Nauka-Religija-Društvo - a (www.dejanrakovicfund.o

Сада можемо прећи са математичких на физичке основе фракталне
механике и видети како се „свет идеја” димензија N=0 и N=1 реализују у физичком
свету. Као прво, потребно је уочити разлике између класичне, квантне и фракталне
механике. Док је код класичне механике PQ-QP = 0 тј. xy –yx = 0, код квантне
механике PQ-QP= iх/2π1 тј. xy –yx = iх/2π1, дотле је код фракталне механике PQ-
QP=Те z (0) тј. xy –yx = Те z (0) , што показује да је основна особина фракталног–кванта
нула факторијел 0!. Његова мера је 0, а вредност је 1, као и сам тријадни скуп Т.
Дакле, свака структура и/или процес са фрактално-механичким особинама има за
почетне услове први члан реда основе е, својства тријадног скупа и заснива се на
бројевима из Фибоначијевог низа. Треба имати у виду да је Φϕ=Φ−ϕ, па када
уместо P и Q ставимо Φ и ϕ, односно 3/5, 5/8, 8/13......5/3, 8/5, 13/8 итд., онда је код
таквог система структура, енергија и информација у непосредном односу са
својством ортогоналности, јер то захтева експонент z као комплексни број који
садржи i = − 1 ).
За разумевање интеракције наше органске свести са природом веома је
значајно сазнање да је гравитационо стање Сунчевог система квантовано
Фибоначијевим бројевима, односно законом златног пресека [18]. Наиме, ако се
растојање од Земље до Сунца узме као јединица (основна мера), тада су све планете
Сунчевог система распоређене по закону Фибоначијевих бројева који, као што
знамо, генеришу златни пресек па је: 0- центар Сунца, 0!- површина Сунца 1-
Меркур, 2-Венера, 3-Земља, 5-Марс, 8-астероиди, 13-Јупитер, 21-Сатурн, 34-Уран,
55-Нептун и 89-Плутон). Код Плутона постоји незнатно одступање, али ако се узме
у обзир да он може бити и тело које припада групи спољњег појаса астероида
Сунчевог система, онда је задовољавајуће, тим пре што је то једино „планетарно”
тело чије кретање није у равни са осталим планетама). Динамика промене
гравитационог поља на површини Земље, која настаје као резултат кретања
планета, одређена је законом златног пресека (Љапуновљев тип
детерминистичко-квантног хаоса), па повезаност нашег менталног света са
физичким светом, који делује на нивоу амино-киселинског ланца, остварује
квантно-детерминистички ток Сунчевог система [20].
Имајући ово у виду можемо данас боље разумети Теслу када каже: „Није
прошло дуго времена и ја сам постао свестан да су сви моји покрети добијали
подстицај на исти начин. Тражећи, опажајући и непосредно проверавајући, из
године у годину, ја сам тако сваком својом мишљу и сваким својим делом
показивао, и још показујем, на своје апсолутно задовољство, да сам, у ствари,
аутомат, обдарен способношћу кретања, који само одговара на спољне подстицаје
кад су надражени његови чулни органи и који, према томе, мисли, дела и креће се.
Колико се сећам, само једном или два путa у току целог свог живота нисам био у
стању да одредим тај први утисак који је изазвао један покрет, једну мисао или
један сан”.[25]
Увођење Канторовог тријадног скупа (Т) као устројства света идеја и
увођење уређене четворке (Φ - , Φ + , φ - , φ + ) златног пресека као технике њеног
функционисања, отвара нове могућности за разумевање стварности. Реализација
света идеја у физичке и менталне светове је инжењерски процес, односно његова
реализација се остварује са радном грешком. Тaко долазимо до сазнања да је
Сунчев систем уређен по закону златног пресека са грешком од око 4%, да је