

dugo vremena, još od tehnoloske 

revolucije, stvorili WOW efekte u 

raznim delovima Evrope i USA, 

poput popularne kulture. Stirling, 

Hollein, Foster, Rogers, O Gehry, 

Meyer, bili su prve zvezde tog perioda, 

ovenčane svetskom slavom 

i titulama vlastelina. U jednom periodu 

ispitivanja kreacije i procesu 

formiranja novih pristupa, ove 

zvezde su svima otvorile oči. Uticaj 

je bio ogroman na celu arhitektonsku 

javnost. Počev od Lloyd’s 

building u Londonu, koja je potpuno 

promenila pristup u izgradnji 

objekata inverznom postavkom i 

odnosom instalacija i konstrukcije, 

koja „izlazi “ ka spolja, preko Pompidu 

centra i Fostreove banke koja 

je objedinila sve pristupe. To je izmenilo 

dotadasnji tok osmišljavanja 

i razumevanja arhitekture. Ali je i 

arhitektura postala preskupa, i ušla 

u tržisnu trku. Sva imena velikih 

zvezda, koje imaju nesporna portfolija 

i opuse, postale su grupacije, 

tačnije arhitektonske korporacije. U 

takvom okruženju oni su postali 

Paraolimpijski centar, Kragujevac 

Paraolimpijski centar, Kragujevac 

Paraolimpijski centar, Kragujevac


Sani Optik, Beograd


spona sa viskim kapitalom.Mnogi 

developeri su krenuli da upošljavaju 

velika imena i grupacije, jer su ona 

garantovala prodaju i osiguravala 

profit. Multinacionalne kompanije 

su započele trku u višim tehnoloski 

naprednijim objektima. 

Mnogi gradovi na vodi, kompleksi, 

ili novi gradovi, svoj identitet 

i okupiranost, posećenost, zasnivali 

su na star arhitektama. Poput 

Kalatravine Valensije na priemr ili 

čudesnih muzeja Frank O Gerhy-a. 

Pored svega toga, mislim da je osnovna 

i izuzetno važna uloga svih 

njih, i u novije vreme Jean Nouvela, 

Zahe Hadid. Čudesna Zaha je rekla, 

postoji 360 step, zasto biti ograničen 

....U novije vreme, Shigeru Ban-a i 

na posletku Aravene, Star arhitekte, 

opterećene iskustvima bliske 

proslosti pokušavaju da ublaže i pojasne 

da Star arhitekte više nego ikada 

rade za zajednicu i unapređuju je. 

To pokazuje i veliki zaokret koji je 

osvedočen u ovogodišnjoj postavci 

venecijanskog bienala. Velika dela 

su uvek dragocena. Hvala mecenama 

i onima koji su dali mogucnost 

da se izgradi jedan Luvr u Abu Dabiu, 

ili muzej u Bilbau , London Tower 

R.Piana, oni ispunjavaju i obične 

ljude, daju im mogućnost da osete 

tu mističnost hramova arhitekture, 

makar kao posetioci neke postavke. 

EGO: Da li dobar arhitekta mora 

da bude idealista ili cinik? 

P.M: Opasno je moranje. Bolno je 

ako se ta granica pređe i na jednu 

i na drugu stranu. Važno je da znamo 

da cenimo i da merimo, ali ne 

samo svojom merom, već i opšte 

prihvaćenim vrednostima. Zato 

je važna mera... Pre svega dobar 

arhitekta je idealista, ali ne samo 

zanesenjak, već onaj koji snagom 

svoje mašte i inventivnošću i svojim 

talentima kreira nadahnute prostore 

i dela koja su moguća. Rekao 

bih čuda koja su moguća, koja su 

ispunila naše srce, koja su nas isprovocirala.Mislim 

da nema potpunog 

idealiste bez doze cinizma, koja 

ga meri u odnosu na druge i pravi 

granične vrednosti. 

EGO: Koliki EGO mora da ima 

uspešni arhitekta? 

