Terapija za HIV: dostupnost, snabdevenost i nesigurnost - UNDP in

nesta‰ice, a mogu da reaguju tek kada do njih do∂e. To znaãi da se alternativni planovi
sprovode ad hoc. Napominje se da se ãesto zalihe pacijentima ne dele ravnopravno, jer se ne
zna koliko dugo çe biti CD4 testova:
„Nemamo nikakav plan (za distribuciju sredstava za praçenje stanja infekcije). Nemamo
nikakav plan, zato ‰to ne znamo kada neçe biti reagenasa. Tako da kad imamo reagense ne
moÏemo taãno da isplaniramo kako da rasporedimo ove testove na svakog pacijenta.“ 9 SP
Shodno tome, veliki broj osoba koje Ïive sa HIV-om kazalo je da su CD4 testovi davani po
principu – ko prvi do njih do∂e, ‰to dodatno pojaãava neizvesnost oko pruÏanja HIV terapije
osobama koje Ïive sa HIV-om. Neki uãesnici su se Ïalili da je raspodela resursa nepo‰tena, jer
su neki pacijenti radili CD4 na tromeseãnom nivou tokom jedne godine, dok su ih drugi radili
samo po jedanput u istom periodu. Jedan uãesnik koji je na HIV terapiji od 2002. se „od tada
testirao samo dva ili tri puta“. # 20.
Danas distributeri nemaju potpisane ugovore koji ih obavezuju da obaveste Fond za zdravstveno
osiguranje i apoteku o eventualnim nesta‰icama terapije. Kada ove institucije i prime obave‰tenje,
navodi se, obave‰tenje se daje neposredno pred sam doga∂aj. Zbog toga ima veoma malo
vremena da se naprave i sprovedu rezervni planovi. Studija je otkrila da su lekari ti koji direktno
kontaktiraju sa farmaceutskim kompanijama kada nestane zaliha terapije, i sa njima zajedno
nastoje da re‰e problem. Kako pacijenti, tako i neki pruÏaoci usluga, kritikovali su situaciju u kojoj
lekari moraju na sebe da preuzmu ulogu „jurenja“ terapije, umesto da to radi neko drugi u sistemu
leãenja. Ovo ih ometa u obavljanju njihove primarne funkcije, koja podrazumeva leãenje pacijenata:
„Ali mi imamo toliko problema kao ‰to je taj i svaki dan smo po ceo dan na telefonu i zovemo
da bi jedan lek do‰ao u apoteke, i tako dalje.“ 2 SP.
Na sliãan naãin, i osobe koje Ïive sa HIV-om smatraju da nemaju dovoljno informacija o
nesta‰icama: koliko çe one trajati, i kakve çe alternative biti obezbe∂ene. Tako∂e smatraju i da
niko, izuzev lekara sa klinike, ne priznaje da postoji problem i ne preuzima odgovornost da se on
re‰i. Veliki broj osoba koje Ïive sa HIV-om govorio je o tome kako smatra da je situacija
zabrinjavajuça i kako je nedostatak informacija i odgovornoisti onih koji rukovode situacijom ãini
jo‰ teÏom. Iako se obiãno govori o tome da su lekari jedine osobe od kojih pacijenti mogu da
dobiju informacije, kako kaÏe jedna uãesnica, ãak ni oni ne znaju dovoljno:
„Oti‰la sam kod moje doktorke i ona je rekla „Ne znam ‰ta da radim!“ Bila je oãajna. Ne
znam ‰ta oni rade, koliko telefonskih poziva, poku‰avaju da nam pomognu da na∂emo
naãin. Ali oni ne mogu mnogo da urade, imamo Ministarstvo zdravlja, imamo vladu, imamo
ne znam ‰ta sve, a oni ne Ïele da se bave na‰im problemima.“
Ona dodaje:
„Njegov nivo odgovornosti je da imaju dobru komunikaciju, vezu i saradnju sa ‰efovima
klinika… A kad smo poãeli o ovome da razgovaramo, ‰ef odeljenja za HIV nam je rekao:
’Da, ali ja imam problem sa lo‰om komunikacijom sa mojim direktorom i on nema dobru
komunikaciju sa upravnikom Kliniãkog centra’.“ 6 SP
Pored problema u komunikaciji u odnosu na kliniku, u studiji je otkriveno da komunikacija
izme∂u institucija u sistemu leãenja zavisi od nekoliko kljuãnih pojedinaca, i da nije integrisana
u sistem. To znaãi da je komunikacija me∂u institucijama trpela tamo gde su odnosi me∂u
pojedincima lo‰i. PruÏaoci usluga su identifikovali Institut za infektivne i tropske bolesti i Kliniãki
centar Srbije kao primere koji to pokazuju:
23