Savr 200 jul 2012

traktoru, mora da smo ozebli. Da se malo ugrijemo i okrjepimo, pa
posle }emo koju i o poslu prozboriti.
Bog te vi|o do~eko nas ko da smo svatovi.
Jovo Maslar, visok ~oek, mr{av ko grana, kost i ko`a a prav
ko pu{ka. Kosa mu do ramena, brada pedu duga. Na wemu neka stara
izdrcana kaputina, ko da je prosjak bo`e me prosti. Pri~a se da je
on od sviju u op{tini Mokri Do najpismeniji a eto unakaradio se
ko da je besku}nik i skitnica. Vele da je odskora posto bogomoqac
da cijele godine posti na vodi, da ne oku{a ni meso ni ribu, samo
ra`ani qeb jede. ^uveni gazda, onoliko i nako imawe a posti.
[kolci. Ko }e wima uvatiti kraja, vrletne su to glave.
Zatekosmo on|e kod Jovove ku}e i Vasilija Trepta. Radio
Trepto u zadruzi, bio in`iwer i upravnik ekonomije a kad je zadruga
propala osto bez posla pa je ne{to petqo, i{o po selu s prole}a
i rezo vo}e, uzimo krdisane vo}wake u napolicu, snalazio se
kako je znao i umqo sve dok ga Dmitar nije zaposlio.
A tu zatekosmo jednu mlogo lijepu `ensku. Ja je da pravo re-
~em qep{e u `ivotu vi|o nisam, ko upisana, iz usta bi joj vodu pio.
Re~e neko da je zovu Mika~a a da joj je pravo ime Milkana.
Posjedasmo za postavqenu sovru, na sredini astala pr`un sa
pe~enim prasetom tek izva|enim iz vrune, puni tawiri svakakvih
|akonija, {ta ti du{a po`eli, vino, pivo, quta. Mika~a svakoga do
ramena dovati i nutka, o}e{ li ovo, uzmi ono.
Pri~o Dmitar. Pri~o Vaso Trepto. Jovo {u}o, {u}ela
Milkana, {u}eli mi seqaci. ^ekali smo da umesto nas progovori
na{ Milinko ^vogo. Jok on. Klimo glavom ko da sve razumije o ~emu
ona dvojica govore a da li je zaista i razumijevo, boga ti pitaj.
Ja brate, pravo da re~em nisam ni{ta razumqo. E, vidi{.
rije~i sam znao, svaku gotovo, osim poneke. I sad ja nikako ne mogu
da svatim kako to da rije~ po rije~ razumijem a da jopet ne znam
{ta oni pri~aju. [kola! To je. Ne bi mi ni bili seqaci, grqe{i
kako nas oni zovu, kad bi umjeli nako da pri~amo. I `iveli bi brate
serbez u boga, a ne bi se zlopatili i mu~ili ko pa{~ad, ne bi
nas svako jebavo kako mu se napne, ne bi kilavili i teglili, ne bi
nam pucali damari i ki~ma se pod teretom ugibala, ne bi nam ove
jadne {ake pucale ko rastova kora no bi nam dlanovi bili meki pa
bi i mi mogli da milkimo `enskiwe a ne da im od na{ih {aketina
ko`a prokrvari |e ih dovatimo. Imali bi gla|ahna i podgojena lica
a jok ovaka izborana i isperutana. Pa potqe kukamo {to od nas
`enskiwe bje`i, da {ta }e nego da bje`i, {to daqe samo da im nismo
pred o~ima.
Mo`e biti da je ^vogo razumqo pa }e on to nama potqe sve
qepo opri~ati i objasniti ako i on ne bude po~o da mrsi muda ko
ona dvojica. Ma ja, brate, mislim da oni to namerno tako rade, da
pri~aju a da ne ka`u ni{ta. Jedno vrijeme sam se i ja upiwo ne bi
li {ta svatio, bleno sam u onu dvojicu ko tele, pa kad vi|ek da od
tog posla nema ni{ta, privatih se ja onog jela i pi}a a po koji bi
put, da po{teno re~em, i na Milkanu poglednuo onako kri{om.
Milkana se ponajvi{e oko Jova trudila, birkala je za wega
najqep{a par~ad prasetine, odvajala mu je rebarca, nudila mu ono
najsla|e uvencad i repi}, a on nam}or jedan samo je ra`ani qeb
~imko po mrvu i ni{ta drugo nije {}eo ni da okusi. Ej da se ona
oko mene upola toliko trudila, ja bi se zbog we i pred vladikom na
veliki petak omrsio pa makar me potqe sveti Ilija zgromio, a on
ni{ta, ko da inat }era.
28