P.M: Svakako treba da ga ima, on ga 

štiti i pravi razliku. Mi često zaboravljamo 

na stav i njegovo isticanje 

jer smo stvaraoci, moramo ga držati 

na nivou koje daje kredibilitiet, autoritativnost.Ego 

nas određuje u 

nameri šta hoćemo i koliko smo 

spremni da držimo do toga u odbrani 

ideje i samopouzdanju i sigurnosti 

u svoje postupke.Nema 

velikih stvaralaca bez velikog kontrolisanog 

Ega i ljubavi prema delu 

i svojoj ideji. 

EGO: Da li agumented reality 

menja našu percepciju prostora? 

(VR naočare) 

P.M: Moram da priznam da nisam 

koristio pomagala da „udjem“ 

i proniknem u nekakav oblik virtuelne 

stvarnosti. Sama pomisao na 

to mi menja percepciju. Prostor nije 

u 3 D, već u vektorskim nizovima i s 

ve je na dohvat ruke. To utiče na 

promenu percepcije svih, običnog 

građanina, kome se menja mera 

za prostor i očekivanje.Video igre 

i animacije filmova su promenile 

percepciju prostora i itekako imale 

odraz na arhitekturu i procese projektovanja 

i tehnike rada. Samim 

tim arhitektura je počela da bude 

softverska virtuelna predstava prostora, 

koja se projektuje. Naša percepcija 

se nužno menja i mora da 

prati svaku inovaciju koja prostor 

„tumači“ osobeno. 

EGO: Koji su vaši sledeći izazovi 

na profesionalnom planu? 

P.M: Posle dugogodišnjeg rada u korporaciji 

na poslovima rukovođenja 

projektima, i projektovanjem u ovi 

ru sistema, moji novi izazovi su 

formiranje koncepta studia koji će 

pružati usluge u svim domenima 

projektovanja i gradnje, prvenstveno 

autorskog projektovanja. Kroz 

svoju profesionalnu karijeru do 

sada, nikada nisam prestajao da crtam, 

uvek i svuda, hraneći se time. 

Bogato iskustvo koje sam stekao 

radom na više različitih nivoa i segmenata 

u investicijama, omogućila 

su mi široko sagledavanje problema, 

koji prevazilaze okvire osnovnog 

projektantskog zanata. Kroz kreativne 

procese dolazaka do rešenja za 

mnoge objekte stvarao sam vežbu i 

ostajao u kondiciji projektanta, nikada 

nisam prestajao da crtam. To 

mi je omogućilo da posle 13 godina 

rada na menadzerskim pozicijama 

u real estate biznisu, imam portfolio 

koji je raznovrstan i potpun, sa 

velikim brojem izvedenih objekata. 

Izazovi su mnogobrojni, počev od 

usavršavanja u struci, pa do regionalnog 

povezivanja i razmene 

iskustava. Do sada sam radio samostalno 

sa nekolicinom saradnika, 

poseban izazov je stvaranje 

posebne arhitektonske grupe koja 

će deliti iste vrednosti i u razmeni 

energije i znanja pokušati da napravi 

dovoljno dobar rezultat da bude 

primećena.Ovo nije dobro vreme za 

takvu vrstu izazova, ali naš zanat je 

takav i bez obzira na okolnosti moramo 

pokušati. Mislim da ima prostora 

za sve i da svako pravi svoju 

senku i svoj odraz. Potrebno je više 

razmene izmedju kolega i tome sam 

jako posvećen. Nadam se da će se u 

nekom skorijem vremenu promeniti 

podela karata i da će struka uspeti 

sama sebe da uzdigne, a sa druge 

strane da će nam investitori otvoriti 

prostor da kreiramo i donosimo dodatu 

vrednost u njihovim investicijama.


Centar za decu sa invaliditetom, Beograd


Centar za decu sa invaliditetom, Beograd


Kuća Summitridge


marmol-radziner.com 

Kalifornijski arhitekti su dugo bili blagosloveni obiljem prirodnog 

svetla i suvom umerenom klimom, što objašnjava lakoću i 

vazdušastost kojom odiše njihova arhitektura. Čak i kada budžeti 

nisu tako veliki, rezultati mogu biti podjednako inspirativni. 

Losanđeleski studio Marmol Radziner bio je idealan za projekat 

kuće Summitridge Residence. Lokacija, strma litica nad gradom, sa 

pogledom na čuveni Getty centar i okean, savršeno je odgovarala 

sklonosti arhitekata ovog studija da preklapaju volumene. Arhitekta 

Ron Radziner kaže da je investitor, kolekcionar umetnina, “želeo 

moderni dom u kome će svaka spavaća soba i dnevni boravak imati 

pogled na zelene krovove i grad. Želeli su da prvi sprat bude projektovan 

za njihovu decu, drugi sprat da bude za goste, a master 

sobe da budu na četvrtom nivou, sa glavnim dnevnim boravkom u 

centralnom delu kuće. Zamislili su život u spoju enterijera i eksterijera 

i insistirali su na paleti prirodnih boja i materijala.” Radziner je 

složenost lokacije razrešio terasastim oblikom kuće na postojećoj 

steni, preklapajući volumene, uključujući i bazen sa slanom vodom, 

i igrajući se orijentacijama sever-jug i istok-zapad. Pocinkovani 

paneli i paneli obrađeni bronzom upotrebljeni su na različitim kubusima, 

dok kamen i cementni malter dodaju malo ‘grube topline’ 

prostranosti kuće. Oko kuće raste mediteransko bilje, pored kalifornijskih 

platana i hrastova, dok niske biljke obezbeđuju zaštitu od 

erozije. “Kombinacija materijala i boja na fasadi, zajedno sa terasastim 

volumenima i zelenim krovovima, omogućavaju kući da se uklopi 

u okolni brdski pejzaž, iako se kuća u ovom okruženju i sama 

ističe,” dodaje Radziner.





116/117 


Drop Caffe, Dsignedby


Irena Kilibarda 

dsignedby 

Drop caffe, Uroša Martinovića 17 lokal 1, A Blok Novi Beograd 

49m2, prizemlje zgrade, lokal okrenut ka unutrašnjosti bloka - 

naspram dečijeg igrališta 

Ideja, April 2016 / radovi Maj 2016 do kraja Jula 2016 - dizajn enterijera dsignedby, 

izvođenje dsignedby, dizajn fotelje dsignedby 

Vizuelna komunikacija/ branding, logo, web, fotografija itd.. Mirko Nahmijas 

Rasveta plafonska/šina - Devotee, Srbija 

Stolice i stolovi - Pedrali, Lusso 

Led rasveta ambijentalna - Loox/ Hafele, Srbija 

Table T size M u sivom Corian-u - dsignedby 

Stočići drveni u lounge-u - Zara Home 

Ozvučenje Bose - Aleksovski doo 

Jastučići na klupi - Ikea, Coin Casa 

Pod lokala - Tarkett, Srbija 

Crtež na zidu - Kris Kringl 

Pet friendly 

Prostor je od standardnog poslovnog lokala A bloka, preuređen sa minimalnim investicijama 

u kafe. Madi vlasnici kojima je sport kao i ukus dobrog Java espresa i točenog 

Kabinet piva bio cilj za druženje sa svojim prijateljima kao i sebi sličnima. Fasada 

lokala je trebala da bude u beloj boji alu profila, ali zbog izgleda celokupne fasade A 

bloka, nismo menjali izgled. Plafon smo ostavili u postojećim betonskim pločama s 

tim što smo ga prefarbali u belu boju, koja je i bila cilj, da bi prostor odisao svežinom i 

svetlošću. Zelenilo, dsignedby po običaju koristi da bi prostor bio “sustainable&green” 

- pravljene su žardinjere od lima i armature, a koristili smo i Lucille-pletenu viseću 

žardinjeru, od naših prijatelja dizajnera iz Berlina, dizajn studia Llot Llov kao dobar 

detalj i jedini kao takav u Beogradu. Armatura, lim, drvene daske i grede, kao i klupa 

napravljena su po meri lokala od metalnih kutija sa stolovima u vodootpornom šperu 

u formi poslužavnika koji se nose na zarđaloj plastificiranoj armaturi, pa sve to u beloj, 

sivoj boji metala/betona i braon boji kafe sa detaljem starih džezvi... i naravno 

novi proizvod dsignedby fotelja Drop, za Drop caffe lounge, napravljena od šipki tri 

različita preseka rebraste armature i perforiranog lima sa jastukom u prirodnoj koži. 

Svratite na kafu ;) 


dsignedby




dsignedby 

EGO: Da li je teško, nakon niza svetskih priznanja na polju industrijskog dizajna, 

(ponovo) raditi sa minimalnim budžetom? 

I.K: Nije, to je izazov uvek. Lako je imati veliki ili neograničen budžet i izabrati najskuplje 

dizajnirane komade nameštaja i time uraditi “dobar enterijer”. Meni dobar 

enterijer zahteva malo više lične kreativnosti i istraživanja. Takođe, u radu i proizvodnji 

komada na polju industrijskog dizajna, trudim se da nalazim varijante da ulažem 

minimalno a dobijem maksimalno. 

EGO:Koja je glavna ideja enterijera Drop kafea? 

I.K: Glavna ideja enterijera Drop kafea je bila dobiti svetao, lagan, prijatan prostor kafeterije. 

Išla sam na svetao, beo enterijer jer su uglavnom kod nas sve kafeterije tamne. 

Bilo je teško naći pravi vizuelni identitet i koristiti već neiskorišćene detalje, jer su po 

Beogradu razne kafeterije u zadnjih par godina rađene vrlo kreativno. Takodje, bitno 

je bilo potrefiti šta se vlasniku Dropa tačno sviđa i u kom pravcu idemo. Mislim da 

smo se razumeli u startu… 

EGO:Da li vas je restriktivan budžet naterao na izradu niza autorskih detalja? 

I.K: Kroz svaki projekat, ja gledam da koliko god mogu napravim od toga “total dizajn” 

i da prostor ima svoju priču i individualnost. Restriktivan budžet me je više naterao 

na korišćenje određenih materijala i uklapanje sa vlasnikom oko povoljnosti koje 

smo uspeli ja ili on da dobijemo od partnera firmi. Autorski detalji su deo enterijera, 

tj celine prostora. 

EGO:Koje vrste kafa se služe u kafeteriji? 

I.K: Drop sluzi Java kafe – to su u glavnom organski, 100% Arabica blendovi. Dobar 

espreso, ko voli pravi espreso. Takodje Chemex filter kafa, Aeropres filter kafa itd… 

dosta toga trenutno aktuelnog u svetu Barista.




dsignedby 

EGO:Da li imate utisak da je “industrijski stil” uvek dobar izbor za izradu enterijera 

koji teže da budu prihvaćeni od šireg kruga publike? 

I.K: Industrijski stil je širi pojam, nego što kod nas to običan čovek, čovek koji nije iz 

struke vidi. Izgleda da je prihvaćen u zadnje vreme kod nas jer je dosta enterijera uradjeno 

u tom stilu, pa su se ljudi navikli da je to dobar enterijer. Na primer, beton koji 

se u zadnjih par godina kod nas koristi kao nesto super i novo, imala sam problem da 

objasnim ljudima kako se nalazi na podu lokala koji sam uradila 2006 godine u Beogradu, 

kad je to bio prvi prostor kod nas uradjen u betonu. U slučaju Drop-a, nisam 

baš razmisljala o industrijskom pravcu, već o stilu kafeterija koje su trendi trenutno po 

svetu, a da je opet to uklopljivo u želje i ukus vlasnika prostora. Znači, imamo metalnu 

konstrukciju ali obučenu u drvo/kozu boje kafe, materijal i jastuke u bojama koji je 

čine udobnom. 

EGO:Kako se razvija tvoja karijera u inostranstvu, da li je bilo nekih novih nagrada 

na značajnim takmičenjima? 

I.K: Poslednja nagrada za Kitch’ T kuhinju je dosla iz Nemacke – German Design 

Council i ovog puta je to više arhitektonska nagrada nego nagrada za dizajn, koje sam 

do sada dobijala. ICONIC Award 2016 se dodeljuje za dostignuća, objekte kao i materijale 

i proizvode vezane za arhitektonsku struku. Jako sam ponosna na to. Dodela 

nagrada se obavlja početkom oktobra u BMW Welt-u, Minhen. Takodje, je Kitch’ T 

nagradjena i German Design Award 2017 u kategoriji dizajna kuhinja, što mogu da 

objavim tek početkom oktobra zvanično na svojim socijalnim mrezama. Idemo dalje...




Apartman SP, SADAR+VUGA



www.sadarvuga.com 

Namena: stambena 

Lokacija: Ljubljana, Slovenija 

Površina: 91,28m2 

Arhitekti: SADAR+VUGA (Jurij Sadar, Boštjan Vuga, Tina Hočevar) 

Godina: 2016. 

Ovaj stan u jednoj ljubljanskoj zgradi iz devetnaestog veka pravo je mesto kontrasta: 

on zrači i toplinom i smirenošću, suptilan je ali i strog. Otvoren je i zatvoren 

ka svom okruženju, sa kojim je i u kontaktu i u konfliktu. On je spoj dva različita 

ali vizuelno povezana ambijenta suprotnih identiteta i materijalnosti: on je i loft 

i salon. Dnevni boravak, opremljen različitim teksturama i toplim materijalima, 

reinterpretira salon iz perioda Art Nouveau. Njegova slojevitost, koja seže od otvorenog 

kamina od oniksa do vintidž podova od drveta, odražava se i u lučnom 

plafonskom ogledalu koje pruža efekat iluzionističke freske. Soba je efektno osvetljena: 

nezavisno od savremenog lustera, čija se svetlost reflektuje u ogledalu i 

poliranom kamenu, sam kamin, sa rasvetom iza tankog oniksa, i sam postaje izvor 

svetla. Loft je, sa druge strane, definisan rasterom aluminijumskih greda, okačenih 

o plafon. Ova mreža definiše prostor – kuhinja, spavaća soba, kupatilo i garderoba, 

razdvojeni su kliznim vratima montiranim na ove grede. Otvaranjem vrata, dnevni 

boravak se može proširiti i na trpezariju, spavaću sobu i kupatilo, stvarajući na taj 

način funkcionalo različite ambijente. Rasvetu čini sistem reflektora montiranih 

na raster. Materijali, upotrebljeni u ovom delu stana – aluminijum, pleksiglas, tekstil, 

beton i ogledala – dodatno doprinose modernom industrijskom stilu. Osnova 

stana omogućava čak i malo voajerizma: sa sofe se pruža pogled ka gradskom trgu, 

ka kaminu, ka trpezarijskom stolu i ka spavaćoj sobi, a ako se pogleda na gore, čak 

i na onoga ko sedi. Na isti način, sedeći za trpezarijskim stolom možemo posmatrati 

kuhinju, spavaću sobu, čak i tuš, koji hrabro pregrađuje dnevnu zonu. Zatvaranje 

kliznih vrata stvara čiste i funkcionalno razdvojene prostore. Njihovim 

otvaranjem, pružaju nam se slojevi različitih vizuelnih utisaka koji variraju od industrijskog 

do vintidž, od eteričnog do realnog, od fizičkog prostora do njegove 

refleksije.



142/143 

www.ego-magazine.com

144/145 

www.ego-magazine.com

146/147 


ART 

Marcel Wanders za Alessi 

Nova kolekcija kuhinjskog pribora 

Ne događa se baš često da oduševi neka kolekcija posuđa... Ali, najnovije 

delo holandskog dizajnera Marcela Wandersa za Alessi ne 

ostavlja svojom teatralnošću nikoga ravnodušnim! Wanders je ovog 

puta odabrao magiju i lukavstvo kao inspiraciju. Kolekcija se sastoji 

od 29 predmeta – kuhinjskog posuđa, plus pet dekorativnih komada 

u ograničenoj seriji. Posuđe od nerđajućeg čelika je ukrašeno zanimljivim 

šarama, romboidima ili šrtaftama u živim bojama – crvenoj, 

žutoj i crnoj. ‘Istraživali smo mešanje boja sa nerđajućim čelikom, 

i to na zabavni, jedinstveni način,’ kaže Wanders. ‘Upotrebivši koncept 

cirkusa, bili smo u mogućnosti da doprinesemo razigranosti 

boja i energije po kojima se Alessi kao brend već proslavio.’ Što se tiče 

pet ograničenih serija, Wanders je dizajnirao različite arhetipske 

karaktere iz cirkusa, među kojima su Snagator (krckalica za orahe), 

zatim mladunče slona kao Balerina (muzička kutija), Pajac (vadičep), 

Kolovođa (zvonce), i klovn Bonbondžija (posuda za slatkiše). Teško je 

ne diviti se Wandersovoj razigranoj mašti u ovoj fantastičnoj kolekciji. 

‘Naša kolekcija je nedvosmisleno dizajnirana da izazove osmehe 

i radost,’ kaže Gabriele Chiave, kreativni direktor tima Marsela 

Wandersa. Projekat je trajao čitavih pet godina, i kao i svaku drugu 

cirkusku predstavu, praksa ga je učinila savršenim! 

Tekst: Ego 

Foto: Alessi



DIZAJN 

Bellevue lampa 

Arne Jacobsen, Andtradition 

Danski arhitekta i dizajner, Arne Jacobsen, je 1929. napravio 

dizajn za lampu Bellevue. Njena forma ima minimalistički 

izraz, sa karakteristikama nemačke škole dizajna Bauhaus 

koja vidi funkcionalnost kao težište svakog dobro 

dizajniranog industrijskog proizvoda. Jacobsen, vodeća 

ličnost danskog modernizma, izražavao je poseban talenat 

za graciozne linije i organske forme. Iste odlike 

nosi i dizajn Bellevue lampi. Nedavno je danska kompanija 

Andtradition tržištu ponudila tri modela ove svetiljke: 

podnu (aj7), stonu (aj8), zidnu (aj9). Usklađena sa savremenim 

trendovima, realizovana je u novim bojama i materijalima. 

U ponudi je verzija sa crnim segmentima lampe i 

fleksibilnom vezom od mesinga. Nov kolorit se prepoznaje 

i u boji slonove kosti i sivo-bež boji, koje su u kombinaciji 

sa fleksibilnom vezom od mesinga. 

Više informacija o Bellevue lampi i proizvodima kompanije 

Andtradition možete dobiti u salonu nameštaja i rasvete 

IDC, u ulici Kondina 1, Beograd. Tel: 011 303 7 303 e-mail: 

info@idc.rs 

Tekst: Ego 

Foto: Andtradition, www.idc.rs



156/157 


I C O N 

Villa Malaparte 

Adalberto Libera 

Vila Malaparte, sagrađena 1938.godine po projektu arhitekte Adalberta Libera u mestu Punta 

Massullo na ostrvu Kapri, smatra se jednim od najboljih primera modernističke italijanske 

arhitekture. Kuća nalik velikoj strukturi crvene boje sa stepeništem u obliku obrnute piramide, 

nalazi se na litici 32 metra iznad mora u zalivu grada Salerna. Potpuno je izolovana od civilizacije, 

i može joj se prići isključivo pešice ili sa mora. 

Kuća je sagrađena po nalogu italijanskog pisca Kurcija Malapartea, koji se svojim ekscentričnim 

karakterom nametnuo kao vođa kreativnog procesa stvaranja kuće. Tako je i ušao u brojne sukobe 

sa arhitektom Liberom. Malaparte je želeo da kuća odražava njegov karakter i da bude 

mesto za izolaciju i pisanje. Jednom je rekao: ‘Sada živim na ostrvu, u asketskoj i melanholičnoj 

kući, koju sam sebi podigao na steni nad morem. Ona je slika moje strasti.’ 

Sama kuća mogla bi se okarakterisati kao hibrid klasične i moderne arhitekture: klasične u 

svojoj monumentalnosti, i moderne u funkcionalnoj organizaciji koja nudi zaklon, ali i pogled 

na okolni pejzaž. 

Vila Malaparte ima plastični kvalitet jednog objekta, jer je geometrija ta koja određuje red u 

projektu koji se suprotstavlja kontekstu. Njen jezik je stran okruženju, i nameće svoja pravila 

dajući okruženju monumentalni karakter. Ipak, stvoren je harmonični odnos sa prirodom i ne 

ugrožava se njen red. Ova osećajnost se ponovila i prilikom izbora materijala. Naime, odlučeno 

je da se neutrališu sve karakteristike betona modernih zgrada tog vremena. Vila je sagrađena 

lokalnim kamenom uzetim sa same lokacije. Kao rezultat, izgleda kao da kuća izranja iz pejzaža, 

dok se stepenište nadvija nad liticom stvarajući nove visine... 

Arhtekta: Adalberto Libera, Investitor: Kurcio Malaparte 

Lokacija: Napulj, Italija Površina: 450m2 Godina izgradnje: 1938.




Villa Malaparte 

Adalberto Libera 

Enterijer kuće rešen je na sličan način. Prostire se na tri nivoa. U prizemlju su prateći i pomoćni 

sadržaji, podrum i vešernica; na prvom spratu se nalazi ulaz kome se pristupa sa jugozapadne 

fasade, kuhinja i gostinske sobe. Poslednji sprat se naziva još i ‘apartman Malaparte’ 

čiju polovinu zauzima veliki dnevni boravak uokviren sa četiri prozora koji uramljuju prizore 

okolne prirode. Druga polovina sadrži dve glavne sobe koje povezuju studio smešten u 

prednjem delu kuće. Program kuće je organizovan u tada modernoj pravougaonoj matrici, sa 

naglašenim ukrštanjima vizura u enterijeru. 

Iznad soba se nalazi veliko stepenište koje vodi ka solarijumu, novoj etaži koja kao da se prostire 

do samog horizonta. Ovaj prostor ostaje potpuno izolovan od ostatka kuće i ne može 

mu se prići iz unutrašnjosti. Stepenište može pomutiti geometrijsku čistoću, ali i zaštititi od 

vrtoglavice. 

Upravo je ova ‘arhitektonska promenada’ ono što vila Malaparte najjasnije manifestuje. 

Stepenište je zapravo ritualni dolazak u tačku sa koje se pejzaž konačno otvara pred posetiocima. 

Nakon smrti Kurcija Malapartea 1957.godine, kuća je pala u zaborav, i veći deo dvadesetog 

veka bila je napuštena. 1961.godine, reditelj Žan Lik Godar snimio je u njoj film Le Meprisin, i 

u tom filmu je glavnu ulogu imala – arhitektura. 

Sve do druge polovine osamdesetih godina nije bilo ozbiljnije rekonstrukcije vile Malaparte. 

Rekonstrukciju je inicirao Malaparteov nećak, Nikolo Rositani. Čuveni arhitekta Džon Hejduk 

napisao je za časopis Domus 1980.godine: ‘Vila Malaparte je kuća paradoksa. To je objekat koji 

troši i konzumira. Puna je priča. Ona je relikt ostavljen na litici nad morem nakon što se more 

povuklo. Ona je sarkofag tihih jecaja. Ona šapuće o nedostižnim destinacijama.’







Arts & Crafts, Gospodar Jevremova 25, Beograd tel. +381 11 630 44 43, e-mail: diagonalplus@open.telekom.rs

EGO

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?